Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 14 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je apelacioni sud proizvoljno odbio da razmatra žalbene navode.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 2120/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1912/12 od 8. maja 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1912/12 od 8. maja 2012. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10 od 25. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Gornjeg Milanovca je 21. jula 2012. godine, preko punomoćnika Č . N, advokata iz Gornjeg Milanovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1912/12 od 8. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Apelacioni sud u Kragujevcu pogrešno zaključio da je obrazloženje njegove žalbe izjavljene protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10 od 25. oktobra 2011. godine podneto po proteku zakonskog roka od 15 dana, te da je on u konkretnom slučaju blagovremeno dostavio obrazloženje redovnog pravnog leka, u smislu odredbe člana 106. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Napominje da postupajući drugostepeni sud usled proizvoljne primene procesnog prava nije ni cenio njegove žalbene navode kojima je pobijao navedenu prvostepenu presudu. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu njegovih ustavnih prava, odredi naknadu nematerijalne i materijalne štete i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. avgusta 1999. godine Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu tužbu protiv prvotužene R.M. i drugotužene V.M, zbog sticanja bez osnova. U tužbi je navedeno da je tužilac sa pravnim prethodnikom tuženih, sada pok. Ž.M, zaključio ugovor o ortakluku na osnovu koga je u adaptaciju i opremanje ugostiteljskog objekta u Pranjanima uložio značajna novčana sredstva i da su tužene nakon smrti njihovog pravnog prethodnika raskinule navedeni ugovor sa njim, te da tužilac traži da mu tužene vrate uložena novčana sredstva. Predmet je zaveden pod brojem P. 483/99.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno 73 ročišta za glavnu raspravu (1. novembra 1999, 9. decembra 1999, 31. maja 2000, 19. juna 2000, 13. jula 2000, 20. jula 2000, 11. septembra 2000, 5. oktobra 2000, 30. oktobra 2000, 23. novembra 2000, 16. januara 2001, 12. februara 2001, 13. marta 2001, 13. avgusta 2001, 11. oktobra 2001, 13. novembra 2001, 29. marta 2002, 10. maja 2002, 7. juna 2002, 9. jula 2002, 18. oktobra 2002, 25. novembra 2002, 24. januara 2003, 7. marta 2003, 24. aprila 2003, 13. juna 2003, 22. septembra 2003, 11. novembra 2003, 14. januara 2004, 2. marta 2004, 14. aprila 2004, 28. maja 2004, 8. septembra 2004, 8. oktobra 2004, 16. novembra 2004, 22. decembra 2004, 24. februara 2005, 8. aprila 2005, 19. maja 2005, 5. jula 2005, 22. aprila 2008, 15. maja 2008, 29. maja 2008, 4. avgusta 2008, 25. septembra 2008, 30. oktobra 2008, 10. aprila 2009, 8. maja 2009, 22. maja 2009, 4. juna 2009, 11. juna 2009, 2. jula 2009, 1. septembra 2009, 29. septembra 2009, 15. oktobra 2009, 13. novembra 2009, 24. februara 2010, 23. marta 2010, 11. maja 2010, 2. jula 2010, 3. septembra 2010, 9. novembra 2010, 21. decembra 2010, 11. januara 2011, 4. februara 2011, 1. marta 2011, 12. aprila 2011, 10. maja 2011, 7. juna 2011, 5. jula 2011, 30. avgusta 2011, 30. septembra 2011. i 25. oktobra 2011. godine), od kojih je 56 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. oktobar 2000. godine nije održano zbog obustave rada advokata, ročište zakazano za 16. januar 2001. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 13. avgust 2001. godine nije održano na predlog punomoćnika tuženih, ročište zakazano za 13. novembar 2001. godine nije održano iz nepoznatih razloga, ročište zakazano za 25. novembar 2002. godine nije održano jer Uprava javnih prihoda SO Gornji Milanovac nije dostavila traženi izveštaj, ročišta zakazana za 4. avgust 2008. i 15. oktobar 2009. godine nisu održana na predlog punomoćnika tužioca, ročišta zakazana za 10. april i 8. maj 2009. godine nisu održana jer su spisi ovog predmeta bili prosleđeni Okružnom sudu u Čačku, ročišta zakazana za 2. jul 2009. i 30. avgust 2011. godine nisu održana na predlog punomoćnika parničnih stranaka, a ročišta zakazana za 21. decembar 2010, 11. januar, 4. februar, 1. mart, 10. maj. i 7. jun 2011. godine nisu održana jer tužilac nije predujmio troškove izvođenja dokaza veštačenjem.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je 12. oktobra 2001. godine doneo rešenje P. 483/99-2001, kojim je usvojio predlog tužioca za određivanje privremene mere, tako što je tuženima zabranio prodaju, otuđenje ili opterećenje spornog ugostiteljskog objekta i stvari koje se nalaze u njemu.

Prvostepeni sud je dopisom od 10. maja 2002. godine tražio od Uprave javnih prihoda SO Gornji Milanovac da dostavi izveštaj o tržišnoj vrednosti spornog ugostiteljskog objekta. Kako Uprava javnih prihoda SO Gornji Milanovac nije postupila po navedenom dopisu, Opštinski sud u Gornjem Milanovcu se još dva puta (26. januara 2002. i 24. januara 2003. godine) obratio ovom organu uprave, a u spisima predmeta ne postoji podatak da li je traženi izveštaj dostavljen.

Nakon sprovedenog dokaznog postupka, prvostepeni sud je na ročištu od 19. maja 2005. godine zaključio glavnu raspravu, a zatim istog dana ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, radi dopune dokaznog postupka.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je 5. jula 2005. godine doneo rešenje P. 483/99, kojim je prekinuo parnični postupak i odredio da će se parnica nastaviti po pravnosnažnom okončanju ostavinskog postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu O. 759/04, ističući da se u tom postupku raspravlja o zaostavštini sada pok. Ž.M. i da se sporni ugostiteljski objekat nalazi u popisu zaostavštine.

Tužilac je podneskom od 27. novembra 2007. godine tražio od suda da nastavi sa postupanjem u ovoj pravnoj stvari, napominjući da je pravnosnažno okončan navedeni ostavinski postupak. Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je 13. februara 2008. godine doneo rešenje P. 483/99-03-05, kojim je nastavio predmetni parnični postupak.

Osnovni sud u Čačku, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost u ovom predmetu, je na ročištu od 11. maja 2010. godine, nakon sprovedenog dokaznog postupka, zaključio glavnu raspravu. Navedeni prvostepeni sud je 11. maja 2010. godine doneo rešenje P. 2120/10, kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, radi dopune dokaznog postupka.

Osnovni sud u Čačku je 25. oktobra 2011. godine doneo presudu P. 2120/10, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao prvotuženu da na ime sticanja bez osnova isplati tužiocu iznos od 19.250 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu ispunjenja na dan isplate, sa kamatom koju obračunava Centralna evropska banka od 15. septembra 2011. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa iz stava prvog izreke, a kojim je tužilac tražio da sud obaveže tužene da solidarno isplate tužiocu iznos od 55.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu ispunjenja na dan isplate, sa domicilnom kamatom na iznos od 107.570,65 DEM , počev od 1. maja 1996. godine pa do 1. januara 2002. godine i kamatom na iznos od 55.000 evra koju obračunava Centralna evropska banka, počev od 1. februara 2002. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke odredio da privremena mera usvojena rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 483/99-2001 od 12. oktobra 2001. godine ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja ovog spora; u stavu četvrtom izreke obavezao prvotuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu petom izreke obavezao tužioca da drugotuženoj naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je između tužioca i sada pok. Ž.M. 1994. godine zaključen usmeni ugovor o ortakluku, kojim su se oni obavezali da adaptiraju i opreme ugostiteljski objekat u Pranjanima, koji je bio u svojini prvotužene i sada pok. Ž.M. u udelima po 1/2, a koji su ta lica stekla na osnovu nasleđa iza oca pok. Ž.M, tj. supruga prvotužene; da je imajući u vidu da su ugovorne strane zajednički ulagale sredstva u radove na adaptaciji spornog objekta, a što proizlazi iz iskaza svedoka, te da oni prilikom obavljanja radova nisu vodili nikakvu evidenciju o uloženim sredstvima i da svedoci nisu imali saznanja o tome koliko je ko od ortaka uložio u izvedene radove, sud zaključio da su se ugovorne strane dogovorile da jednako ulažu u sporni objekat i da na jednake delove podele dobit od rada lokala; da drugotužena nije vlasnik spornog objekta, jer su posle smrti Ž.M. ½ objekta stekla njegova deca po osnovu nasleđa; da je sud na osnovu nalaza veštaka utvrdio da je tužilac uložio u adaptaciju i opremanje ugostiteljskog objekta 38.729 evra, te da se prvotužena, kao vlasnik na ½ spornog objekta, neosnovano obogatila za iznos od 19.364,50 evra; da je smrću Ž.M. prestao da važi ugovor o ortakluku i da je prvotužena, s obzirom na to da tužilac nije imao zaključen bilo kakav pravni posao sa njom, dužna da naknadi vrednost postignute koristi, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud priznao tužiocu zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od dana davanja nalaza i mišljenja veštaka M.B, uzimajući u obzir da je veštak vrednost radova na adaptaciji utvrdio u momentu davanja nalaza, u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Osnovni sud u Čačku je 3. februara 2012. godine dostavio punomoćniku tužioca navedenu prvostepenu presudu.

Tužilac je 18. februara 2012. godine podneo žalbu protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10 od 25. oktobra 2011. godine. U žalbi je navedeno da tužilac pobija prvostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, te da će obrazloženje žalbe dostaviti u najkraćem roku. Tužilac je 20. februara 2012. godine dostavio obrazloženje žalbe, u kome je, pored ostalog, istakao da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, ističući da iz iskaza parničnih stranaka i svedoka proizlazi da je tužilac imao veća novčana ulaganja od sada pok. Ž.M. u adaptaciji spornog ugostiteljskog objekta i da su parnične stranke dogovorile da ugovor o ortakluku ostaje na snazi i nakon smrti Ž.M, što je potvrdila i drugotužena u svom iskazu u kome je istakla da je postojao dogovor da parnične stranke podele dobit od rada ugostiteljskog objekta, kako bi i ona imala neke prihode.

Odlučujući o žalbama tužioca i prvotužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je 8. maja 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 1912/12, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu četvrtom i petom izreke, pa je u tom delu vratio predmet Osnovnom sudu u Čačku na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac protiv prvostepene presude blagovremeno izjavio žalbu bez obrazloženja, pobijajući presudu iz svih zakonom predviđenih razloga; da je tužilac obrazloženje žalbe dostavio po proteku roka od 15 dana predviđenog odredbom člana 355. Zakona o parničnom postupku, pa Apelacioni sud nije uzeo u razmatranje obrazloženje žalbe tužioca; da kako žalba tužioca ne sadrži obrazloženje u delu u kome se prvostepena presuda pobija u prvom i drugom stavu izreke, to drugostepeni sud nije ispitivao pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, tj. nalazi da je isto pravilno utvrđeno.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Čačku je 3. decembra 2012. godine doneo rešenje P. 2120/10, kojim je: u stavu prvom izreke obavezao prvotuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke obavezao tužioca da naknadi drugotuženoj troškove parničnog postupka.

Viši sud u Čačku je 6. marta 2013. godine doneo rešenje Gž. 141/13, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje u stavu drugom izreke i u tom delu vratio predmet Osnovnom sudu u Čačku na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Čačku je rešenjem P. 2120/10 od 14. juna 2013. godine obavezao tužioca da naknadi drugotuženoj troškove parničnog postupka.

Viši sud u Čačku je rešenjem Gž. 702/13 od 2. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i drugotužene i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu postupalo petoro sudija.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se od 23. februara 2005. godine primenjivao na predmetni parnični postupak i koji je važio u vreme donošenja osporene drugostepene presude, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se pravni lekovi podnose u pismenom obliku (podnesci) (član 100. stav 1.); da se kao prvi dan roka određenog na dane uzima dan posle dana dostavljanja ili saopštenja odluke ili posle dana u koji pada događaj od koga se po zakonu računa početak roka i da ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u nedelju, ili u neki drugi dan kad sud ne radi, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana (član 106. st. 2. i 4.); da se dan predaje podneska upućenog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog telegrafskim putem smatra kao dan predaje sudu (član 107. stav 2.); da stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije određen drugi rok (član 355. stav 1.); da žalba mora da sadrži označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba, izjavu da se presuda pobija u celini ili u određenom delu, razlog žalbe i potpis podnosioca žalbe (član 357.); da se presuda može pobijati zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava (član 360. stav 1. tač. 1), 2) i 3)); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, te da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se u skladu sa odredbama člana 506. istog zakona primenjivao na ovu parnicu nakon donošenja osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1912/12 od 8. maja 2012. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova i da nepostupanje sudije u vremenskom okviru je osnov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 6. avgusta 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu i da je pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 702/13 od 2. oktobra 2013. godine, kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima ove parnice.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor vođen zbog sticanja bez osnova trajao više od 14 godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, četrnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesumnjivo bilo (obiman dokazni postupak), imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije u presudnoj meri doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 14 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe avgusta 1999. godine do 1. januara 2010. godine. Činjenice da je Opštinski sud u Gornjem Milanovcu održao prvo ročište za glavnu raspravu pet meseci nakon podnošenja tužbe, da je 18 ročišta za glavnu raspravu održano tako što je sud samo konstatovao da parnične stranke ostaju pri svojim navodima, bez izvođenja konkretnih dokaza, te da je prvostepeni sud u dva navrata ponovo otvarao glavnu raspravu radi dopune dokaznog postupka i da je dva puta bila ukidana prvostepena odluka o troškovima parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da sudovi u ovom obligacionom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Imajući u vidu i ostale specifičnosti u predmetnom parničnom postupku, koje se ogledaju u tome što Uprava javnih prihoda SO Gornji Milanovac više od osam meseci nije dostavila Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu izveštaj o tržišnoj vrednosti spornog ugostiteljskog objekta i da je petoro sudija postupalo u ovom predmetu, Ustavni sud podseća na stavove Evropskog suda za ljudska prava prema kojima država snosi odgovornost za kašnjenja upravnih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti presudu u predmetu „Guincho protiv Portugala “, od 10. jula 1984. godine), kao i da se država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu „Lechner and Hess protiv Austrije“, od 23. aprila 1987. godine).

S obzirom na iznete razloge, te činjenicu da je u ovoj pravnoj stvari odloženo šest ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), te je odlučio kao u tački 1. izreke. Ovakva pravna ocena Ustavnog suda o neaužurnom postupanju parničnih sudova se ne odnosi na period od 5. jula 2005. do 13. februara 2008. godine, kada je postupak bio u prekidu do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. Ž.M. u kome je trebalo utvrditi kome po osnovu nasleđa pripada navedeni ugostiteljski objekat.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe prekomerno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, koji se ogleda u tome što je 11 ročišta za glavnu raspravu u ovom predmetu odloženo iz razloga koji se mogu njemu pripisati u krivicu, te je uzeo u obzir i da je parnica dve i po godine bila u prekidu iz zakonom opravdanih razloga. Takođe, Ustavni sud se rukovodio i ekonomsko-socijalnim prilik ama u Republici Srbiji, svojom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samom suštin om naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, s obzirom na to da uz ustavnu žalbu nisu dostavljeni dokazi o vrsti i visini materijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog nerazumno dugog trajanja osporenog parničnog postupka.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u drugostepenom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenicama da je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio procesno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da je neblagovremeno obrazloženje žalbe podnosioca izjavljene protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10 od 25. oktobra 2011. godine i da je postupajući drugostepeni sud povredio njegovo pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer nije cenio navode istaknute u obrazloženju žalbe.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Kragujevcu nije ispitivao da li je u prvostepenom parničnom postupku pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer je ocenio da žalba, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10 od 25. oktobra 2011. godine, ne sadrži obrazloženje zbog čega se prvostepena presuda pobija iz razloga predviđenog odredbom člana 360. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S tim u vezi, navedeni drugostepeni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe dostavio obrazloženje žalbe naknadno, po proteku roka od 15 dana propisanog odredbom člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, pa ovo obrazloženje nije ni uzeo u razmatranje.

U tom kontekstu, Ustavni sud je pošao od toga da pravo na pravično suđenje predstavlja jedno kompleksno pravo koje, pored prava na suđenje u razumnom roku, sadrži i niz drugih prava koja obezbeđuju određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama – pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku. To podrazumeva i da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od proizvoljne ili arbitr erne primene materijalnog i/ili procesnog prava od strane sudova.

Ispitujući da li je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj drugostepenoj presudi proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da su odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koje su regulisale pitanje žalbe protiv presude, bile predviđene određene procesne pretpostavke za postupanje po navedenom redovnom pravnom leku – dopuštenost žalbe, procesna legitimacija stranke za podnošenje žalbe, postojanje pravnog interesa za izjavljivanje žalbe, forma i sadržina žalbe i rok za njeno podnošenje. Ispunjenost ovih pretpostavki je predstavljao nužan uslov kako bi drugostepeni sud mogao da postupa i odlučuje o žalbi. Kada je reč o sadržini i formi žalbe, Ustavni sud napominje da je odredbama člana 357. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bilo propisano da žalba mora da sadrži oznaku presude protiv koje se izjavljuje navedeni redovni pravni lek, izjavu podnosioca žalbe u kom delu pobija presudu, razloge zbog kojih se pobija presuda i potpis podnosioca žalbe, te da se žalba u skladu sa odredbom člana 100. stav 1. istog zakona podnosi u pismenom obliku. Pored toga, Ustavni sud ističe da je rok za podnošenje žalbe, prema odredbi člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine , bio 15 dana (opšte pravilo) i da se početak roka računao od dana dostavljanja pismenog otpravka pobijane presude. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je sa jedne strane primetio da tada važeći procesni zakon nije poznavao institut tzv. najavljivanja žalbe ili neke posebne rokove za ulaganje žalbe i njenog obrazloženja. Sa druge strane, Ustavni sud nalazi da zakonodavac nije nametnuo neku posebnu obavezu za stranke da obrazlože žalbu, niti je zabranio mogućnost da ovaj redovni pravni lek i njegovo obrazloženje stranke dostave u dva odvojena podneska. Dakle, Ustavni sud je zaključio da je parnična stranka, koja se koristila mogućnošću da naknadno podnese obrazloženje žalbe nakon inicijalnog akata, morala to da uradi u roku od 15 dana od dana prijema prepisa pobijane presude, u smislu odredbe člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Pored toga, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 106. stav 4. navedenog procesnog zakona posebno bila regulisana situacija kada je poslednji dan roka za preduzimanje određene procesne radnje padao na državni praznik, nedelju ili u neki drugi dan kad sud ne radi. U takvom slučaju, rok je isticao prvog narednog radnog dana.

Razmatrajući da li je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta povodom koga je podneta ustavna žalba konstatovao sledeće: da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe 3. februara 2012. godine primio presudu Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10 od 25. oktobra 2011. godine; da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, preko pošte preporučenom pošiljkom, 18. februara 2012. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, ističući da presudu pobija u stavu prvom i drugom izreke iz svih zakonom predviđenih razloga i najavljujući da će obrazloženje žalbe dostaviti naknadno; da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, preko pošte preporučenom pošiljkom, 20. februara 2012. godine dostavio prvostepenom sudu obrazloženje žalbe. Polazeći od svega iznetog, a posebno imajući u vidu da je poslednji dan roka za podnošenje žalbe protiv navedene prvostepene presude padao u subotu 18. februara 2012. godine, na dan kada sud ne radi, zbog čega je rok u takvoj procesnoj situaciji u skladu sa odredbom člana 106. stav 4. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine isticao protekom prvog narednog radnog dana, te da je podnosilac ustavne žalbe podneo žalbu i njeno obrazloženje 18. februara, odnosno 20. februara 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je podnosilac dostavio obrazloženje žalbe nakon proteka roka propisanog odredbom člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe ističe da Apelacioni sud u Kragujevcu nije odgovorio na navode iz njegove žalbe, Ustavni sud napominje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu „Helle protiv Finske“, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60). S tim u vezi, treba istaći da drugostepeni sud u postupku po žalbi ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi i da pazi po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava i na naročito teške procesne greške koje sudsku odluku čine pravno neodrživom. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac u naknadno podnetom obrazloženju žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10 od 25. oktobra 2011. godine istakao da je navedeni prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, nalazeći da iz iskaza parničnih stranaka i svedoka proizlazi da je on imao veća novčana ulaganja od sada pok. Ž.M. u adaptaciji spornog ugostiteljskog objekta i da su parnične stranke dogovorile da ugovor o ortakluku ostaje na snazi i nakon smrti Ž.M, kako bi one podelile dobit od rada ugostiteljskog objekta i drugotužena imala neke prihode posle smrti njenog supruga, koji je zaključio ugovor o ortakluku sa podnosiocem. U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Kragujevcu je ocenio da je obrazloženje žalbe podnosioca podneto nakon proteka roka predviđenog odredbom člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, pa nije ni cenio ovakve navode, nalazeći da je činjenično stanje pravilno utvrđeno.

Imajući u vidu prethodnu konstataciju vezanu za ustavnopravno neprihvatljiv zaključak navedenog drugostepenog suda da je obrazloženje žalbe podnosioca neblagovremeno, Ustavni sud je ocenio da je proizvoljna primena procesnog prava na štetu podnosioca imala za posledicu i povredu njegovog prava na obrazloženu sudsku odluku, jer je izostao odgovor žalbenog suda na ključne navode podnosioca o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku. S obzirom na sve navedene razloge, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1912/12 od 8. maja 2012. godine i određivanjem da navedeni drugostepeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 2120/10 od 25. oktobra 2011. godine, te je, s aglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 5. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalba podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo u predmetnom parničnom postupku.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.