Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. U . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. U . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4798/02 (prvobitno P. 7048/99) , kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12688/10 i Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 379/14, povr eđeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. U . iz Beograda je , 30. septembra 2015. godine , preko punomoćnika I. S , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2927/15 od 8. jula 2015 . godine i presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 379/14 od 13. juna 2014. godine, ispravljene rešenjem istog a suda P. 379/14 od 14. maja 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak trajao skoro 16 godina, pa je ovako dugim trajanje m postupka povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da su osporene presude donete pogrešnom primenom merodavnog prav a, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca; poništi osporene presude i naloži donošenje nove presude po tužbi podnosioca , dosudi podnosiocu primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje u ukupnom iznosu od 300.000 dinara, kao i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 45.000 dinara .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 379/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. septembra 1999. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv D. U, radi duga.

Na prvom ročištu održanom 3. decembra 1999. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu zbog izostanka P. 7048/99, kojom je usvojio tužbeni zahtev, a protiv koje je tuženi izjavio žalbu 7. februara 2000. godine.

Na ročištu održanom 11. septembra 2000. godine, prvostepeni sud je putem novog postupajućeg sudije u ovom predmetu , doneo rešenje P. 7048/99 kojim nije dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i odbacio žalbu tuženog protiv presude zbog izostanka kao nedozvoljenu.

Tuženi je 7. februara 2001. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, a Okružni su u Beogradu je rešenjem Gž. 2256/01 od 27. marta 2001. godine usvojio žalbu tuženog, ukinuo ožalbeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7048/99 od 11. septembra 2000. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U cilju otklanjanja povrede parničnog postupka na koju je ukazano u obrazloženju drugostepenog rešenja, Drugi opštinski sud u Beogradu je 7. juna 2001. godine zatražio od tuženog da se izjasni o tome da li je saglasan da se njegova žalba od 7. februara 2001. godine smatra predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, što je tuženi učinio podneskom od 27. juna 2001. godine.

Na ročištu održano m 12. decembra 2001. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 7048/99 odbio predlog za povraćaj u pređašnje stanje kao neosnovan.

Tuženi je protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu 18. februara 2002. godine, a Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2347/02 od 30. avgusta 2002. godine odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio rešenje od 12. decembra 2001. godine kojim nije dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje, a ukinuo presudu zbog izostanka P. 7048/99 od 3. decembra 1999. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku zakazano za 28. novembar 2002. godine nije održano, jer je tuženom uručen podnesak tužioca podnet kratko vreme pre ročišta, kojim je on predložio dokaze i preinačio tužbeni zahtev.

U dalje toku postupka, u periodu od početka 2003. do marta 2006. godine zakazano je 11 ročišta (25. marta, 7. maja, 1 8. septembra i 8. decembra 2003, 12. marta, 22. juna i 24. novembra 2004, 14. marta, 22. juna i 29. novembra 2005. i 22. marta 2006. godine) , od kojih nije održano šest, i to tri iz razloga na strani suda (25. februara 2003, 12. marta 2004. i 22. marta 2006. godine) i tri iz razloga na strani tužioca (ročišta od 24. novembra 2004. i 14. marta 2005. godine jer parnične stranke nisu obezbedile tačne adrese svedoka kako bi im se moglo izvršiti dostavljanje i ročište 22. juna 2005. godine zbog odsustva punomoćnika tužioca). Na održanim ročištima , prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parnične stranke, saslušanjem četiri svedoka, suočenjem svedoka Lj. S. i tuženog.

Na ročištu 27. septembra 2006. godine, Drugi opštinski sud je doneo rešenje P. 4789/02 da se tužba smatra povučenom.

Po žalbi tužioca protiv navedenog rešenja izjavljenoj 12. oktobra 2006. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 15656/06 od 8. novembra 2007. godine ukinuo ožalbeno rešenje, a spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Nakon toga, prvostepeni postupak je nastavljen pred novim, trećim postupajućim sudijom , a nakon sprovedenih organizacionih promena u pravosuđu postupak je 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i istim sudi jom. D o donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 28. maja 2012. godine, zakazano je još 16 ročišta (25. septembra 2008, 20. januara, 28. aprila, 22. septembra i 7. decembra 2009, 22. marta, 7. maja i 24. septembra 2010, 22. februara, 31. marta, 17. maja, 9. septembra i 23. novembra 2011, 3. februara, 2. aprila i 28. maja 2012. godine), od kojih nije održano šest, jedno (3. februara 2012. godine) jer je strankama uručen nalaz i mišljenje veštaka i pet iz razloga na strani tužioca - tužilac nije pristupio na ročište radi saslušanja parničnih stranaka, punomoćnik tužioca nije postupio po nalogu sa prethodnog ročišta u pogledu predloga za veštačenje, dostavio je pogrešnu adresu predloženog veštaka te dostavljanje veštaku nije bilo moguće izvršiti, na samom ročištu je predao dokaz o uplati troškova veš tačenja, izjašnjenje o nalazu i mišljenju veštaka je dostav ljeno uoči zak azanog ročišta (22. septembra 2009, 7. maja i 24. septembra 2010, 9. septembra i 23. novembra 2011. i 2. aprila 2012. godine). Na teret suda se ne može staviti ni vreme koje je bilo potrebno da bi sud odlučio o predlogu podnosioca o izuzeću postupajućeg sudije, koji je odbijen kao neosnovan. Prvostepeni sud je u ovom periodu dva puta ponovo saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parnične stranke, izveo suočenje stranaka, saslušao tri svedoka i izveo dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost tržišne visine zakupnine predmetne nepokretnosti, koji veštak je, osim nalaza i mišljenja, dostavio sudu i pismeno izjašnjenje na primedbe parničnih stranaka, i saslušao veštaka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 12688/10 od 28. maja 2012. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 27. juna 2012. godine, a tuženi 9. jula 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6639/12 od 15. januara 2014. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12688/10 od 28. maja 2012. godine i predmet uputio Drugom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak se odvijao pred novim postupajućim sudijom i u njemu su održana dva ročišta (10. marta i 13. juna 2014. godine).

Drugi osnovni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu P. 379/14 od 13. juna 2014. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P. 379/14 od 14. maja 2015. godine, kojom je odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime nakn ade štete isplati iznos od 696.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja presud e pa do isplate i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 271.000 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 21. jula 2014. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je najpre, rešenjem Gž. 4342/14 od 11. maja 2015. godine, vratio predmet Drugom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, a zatim osporenom presudom Gž. 2927/15 od 8. jula 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu tužilac je izjavio reviziju 26. septembra 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je 22. septembra 2016. godine doneo rešenje Rev. 2403/15, kojim u stavu prvom izreke nije dozvolio odlučivanje o reviziji tužioca protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2927/15 od 8. jula 2015. godine kao izuzetno dozvoljenoj reviziji i u stavu drugom izreke rešenja odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv navedene presude. S obzirom na to da je revizija tužioca odbačena, period odlučivanja o reviziji se , prema stavu Ustavnog suda, ne uzima u obzir prilikom razmatranja trajanja osporenog parničnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), čijom primenom je okončan osporeni postupak.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 22. septembra 1999. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 8. jula 2015. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao petnaest godina i devet i po meseci, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka .

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju postup ka. Ovde se ima u vidu da je devet ročišta odložen o iz razloga na strani podnosioca. Takođe, iako stranka ima procesno ovlašćenje da predlaže izuzeće postupajućeg sudije, ne može se staviti na teret suda ni vreme koje je bilo potrebno da bi sud odlučio o ovom predlogu podnosioca, koji je, inače, odbijen kao neosnovan.

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao nadležni, pre svega, prvostepeni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Tako je prvostepeni sud prvo 3. decembra 1999. godine doneo presudu zbog izostanka, koja je ukinuta drugostepenim rešenjem od 30. avgusta 2002. godine, tj. p osle dve godine i devet meseci od donošenja, a u međuvremenu je doneo rešenje po žalbi tuženog koje je moralo biti ukinuto zbog povrede odredbi parničnog postupka. U toku tog perioda, prvostepeni sud je postupao neefikasno, npr. ročište za razmatranje žalbe primljene 7. februara 2000. godine je zakazano sedam meseci od njenog podnošenja, od izjašnjenja tuženog 27. juna 2001. godine do zakazivanja ročišta je prošlo pet i po mesec i. Prvostepeni sud je takođe 27. septembra 2006. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, koje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu 8. novembra 2007. godine (dostavljeno prvostepenom sudu 29. januara 2008. godine) . Na taj način prvostepeni sud praktično nije raspravljao u ovom sporu četiri godine i četiri meseca . Ustavni su takođe ukazuje da je u predmetnom parničnom postupku postupalo četvoro postupajućih sudija i napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118), a to je dovelo i do ponavljanja izvođenja dokaza saslušanja parničnih stranaka. Osim toga, činjenica da je prva prvostepena presuda u ovom sporu, koja je bila ukinuta zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, doneta 12 godina i osam meseci posle podnošenja tužbe ne može biti opravdana ni jednom okolnošću osporenog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4798/02 (prvobitno P. 7048/99), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12688/10 i Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 379/14, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno duž inu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koj e je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presud ama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2927/15 od 8. jula 2015. godine i Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 379/14 od 13. juna 2014. godine povređen o pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da se tv rdnja ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zasniva, pre svega, na navodima kojima se osporava pravilnost primene merodavnog prava prilikom donošenja osporenih presuda, a koje je podnosilac već izneo u žalbi protiv prvostepene presude. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je , kao i prethodno Drugi osnovni sud u B eogradu, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude. Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti