Utvrđena povreda prava na imovinu zbog pogrešne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio revizijsku presudu i utvrdio povredu prava na imovinu. Vrhovni sud je pogrešno primenio petogodišnji rok zastarelosti za naknadu štete umesto opšteg desetogodišnjeg roka na potraživanje naknade za rekviriranu robu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-611/2008
09.06.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Društva za proizvodnju, trgovinu i usluge eksport-import „KIKU“ d.o.o. iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Društva za proizvodnju, trgovinu i usluge eksport-import „KIKU“ d.o.o. izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7540/06 od 30. jula 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 482/07 od 12. februara 2008. godine i utvrđuje da je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po reviziji tužioca Društva za proizvodnju, trgovinu i usluge eksport-import „KIKU“ d.o.o. izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7540/06 od 30. jula 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge eksport-import „KIKU“ d.o.o. iz Prištine je, preko punomoćnika Stojadina Mitića, advokata iz Niša, podnelo Ustavnom sudu 3. juna 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7540/06 od 30. jula 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 482/07 od 12. februara 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i načela zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini iz člana 76. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je obavljao trgovinsku delatnost do 24. marta 1999. godine, kada je ceo prostor Sportsko poslovnog centra „Boro i Ramiz“ u Prištini, gde se nalazio i njegov magacin sa raznom prehrambenom robom, zaposela Vojska Jugoslavije i bez ikakvog pravnog osnova obila magacin i uzela prehrambenu i drugu robu velike vrednosti. Ističući da oduzimanje robe nije učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, već da se radilo o „ratnom plenu“ i povredi imovinskih prava samo u odnosu na pripadnike albanske nacionalne manjine, predložio je „da Ustavni sud postupi po Ustavu i zakonu i na taj način zaštiti ustavna i zakonska prava podnosioca ove žalbe kao pripadnika albanske nacionalne manjine“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge eksport-import „KIKU“ d.o.o. iz Prištine je, preko punomoćnika Stojadina Mitića, advokata iz Niša, podnelo 11. januara 2005. godine tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 1097 Niš, radi naknade vrednosti za oduzetu robu, po osnovu sticanja bez osnova.

Trgovinski sud u Nišu je 23. marta 2006. godine doneo presudu P. 12/05, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženu Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 1097 Niš (u daljem tekstu: DZ SCG, MO – VP), da kao pravni sledbenik SRJ, MO – VP 1410 Niš, tužiocu Društvu za proizvodnju, trgovinu i usluge eksport-import „KIKU“ d.o.o. iz Prištine - ovde podnosiocu ustavne žalbe isplati na ime glavnog duga iznos od 5.801.134,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. decembra 2004. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 421.672,68 dinara, a sve u roku od 8 dana od dana prijema presude; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 1.276.249,78 dinara na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom od 11. juna 1999. godine do konačne isplate, i zatezne kamate na iznos glavnog duga od 5.801.134,72 dinara za period od 11. juna 1999. godine do 15. decembra 2004. godine; u stavu trećem izreke konstatovao da je tužba povučena za iznos glavnog duga od 29.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 11. juna 1999. godine do konačne isplate; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti tog suda. U sprovedenom postupku, Trgovinski sud u Nišu je utvrdio da je, prema zapisniku Finansijske policije – Odeljenje u Prištini od 26. aprila 1999. godine, izvršen uvid u stanje robe u magacinima tužioca u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz“, nakon čega je izvršeno zaključavanje magacina novim katancima od strane ovlašćenog lica Vojske Jugoslavije. Iz zapisnika o primopredaji magacina u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini od 11. juna 1999. godine, utvrđeno je da je finansijska policija izvršila izdavanje zaplenjene robe za potrebe Vojske Jugoslavije. Navedenim zapisnikom je, takođe, konstatovano da su preuzeti i izdati konditorski proizvodi iz magacina tužioca broj 25 i to 80% istih, a da je iz tužiočevog magacina broj 39 predato Vojsci Jugoslavije 80% zatečene robe, koja je takođe preuzela i telefaks iz poslovnih prostorija tužioca. Takođe, prema nalazu i mišljenju veštaka, vrednost zatečene i zaplenjene robe tužioca na dan 26. aprila 1999. godine iznosila je 7.251.418,40 dinara, od koje vrednosti je izdato Vojsci Jugoslavije 80%, odnosno ukupno 5.801.134,72 dinara. Po nalaženju prvostepenog trgovinskog suda, predmetna roba je oduzeta po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98), donete na osnovu čl. 30. i 39. tada važećeg Zakona o odbrani. Članom 39. Zakona o odbrani određeno je da se odredbe čl. 24, 26, 27, 29. i 30. ovog Zakona (koje se odnose na prava i dužnosti građana u odbrani zemlje) o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica. Članom 27. ovog zakona propisano je da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju napred navedena neophodna materijalna sredstva, a što znači da je takva mogućnost obavezivanja na predaju istih predviđena i za preduzeća i druga pravna lica. U smislu navedenog, a pri okolnosti da je Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, kojom je bliže uređeno organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica, odnosno vlasnika stvari, i to tako što je odredbom člana 4. tačka 12. Uredbe predviđena obaveza vlasnika stvari da za potrebe odbrane zemlje predaju druge potrebne stvari, kao i prehrambene proizvode, saglasno odredbama Zakona o odbrani, po nalaženju prvostepenog suda, na predmetni odnos strana u sporu ne može se primeniti institut sticanja bez osnova. Polazeći od iznetog, kao i činjenice da je predmetna roba tužioca oduzeta i predata Vojsci Jugoslavije za potrebe iste u uslovima ratnog stanja, tužiocu pripada naknada vrednosti oduzete robe, saglasno odredbama člana 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a u vezi sa članom 29. Zakona o odbrani. S obzirom na to da Uredbom nije uređeno pitanje dospelosti obaveze tuženog na plaćanje naknade, to se, po oceni prvostepenog suda, na isto primenjuju opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz člana 324. stav 2. i 277. stav 1, te tužiocu pripada pravo na zateznu kamatu od 15. decembra 2004. godine, kada se obratio tuženoj i od nje zahtevao ispunjenje obaveze. Takođe, budući da Uredbom nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, Trgovinski sud u Nišu je ocenio da se na predmetni materijalno-pravni odnos primenjuje opšti rok zastarelosti od 10 godina određen članom 371. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je tužba podneta 11. januara 2005. godine, odnosno pre isteka opšteg roka zastarelosti od 10 godina, Trgovinski sud u Nišu je našao da je istaknuti prigovor tužene o zastarelosti potraživanja neosnovan.

Viši trgovinski sud je, odlučujući o žalbama tužioca i tužene protiv navedene prvostepene presude Trgovinskog suda u Nišu, doneo osporenu presudu Pž. 7540/06 od 30. jula 2007. godine kojom je: u stavu prvom izreke odredio da se nastavi postupak u ovoj pravnoj stvari, koji je prekinut rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 4906/06 od 22. juna 2006. godine, jer je Državna zajednica Srbija i Crna Gora prestala da postoji kao pravno lice; u stavu drugom izreke usvojio žalbu tužene i preinačio presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 12/05 od 23. marta 2006. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se obaveže tužena DZ SCG, MO – VP 1410 Niš, čiji je sada pravni sledbenik Republika Srbija, Ministarstvo odbrane - VP 1410 Niš, da mu isplati na ime glavnog duga iznos od 5.801.134,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15. decembra 2004. godine do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 421.672,68 dinara, sve u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 12/05 od 23. marta 2006. godine u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 5.801.134,72 dinara od 11. juna 1999. godine do 15. decembra 2004. godine. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude, pored ostalog, istakao da u konkretnom slučaju nije oduzeta roba tužiocu bez pravnog osnova, već na osnovu Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. Po oceni Višeg trgovinskog suda, pravni osnov tužiočevog zahteva je naknada štete, za koju odgovornost snosi tužena bez obzira na krivicu, te se na navedeni materijalnopravni odnos imaju primeniti odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima o zastarelosti potraživanja koja se odnose na naknadu štete. Imajući u vidu da je za tužioca nastala šteta 11. juna 1999. godine, kada je saznao i za visinu štete i za lice koje mu je štetu pričinilo, da se prvi put obratio tuženoj 15. decembra 2004. godine, a da je tužbu podneo 11. januara 2005. godine, Viši trgovinski sud je utvrdio da je tužiočevo potraživanje zastarelo, saglasno članu 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7540/06 od 30. jula 2007. godine, Vrhovni sud Srbije je 12. februara 2008. godine doneo osporenu presudu Prev. 482/07 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, za koju odgovornost snosi tužena bez obzira na krivicu. Ovo iz razloga što je radnjom tužene, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana šteta članom 155. Zakona o obligacionim odnosima, čija je naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. Konstatujući da potraživanje naknade štete zastareva najkasnije istekom objektivnog roka od pet godina od kada je šteta nastala, Vrhovni sud je ocenio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene u prvostepenom postupku, „zbog čega je drugostepeni sud pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.“

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije je izneto ustavnopravno prihvatljivo stanovište da je roba podnosiocu ustavne žalbe oduzeta za vreme trajanja ratnog stanja 1999. godine, na osnovu citiranih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, tako da ne postoji sticanje bez osnova na strani tužene, a što je navedeno kao pravni osnov na kome se zasniva tužbeni zahtev radi isplate novčane naknade. Međutim, u skladu sa odredbom člana 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), određivanje pravnog osnova tužbenog zahteva nije nužan (obavezan) element tužbe. Šta više, prema stavu 4. istog člana Zakona, sud će postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan njime.

Sa druge strane, u osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije, konstatovano je da je pravni osnov tužbenog zahteva naknada štete, te imajući u vidu da je šteta za tužioca nastala 11. juna 1999. godine, a da je tužba u predmetnoj parnici podneta sudu 11. januara 2005. godine, Viši trgovinski sud i Vrhovni sud Srbije su našli da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene u prvostepenom postupku. Takođe, u osporenoj revizijskoj presudi Vrhovni sud Srbije je konstatovao da je radnjom Vojske Jugoslavije, čiji su pravni sledbenici imali svojstvo tuženih u predmetnom sporu, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina pravnog lica - podnosioca ustavne žalbe za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana obična šteta (damnum emergens) u članu 155. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Viši trgovinski sud i Vrhovni sud Srbije u osporenim presudama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu ustavne žalbe u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda Pž. 7540/06 od 30. jula 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Prev. 482/07 od 12. februara 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i, kao meru otklanjanja posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, poništio osporenu revizijsku presudu Vrhovnog suda Srbije, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po reviziji tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud nalazi da se pravo nacionalnih manjina na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije iz člana 76. Ustava jemči samo fizičkim licima, a ne i pravnim licima. Imajući u vidu da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije odlučivano o pravu pravnog lica - Društva za proizvodnju, trgovinu i usluge „KIKU“ d.o.o, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe navedenim presudama nije ni moglo biti povređeno pravo iz člana 76. Ustava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Ustavni sud je u svojoj Odluci Už-608/2008 od 21. januara 2010. godine zauzeo isti pravni stav u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Utvrđena povreda prava na imovinu zbog pogrešne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti