Povreda prava na pravično suđenje zbog suprotnih sudskih odluka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, jer su nadležni sudovi u dve identične činjenične i pravne situacije doneli potpuno suprotne odluke, narušavajući pravnu sigurnost. Osporena presuda je poništena i vraćena na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marijane Blagojević iz Žitorađe, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marijane Blagojević i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6687/12 od 24. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6687/12 od 24. aprila 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14626/10 od 6. februara 2012. godine, ispravljene pravnosnažnim rešenjem toga suda P1. 14626/10 od 9. oktobra 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Marijana Blagojević iz Žitorađe podnela je Ustavnom sudu, 22. jula 201 4. godine, preko punomoćnika Milorada Popovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14626/10 od 6. februara 2012. godine, ispravljene pravnosnažnim rešenjem toga suda P1. 14626/10 od 9. oktobra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6687/12 od 24. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredb ama 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe, koja je zaposlena kod tuženog AD za osiguranje "Triglav Kopaonik" Beograd u Filijali Niš, vodila spor za poništaj ugovora o radu koji je zaključila sa tuženim, kao pravnim sledbenikom AD za osiguranje "TRIGLAV OSIGURANjE", jer ga je smatrala nezakonitim . Međutim, njen tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen, dok je njena koleginica M.L, koja je kod istog poslodavca-pravnog prethodnika tuženog obavljala isti posao, uspela u sporu i njen ugovor o radu, identičan kao i podnositeljkin je poništen. U slučaju njene koleginice isti prvostepeni sud je u predmetu P1. 14735/10 zauzeo stav da je ugovor o radu koji joj je ponuđen nakon izmene akata i statusnih promena nezakonit, što je potvrdio i Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž1. 4845/12 od 19. marta 2014. godine. Međutim, kod istovetnog pravnog i činjeničnog stanju isti sudovi su u ove dve parnice "zauzeli suprotne pravne stavove, doneli dve potpuno suprotne odluke sa suprotnim obrazloženjima za ista činjenična i pravna pitanja, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe". Podnositeljka osporava presude kojima je odbijen njen tužbeni zahtev za poništaj ugovora o radu, smatrajući da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer iako član 33. Zakona o radu decidno propisuje šta sve ugovor o radu mora da sadrži, podnositeljkin ugovor te bitne elemente nema, radnopravni status je nejasan, a u njemu se povodom prava i obaveza upućuje na saglasnu primenu opših akata, što je suprotno zakonu. Takođe, ona smatra i da je klauzula zabrane konkurencije iz njenog ugovora nezakonita, te da nije bilo zakonskih uslova za donošenje osporenih odluka. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenim odlukama povređeno "pravo na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima" podnositeljke i naloži drugostepenom sudu da donese novu odluku o žalbi podnositeljke protiv prvostepene presude, kao i da utvrdi da je u postupku vođenom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14626/10 povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, te da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete i naknadi joj troškove sastava ustavne žalbe.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnositeljka, ukazujući na različito postupanje sudova i povredu prava na jednaku sudsku zaštitu, suštinski ukazala na pogrešnu primenu merodavnog materijalnog prava u osporenim presudama kojima je odbijen njen tužbeni zahtev za razliku od pravilne primene materijalnog prava u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji u drugoj parnici u kojoj je usvojen tužbeni zahtev druge tužilje, te je, zapravo, istakla povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, tesno vezanog sa garancijom pravne sigurnost i u slučaju kada su se dva zaposlena lica u istoj radnoj sredini, sa identičnim ugovorima o radu, našla u takvoj pravnoj situaciji da je jedan od njihovih ugovora o radu poništen, a drugi ostao na snazi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvid om u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 7. decembra 2010. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv AD za osiguranje "Triglav Kopaonik" Beograd, radi poništaja ugovora o radu. U tužbi je navedeno da je tužilja kod tuženog, odnosno njegovog pravnog prethodnika, najpre, bila zaposlena na određeno vreme od 1. jula 2005. do 1. jula 2007. godine, kada je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme ugovorom o radu broj 1644 od 9. jula 2007. godine, ali da joj je poslodavac 15. septembra 2010. godine dostavio ponudu za zaključenje spornog ugovora o radu pod izmenjenim uslovima za radno mesto zastupnik prodaje (ranije referent obuhvata osiguranja), te da je ona tu ponudu i ugovor prihvatila, da ne bi dala osnov poslodavcu za otkaz ugovora o radu, iako je smatrala da oba ova akta sadrže brojne nedostatke koji ih čine nezakonitim. Iz tih razloga tužilja je tražila poništaj ugovora o radu broj 3925/2010 od 15. septembra 2010. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 14626/10 od 6. februara 20 12. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje i ona je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Navedena presuda je ispravljena rešenjem toga suda P1. 14626/10 od 9. oktobra 2012. godine.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 6687/12 od 24. aprila 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 14626/10 od 6. februara 20 12. godine, ispravljenu pravnosnažnim rešenjem toga suda P1. 14626/10 od 9. oktobra 2012. godine, kao i odbio zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku proizlazi sledeće: da je tužilja zasnovala radni odnos kod pravnog prethodnika tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu broj 310/14 i to počev od 1. maja 1987. godine; da joj je tuženi poslodavac dostavio ponudu za zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima broj 3908/2010, sa ugovorom o radu broj 3909/2010; da je prema sadržaju ponude tužilja obaveštena da je razlog ponude stupanje na snagu novih opštih akata društva, i to Pravilnika o radu i Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka, što iziskuje usklađivanje ugovora o radu sa tim opštim aktima; da je tužilja u ponudi pozvana da se o istoj izjasni u roku od osam dana od dana dostavljanja, uz upozorenje da će izričito ili prećutno odbijanje ponude imati za posledicu otkaz ugovora o radu; da je tužilja prihvatila ponudu i potpisala ponuđeni ugovor o radu 15. septembra 2010. godine; da su spornim ugovorom o radu ugovorne strane saglasno konstatovale da je 1. maja 1987. godine zaključen ugovor o radu broj 310/14 kojim je tužilja zasnovala radni odnos kod poslodavca i da taj ugovor ostaje na snazi kao pravni osnov zasnivanja radnog odnosa, ali da sve njegove odredbe prestaju da važe i da se zamenjuju odredbama novog ugovora; da se tužilja raspoređuje na radno mesto zastupnika prodaje u okviru organizacione jedinice Niš i da je to radno mesto predviđeno Pravil nikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka (prethodno radno mesto: referent obuhvata osiguranja nije bilo predviđeno novim Pravilnikom ); da je novim ugovorom predviđeno da podnositeljka zasniva radni odnos sa punim radnim vremenom u trajanju od osam časova dnevno, odnosno 40 časova nedeljno, a prema članu 7. tog ugovora je predviđeno da je za vreme trajanja ugovora zaposlena dužna da poštuje klauzulu zabrane konkurencije, predviđenu opštim aktima poslodavca. Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge, koje u svemu prihvata i taj sud. Sud se pozvao na odredbe čl. 171. i 172. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR) i člana 54. stav 1. tačka 6. Pravilnika o radu pravnog prethodnika tuženog broj 663/2010/KO-2 od 18. avgusta 2010. godine, kojima je propisano da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (u daljem tekstu: aneks ugovora) ako je potrebno postojeće ugovore o radu zaposlenih uskladiti sa odredbama novih propisa, podzakonskih akata i opštim uslovima poslodavaca . Po pravnom zaključku drugostepenog suda, a kod činjenice da je tužilji dostavljena ponuda za zaključivanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima zbog potrebe usklađivanja postojećih ugovora o radu sa odredbama opštih akata poslodavca, koju je ona prihvatila i potpisala sporni ugovor o radu broj 3925/2010 od 15. septembra 2010. godine, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je tuženi u postupku ponude izmene ugovora o radu i zaključivanja ugovora o radu pod izmenjenim uslovima u svemu postupio u skladu sa navedenim odredbama ZOR i Pravilnika i da u radnjama tuženog nije bilo nezakonitog postupanja. Naime, i po shvatanju drugostepenog suda, a suprotno navodima žalbe, potreba usklađivanja postojećih ugovora sa novim opštim aktima, koja je uslovila ponudu zaključivanja ugovora o radu sa zaposlenima, uključujući i tužilju, zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava. Takođe, članom 1. spornog ugovora ostao je na snazi prethodni ugovor, čime je obezbeđen kontinuitet radnopravnog statusa tužilje, a klauz ula zabrane konkurencije iz spornog ugovora nije suprotna pravilnoj primeni člana 161. ZOR. Ova presuda je uručena punomoćniku tužilje 14. jula 2014. godine.

Presudom Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 4845/12 od 19. marta 2014. godine, donetom od strane istog suda 26 dana pre osporene drugostepene presude, na čiju suprotnu sadržinu i drugačiji pravni stav ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, u parnici iz radnog odnosa po tužbi tužilje M.L. iz Beograda protiv tuženog AD za osiguranje "Triglav Kopaonik" Beograd, radi poništaja ugovora o radu, odbijena je kao neosnovana žalba tuž enog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 14735/10 od 23. marta 20 12. godine, te odbijen kao neosnovan zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj nadoknadi troškove postupka po žalbi. U obrazloženju navedene drugostepene presude je, takođe, izneta suština utvrđenog činjeničnog stanj a u prvostepenom postupku, koja je potpuno identična činjeničnom stanju iz drugostepene presude osporene ustavnom žalbom, osim što su različiti brojevi ugovora u pitanju i što je pre zaključenja spornog ugovora kojim je tužilja M.L. raspoređena na isto radno mesto kao i podnositeljka ustavne žalbe, tužilja M.L. ranije obavljala poslove šalterskog radnika. Dalje je u presudi navedeno da je prvostepeni sud zaključio da se u konkretnom slučaju radi o zasnivanju novog radnog odnosa, jer je u ugovoru o radu čiji je poništaj tražen navedeno da sve odredbe prethodnog ugovora o radu, kojima je tužilja zasnovala radni odnos, prestaju da važe, pa da je tako i prestao tužilji radni odnos, da je novim ugovorom o radu tužilji ponuđeno zasnivanje radnog odnosa i da tuženi nije postupio u skladu sa odredbom člana 171. ZOR, jer ponuda za zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima ne sadrži razloge zbog čega se tužilji nudi zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, već se samo navodi uopštena formulacija da se ponuda dostavlja iz razloga stupanja na snagu novih opštih akata društva, i to Pravilnika o radu i Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka. Po nalaženju prvostepenog suda, bilo je potrebno da se ponuda konkretizuje kako bi se identifikovali razlozi zbog kojih se tužilja sa radnog mesta šalterskog radnika raspoređuje na radno mesto zastupnika prodaje, pa da je, kako nisu obrazloženi razlozi za premeštaj tužilje, sporni ugovor nezakonit i da tuženi nije postupio u skladu sa članom 33. ZOR kojim je propisano šta sve ugovor o radu treba da sadrži, te da je tuženi suprotno članu 161. ZOR spornim ugovorom utvrdio klauzulu zabrane konkurencije. Drugostepeni sud je zaključio da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao razloge, koje u bitnom, kao pravilne i na zakonu zasnovane, prihvata i taj sud u postupku žalbene kontrole. Naime, primenjujući odredbe čl. 171. i 172. Z OR i kod utvrđenih činjenica u postupku sledi da je tuženi ponudio tužilji zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, a da iz same ponude ne proizlazi da je naznačenim opštim aktima ukinuto radno mesto tužilje, te da nije navedeno o kojim se izmenjenim uslovima radilo i koje su potrebe poslodavca bile da tužilju sa radnog mesta šalterskog radnika rasporedi na mesto zastupnika prodaje. S obzirom na to da je u ponudi navedeno samo da je došlo do izmene opštih akta tuženog, to je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev tužilje, jer je nužno bilo konkretizovati razloge koji daju odgovor na pitanje zašto je izmena opštih akata uticala na prestanak potrebe posla.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbam a protiv njega.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09 ) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u ovoj parnici, bilo je propisano: da se radni odnos zasniva ugovorom o radu (član 30. stav 1.); da se u govor o radu u kome nije utvrđeno vreme na koje se zaključuje smatra ugovorom o radu na neodređeno vreme (član 31.stav 2.); da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku (član 32. stav 1.); da u govor o radu sadrži - 1) naziv i sedište poslodavca , 2) ime i prezime zaposlenog, mesto prebivališta, odnosno boravišta zaposlenog , 3) vrstu i stepen stručne spreme zaposlenog , 4) vrstu i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja , 5) mesto rada , 6) način zasnivanja radnog odnosa (na neodređeno ili određeno vreme) , 7) trajanje u govora o radu na određeno vreme, 8) dan početka rada , 9) radno vre me (puno, nepuno ili skraćeno), 10) novčani iznos osnovne zarade i elemente za utvrđivanje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog, 11) rokove za isplatu zarade i drugih prim anja na koja zaposleni ima pravo, 12) pozivanje na kolektivni ugovor, odnosno pr avilnik o radu koji je na snazi, 13) trajanje dnevnog i nedeljnog radnog vremena ; da ugovorom o radu mogu da se ugovore i druga prava i obaveze; te da se na prava i obaveze koja nisu utvrđena ugovorom o radu primenjuju odgovarajuće odredbe zakona i opšteg akta (član 33.); da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (u daljem tekstu: aneks ugovora) 1) radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potr eba procesa i organizacije rada, 2) radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca, u sk ladu sa članom 173. ovog zakona, 3) radi upućivanja na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavca, u sk ladu sa članom 174. ovog zakona, 4) ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 15 5. stav 1. tačka 5) ovog zakona, 5) iz člana 33. stav 1. tač. 10), 11) i 12) ovog zakona, 6) u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu , a da se odgovarajućim poslom u smislu stava 1. tač. 1) i 3) ovog člana smatra posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu (član 171.); da je uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora poslodavac dužan da zaposlenom u pismenom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude, dok je zaposleni dužan da se izjasni o ponudi za zaključivanje aneksa ugovora u roku koji odredi poslodavac, a koji ne može biti kraći od osam radnih dana, s tim da se smatra da je zaposleni odbio ponudu za zaključivanje aneksa ugovora ako se ne izjasni u roku iz stava 2. ovog člana, a ako zaposleni prihvati ponudu za zaključivanje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog ugovora (č lan 172.).

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembr a 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maj a 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februar a 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe drugostepenu odluku pobija prevashodno zbog neslaganja sa pravnim zaključkom Apelacionog suda u Beogradu iz osporene presude da je sporni ugovor o radu zaključen sa njom zakonit, te da nije bilo razloga da se on poništi.

Po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada je sporni ugovor o radu zaključen na osnovu čl. 30. i 33. ZOR, kojima je regulisano zasnivanje radnog odnosa, te kada , ni u ponudi, a ni u ugovoru , opšti akti nisu konkretizovani (označeni u pogledu datuma donošenja i broja , te stupanja na snagu), već je samo paušalno navedeno da su izmenjeni i da je podnositeljka upoznata sa tim, te kada je očigledno ukinuto radno mesto podnositeljke novim aktima, a ona premeštena na novi posao, nejasno je kako je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi istovremeno zaključio i da je u konkretnom slučaju u pitanju rad pod izmenjenim uslovima za zaposlenu, ovde podnositeljku, i da se ta pravna situacija između nje i poslodavca rešava zaključivanjem ugovora o radu. Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Apelacionog suda zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivoj primeni materijalnog prava, odredaba čl. 171. i 172. ZOR, pa i člana 54. stav 1. tačka 6. Pravilnika o radu pravnog prethodnika tuženog broj 663/2010/KO-2 od 18. avgusta 2010. godine, a na koje se taj sud pozvao u svojoj odluci. Naime, ukoliko se radilo o radu pod izmenjenim uslovima, ti izmenjeni uslovi su u ponudi morali biti konkretizovani i u tom slučaju upravo odredbe Zakona i Pravilnika na koje se sud pozvao pre dviđaju zaključivanje aneksa ugovora sa zaposlenima, a ne ugovora o radu. No, ukoliko je u pitanju zasnivanje radnog odnosa, na šta upućuje naziv spornog ugovora, kao i zakonske odredbe na koje se poslodavac pozvao prilikom zaključivanja ugovora, onda zaključeni ugovor ne ispunjava zakonom propisane uslove u pogledu elemenata koje mora da sadrži, na šta ukazuju i navodi ustavne žalbe. Pri tome, u spornom ugovoru je konstatovano da ugovor o radu broj 310/14 od 1. maja 1987. godine kojim je podnositeljka zasnovala radni odnos kod poslodavca ostaje na snazi kao pravni osnov zasnivanja radnog odnosa, "ali da sve njegove odredbe prestaju da važe i da se zamenjuju odredbama novog ugovora". S tim u vezi, bez obzira na to što je podnositeljka potpisala sporni ugovor, ona je iskoristivši pravo na sudsku zaštitu, tražila ocenu njegove zakonitosti, pozivajući se na nedostatak obaveznih elemenata ugovora o radu, kao i njena koleginica koja je uspela u sporu, pa je osporena odluka suda dovela do toga da u istoj radnoj sredini, te povodom iste pravne situacije, egzistiraju različiti radnopravni akti zaposlenih.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US , 40/15–dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporen om drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje podnositeljke , Ustavni sud nije razmatrao navod e o povredi prava na jednaku sudsku zaštitu.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14626/10 od 6. februara 2012. godine, ispravljene pravnosnažnim rešenjem toga suda P1. 14626/10 od 9. oktobra 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je postupak, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započeo podnošenjem tužbe 6. decembra 2010. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a da je okončan posle tri godine i sedam meseci, odnosno 14. jula 2014. godine, uručivanjem presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 6687/12 od 24. aprila 2014. godine.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja i što je osporavani sudski postupak po zakonu hitan, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se, prema standardima ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka predUstavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog suprotnih sudskih odluka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti