Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su odbili zahtev za naknadu štete zbog neopredeljenosti, što je proizvoljno tumačenje procesnog prava, s obzirom na to da je postupak iniciran pred Ustavnim sudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. T . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 585/15 od 28. maja 2015. godine i stavom drugim izreke rešenja Apelacionog suda u Nišu R4g. 24/15 od 31. marta 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 585/15 od 28. maja 2015. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke rešenja Apelacionog suda u Nišu R4g. 24/15 od 31. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. T . iz Beograda je , 28. septembra 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 3. februara 2016. godine, protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 585/15 od 28. maja 2015. godine i stav a drug og izreke rešenja Apelacionog suda u Nišu R4g. 24/15 od 31. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku pokrenuo podnošenjem ustavne žalbe Ustavnom sudu , da je, usled promene nadležnosti, njegov predmet ustupljen redovnom sudu , koji je utvrdio da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ali da je njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava odbijen, jer taj zahtev nije bio opredeljen. Podnosilac je ukazao da mu je Ustavni sud, postupajući po drugoj njegovoj ustavnoj žalbi u kojoj je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava bio istaknut na isti način kao i u predmetnom zahtevu, utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, te nije jasno usled čega mu to pravo nije utvrdio i redovni sud kada se materijalnopravni propisi nisu promenili. Takođe, podnosilac je istakao da, saglasno merodavnim propisima, uvek kada se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, sud određuje i naknadu zbog povrede ustavom zajemčenog prava. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da mu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 19. maja 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, kojom je tražio da se utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P. 1440/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da se naloži nadležnom sudu da preduzme odgovarajuće mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem roku. U ustavnoj žalbi navedeno je i da će Komisija za naknadu štete pri Ministarstvu pravde odlučiti o naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u skladu sa postojećom praksom Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-4564/2014. Označeni predmet je 1. avgusta 2014. godine ustupljen Apelacionom sudu u Nišu, budući da osporeni parnični postupak još uvek nije bio okončan na dan početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, kojim je, kao posebno pravno sredstvo, ustanovljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu R4g. 24/15 od 31. marta 201 5. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača J. T, ovde podnosioca ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je predlagaču u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P. 1440/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , a, stavom trećim izreke naloženo je Osnovnom sud u u Pirotu da predmetni postupak okonča u roku od dva mesec a od dostavljanja rešenja . Istim rešenjem, u osporenom stavu drugom izreke , navedeno je da se naknada ne dosuđuje. Prema oceni Apelacionog suda u Nišu , kako proizlazi iz obrazloženja označenog rešenja, u konkretnom slučaju postoji osnov da se dosudi naknada nematerijalne štete jer je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, ali nema uslova da se ona i odredi, budući da predlagač nije opredelio visinu naknade koju potražuje.

Vrhovni kasacioni sud je , osporenim rešenjem Rž g. 585/15 od 28. maja 201 5. godine, odbio žalbu predlagača i potvrdio prvostepeno rešenje Apelacionog suda u Nišu R4g. 24/15 od 31. marta 2015. godine, ocenjujući da je isti sud utvrdio sve činjenice od značaj za ocenu razumnog trajanja postupka, kao i da je pravilno našao da postoji osnov da se, saglasno odredbi člana 8b Zakon o uređenju sudova, dosudi primerena naknada zbog utvrđene povrede označenog prava, ali i da pravilno nije dosudio tu naknadu jer tužilac nije opredelio njenu visinu.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja navedeno je da podnosilac zahteva u inicijalnom aktu (ustavnoj žalbi) nije opredelio visinu tražene primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumno roku, pa je u tom delu prvostepeni sud pravilno odbio zahtev podnosioca, s obzirom na to da je obaveza suda da odluči u granicama postavljenih zahtevom propisana odredbom člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Dakle, bilo je neophodno, kako je navedeno u obrazloženju, da podnosilac pored toga što je istakao zahtev za određivanje primerene naknade, opredeli i njegovu visinu, u smislu odredbe člana 192. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalb i, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, u osnovni tekst Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 – dr. zakon, 78/11 – dr. zakon i 101/11) posle člana 8. dodati su čl. 8a – 8v, kojima je bilo propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a st. 1. i 2.); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 8b stav 1.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05 – dr. zakon i 85/12) propisano je da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da podnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi, a naročito označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili drugog subjekta, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 98. stav 3.); da će ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun, sud stranci koja nema punomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano, da će ako sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediti rok od osam dana za ponovno podnošenje podneska, da će se ako podnesak bude ispravljen, odnosno dopunjen i podnet sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatrati da je podnet sudu onog dana kad je prvi put bio podnet, da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se, da ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci (član 101. st. 1 – 5.).

Odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15) propisano je : da ustavna žalba mora da sadrži ime i prezime, jedinstveni matični broj građana, prebivalište ili boravište, odnosno naziv i sedište podnosioca ustavne žalbe, ime i prezime njegovog punomoćnika, broj i datum akta protiv koga je žalba izjavljena i naziv organa koji ga je doneo, naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje, opredeljen zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, uz isticanje visine i osnova naknade materijalne ili nematerijalne štete, kada se naknada zahteva, potpis podnosioca ustavne žalbe, odnosno lica kome je izdato specijalno punomoćje za podnošenje ustavne žalbe (stav 1.); da se uz ustavnu žalbu podnosi i prepis osporenog pojedinačnog akta, dokazi da su iscrpljena pravna sredstva, dokazi o visini materijalne štete, kao i drugi dokazi od značaja za odlučivanje (stav 2.); da zahtev za naknadu može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe (stav 3.).

Odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) propisano je : da kada su predlog, ustavna žalba, zahtev ili drugi akt kojim se pokreće postupak pred Ustavnim sudom, odnosno inicijativa, nerazumljivi, nepotpuni, ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, sudija izvestilac će od podnosioca zatražiti da, u roku od 15 dana, otkloni nedostatke i upozoriće ga na posledice propuštanja utvrđene Zakonom (stav 1.); da ako nedostatak bude otklonjen u ostavljenom roku, kao dan podnošenja akta iz stava 1. ovog člana smatra se dan kada je akt prvi put bio podnet Sudu.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Evropski sud, takođe, ima izražen stav da greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može a priori narušiti pravičnost postupka (videti presudu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, najpre, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku Osnovnog suda u Pirotu inicijalno podneo Ustavno m sud u u ustavnoj žalbi od 19. maja 2014. godine, saglasno odredbi član 170. Ustava i člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je bilo propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle dok postupak traje, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je, početkom primene odredbe člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), 21. maja 2014. godine, uvedeno novo pravno sredstvo po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u sudskom postupku koji još nije okončan. Budući da predmetni parnični postupak Osnovnog suda u Pirotu nije bio okončan do 21. maja 2014. godine, Ustavni sud je predmet Už-4564/2014, u smislu navedenog, prosledio redovnom sudu na nadležnost, koji je o podnetoj ustavnoj žalbi odlučivao kao povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnetom prema Zakonu o uređenju sudova. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud, na sednici Odeljenja za suđenje u razumnom roku održanoj 2. jula 2014. godine, usvojio pravno shvatanje prema kojem ukoliko stranka u zahtevu za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije opredelila novčani iznos pravične naknade, da se u tom slučaju zahtev ne vraća na uređenje , već se naknada ne dosuđuje.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da su vanparnični sudovi u postupku koji je prethodio ustavnosudskom primenili ovo pravno shvatanje kod donošenja osporenih rešenja , uz ukazivanje na to da je zahtev za naknadu nematerijalne štete morao biti određen, u smislu člana 192. stav 1. Z akona o parničnom postupku. Iz takvog shvatanja, prema oceni Ustavnog suda, nesumnjivo sledi da vanparnični sudovi očigledno nisu imali u vidu da je, u konkretnom slučaju, inicijalni akt u tom postupku bila ustavna žalba podneta Ustavnom sudu zbog povrede prava na suđenje u razumno m roku, koja je naknadno, usled promenjenih okolnosti, upodobljena zahtevu iz člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova ( koji dakle uopšte nije ni postojao), a sa tim i da je ova činjenica relevantna za ocenu da li zahtev za dosuđenje primerene naknade sadrži sve ono što je potrebno da bi se po njemu moglo postupi ti.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da procesni uslovi koje je Zakon o Ustavnom sudu postavio u vezi zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava (član 85.) jesu da taj zahtev bude istaknut istovremeno sa ustavnom žalbom i opredeljen u pogledu osnova i visine. Međutim, Ustavni sud u okviru svoje dobro ustanovljene prakse, koja je dostupna na internet stranici Suda ( www.ustavni.sud.rs), kod ocene procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi koja sadrži zahtev za naknadu štete, insistira samo na prvom od navedena dva procesna uslova. Drugim rečima, ukoliko je zahtev za naknadu štete postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su time ispunjene procesne pretpostavke da se o takvom zahtevu odluči. S druge strane, Ustavni sud, saglasno odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ne odbacuje podneske kojima se pokreće postupak pred njim i onda kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje, već podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Pri tome, Ustavni sud u okviru svog dosadašnjeg postupanja, kada je reč o postupku uređenja podnesaka koji imaju nedostatke , nije pravio razliku između podnosilaca koji se neposredno obraćaju Sudu i onih koji to čine putem punomoćnika iz reda advokata.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud zaključuje da je podnosilac prilikom podnošenja ustavne žalbe od 1 9. maja 2014. godine imao legitimno očekivanje da po zahtevu za naknadu nematerijalne štete, u smislu dobro ustanovljene prakse Ustavnog suda u okviru koje je odlučivano i o jednoj od njegovih ustavnih žalbi, može da se postupa, te da će mu, čak i u slučaju da Sud u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe oceni da zahtev sadrži određeni nedostatak, biti omogućeno da taj nedostatak otkloni.

S druge strane, činjenica da je, u konkretnom slučaju, zaštita prava na suđenje u razumnom roku zatražena pre početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, a naročito pre objavljivanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, po oceni Ustavnog suda, stvorila je obavezu vanparničnog suda da oceni da li postoji potreba da se ustavna žalba vrati na uređenje, s ciljem njenog upodobljenja procesnim zahtevima i uslovima vezanim za sadržinu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ne može da trp i štetne posledice prenosa nadležnosti za odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku (u postupku koji još uvek nije okončan) sa Ustavnog suda na redovne sudove, kao i procesnih zahteva koje su redovni sudovi ustanovili u pogledu zahteva za zaštitu tog prava, budući da je u vreme podnošenja ustavne žalbe, koja je sadržala zahtev za naknadu štete, imao legitimno očekivanje da će organ kome se obraća (Ustavni sud), u smislu svoje dobro ustanovljene prakse, po takvom zahtevu i da postupi.

Ustavni sud je isti stav izrazio i u Odluci Už-1921/2015 od 19. jula 2017. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g . 585/15 od 28. maja 201 5. godine i stavom drugim izreke rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g. 24/15 od 31. marta 201 5. godine povređeno pravo podnosiocu ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke rešenja Apelacionog suda u Nišu od 31. marta 201 5. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz navedenih razloga, te poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao ostale navode o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti