Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog dužine postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zaključeno je da je podnosilac žalbe svojim ponašanjem, kao što je neodazivanje na pozive i traženje odlaganja, prevashodno doprineo dugom trajanju parničnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sibina Zlatkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sibina Zlatkovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49467/10.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sibina Zlatkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4612/11 od 15. maja 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sibin Zlatković iz Beograda podneo je, 24. jula 2013. godine, preko punomoćnika Jovana Besarića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4612/11 od 15. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku, a podnosilac se poziva i na član 6. stav 1. Konvencije.

Podnosilac smatra da su mu označena ustavna prava povređena proizvoljnom primenom materijalnog prava, te s tim u vezi navodi da je drugostepeni sud, pozivajući se na načelo pravičnosti i odstupajući od Pravnog shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 1. aprila 2002. godine, utvrdio da tužilja po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici ima pravo susvojine na stanu koji je predmet spora, iako predmetni stan nije dodeljen za nju i otkupljen je nakon razvoda braka. Takođe smatra da su mu navedena prava povređena i pogrešnom primenom odredbe člana 188. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju se sud pozvao donoseći rešenje o odbačaju njegove protivtužbe. Povredu prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže time da je predmetni postupak trajao 13 godina zbog nepotrebnog izvođenja dokaza saslušanjem svedoka, čemu se on protivio, dok tvrdnju o povredi prava iz člana 13. Konvencije ne potkrepljuje nijednim navodom. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49 467/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Nadežda Gajić Zlatković podnela je 17. maja 2000. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Sibina Zlatkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava susvojine na ½ idealnog dela stana po osnovu sticanja u bračnoj i vanbračnoj zajednici sa pok. ocem tuženog.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 1382/00 od 18. maja 2004. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev, od ukupno deset zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tuženog diplomatskim putem na adresu boravišta u Austriji, dok dva ročišta nisu održana zbog toga što se tuženi nije odazvao pozivima nadležnih organa u inostranstvu radi preuzimanja poziva. Tuženi se odazvao pozivu suda i došao samo na jedno ročište koje takođe nije održano na njegov predlog. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem tužilje. Tuženi nije saslušan jer nije došao ni na jedno od tri održana ročišta koja su bila zakazana radi izvođenja dokaza njegovim saslušanjem, a prema izveštajima nadležnog organa SR Nemačke, tuženi se nije odazivao pozivima za preuzimanje poziva.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 17006/05 od 27. oktobra 2006. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda.

U ponovnom postupku, od ukupno 19 zakazanih ročišta, šest nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, odnosno zbog štrajka zaposlenih, a jedno je otkazano. Osim toga, jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika stranaka, a jedno na predlog tuženog. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i 13 svedoka. U februaru 2011. godine tuženi je podneo protivtužbu kojom je tražio da se utvrdi da je rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 17006/05 od 27. oktobra 2006. godine bez pravnog dejstva i da se ukinu sve sprovedene radnje, a tužba odbaci. Parnice po tužbi i protivtužbi spojene su istog meseca.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49467/10 od 16. marta 2011. godine, ispravljenom rešenjem tog suda od 12. maja 2011. godine, odbačena je protivtužba tuženog i odbijen je tužiljin tužbeni zahtev za utvrđenje prava susvojine na 1/2 idealnog dela spornog stana.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4612/11 15. maja 2013. godine preinačena je nižestepena presuda u odbijajućem delu, tako što je tužbeni zahtev usvojen. Drugostepeni sud je naveo da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilja sa pok. Stojanom Zlatkovićem, ocem tuženog, živela u stanu koji je predmet spora, najpre u bračnoj zajednici od 23. aprila 1978. godine do razvoda braka 3. oktobra 1989. godine, a potom u vanbračnoj zajednici do njegove smrti 19. novembra 1998. godine. Sporni stan dodeljen je na korišćenje ocu tuženog, kao nosiocu stanarskog prava, rešenjem od 16. februara 1970. godine, a u ugovoru o korišćenju stana od 25. decembra 1972. godine kao članovi porodičnog domaćinstva pok. Stojana Zlatkovića navedeni su njegova tadašnja supruga Mirjana Zlatković i tuženi. Tužilja je kao supruga oca tuženog upisana kao član njegovog porodičnog domaćinstva u ugovor o korišćenju stana od 14. juna 1978. godine. Nakon razvoda braka, nije pokrenut vanparnični postupak za određivanje nosioca stanarskog prava, a tužilja i otac tuženog su nastavili da žive u spornom stanu u zajednici koja je imala sva obeležja vanbračne zajednice. Stan je otkupljen 12. februara 1993. godine, a otkupna cena stana umanjena je i po osnovu doprinosa za stambenu izgradnju iz radnog staža tužilje. Tužilji nije dodeljen drugi stan na korišćenje, a iz predmetnog stana se nije iseljavala. Pok. otac tuženog je u overenoj pismenoj izjavi od 13. januara 1994. godine naveo da je tuženi, nakon njegove smrti, kada kao jedini naslednik preuzme stan koji je predmet spora, dužan da tužilji obezbedi stan veličine 20-25m2 u Beogradu na doživotno korišćenje sa stanarskim pravom bez prenošenja tog prava. Pozivajući se na odredbu člana 16. stav 2. Zakona o stambenim odnosima, koji je bio na snazi u vreme razvoda braka, drugostepeni sud je izveo zaključak da je tužilja, kao bračni drug nosioca stanarskog prava, bila sunosilac tog prava jer je u tom svojstvu bila uneta u ugovor o korišćenju stana iz 1978. godine. Po nalaženju suda , tužilja nakon razvoda braka nije izgubila to svojstvo iz razloga što se ona i pok. otac tuženog nisu sporazumeli o tome ko će ostati nosilac stanarskog prava, niti su inicirali vanparnični postupak u kojem bi bila doneta takva odluka, a iz kojih okolnosti, kako zaključuje sud, proizlazi da su se oni, u smislu člana 17. stav 2. pomenutog zakona, sporazumeli da nastave sa korišćenjem stana. Polazeći od izloženog i činjenice da je nakon razvoda braka između tužilje i oca tuženog postojala dugotrajna zajednica života sa svim obeležjima vanbračne zajednice, i da je u otkupnu cenu stana uračunat doprinos za stambenu izgradnju koji je uplaćivan iz ličnog dohotka tužilje, drugostepeni sud je zaključio da predmetni stan, koji je otkupljen pod beneficiranim uslovima, ulazi u režim zajedničke imovine tužilje i oca tuženog u smislu člana 171. u vezi sa članom 191. stav 2. Porodičnog zakona i da je tužilja, kao sunosilac stanarskog prava, nakon izvršenog otkupa, stekla svojinski udeo od 1/2 idealna dela. Drugostepeni sud je našao da princip pravičnosti čini opravdanim deobu predmetnog stana na jednake delove, kao zajedničke imovine stečene pod specifičnim uslovima. Ocenjujući kao pravilnu odluku nižestepenog suda o odbačaju protivtužbe, Apelacioni sud je istakao da predmet tužbenog zahteva ne može biti utvrđenje da je bez pravnog dejstva odluka drugostepenog suda koja je doneta u ovoj parnici, budući da se odluke parničnih sudova mogu pobijati redovnim i vanrednim pravnim sredstvima pod uslovima propisanim zakonom.

Revizija tuženog odbačena je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1457/13 od 29. januara 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Članom 15. Zakona o stambenim odnosima ( "Službeni glasnik SRS", broj 29/73), koji je bio na snazi u vreme zaključenja braka tužilje i pok. oca tuženog, bilo je propisano: da nosilac stanarskog prava na isti stan može biti samo jedno lice (stav 1.); da k ada je stanarsko pravo stekao jedan od bračnih drugova koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nosilac stanarskog prava je i drugi bračni drug (stav 2.); da kad jedan od bračnih drugova, nosilac stanarskog prava, umre ili trajno prestane da koristi stan, drugi bračni drug ostaje sam nosilac stanarskog prava na taj stan, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (stav 3.) .

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 9/85, 18/85 i 11/88) , koji je bio na snazi u vreme razvoda braka tužilje i oca tuženog, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u društvenoj svojini na osnovu ugovora o korišćenju stana, stiče pravo da taj stan trajno koristi radi zadovoljenja ličnih i porodičnih stambenih potreba pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, kao i da saglasno posebnom zakonu učestvuje u upravljanju stambenim zgradama (stanarsko pravo)(član 2. stav 1.); da u slučaju razvoda braka raniji bračni drugovi koji su nosioci stanarskog prava sporazumno određuju koji će od njih ostati nosilac stanarskog prava i da r aniji bračni drugovi mogu da se sporazumeju da nastave korišćenje stana ili da taj stan zamene za dve stambene jedinice, kao i da raniji bračni drug može podneti predlog opštinskom sudu na čijem je području stan, da sud u vanparničnom postupku odluči ko će ostati nosilac stanarskog prava, vodeći računa o: stambenim potrebama ranijih bračnih drugova; njihove dece i drugih članova porodičnog domaćinstva; ko je dobio stan na korišćenje; da li je stan dobijen na korišćenje u braku ili pre braka; mogućnosti dobijanja drugog stana; njihovom zdravstvenom stanju; materijalnim mogućnostima, kao i o ostalim okolnostima (član 17. st. 1, 2. i 4. ).

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92 i 84/92), koji se primenjivao u vreme otkupa predmetnog stana, bilo je propisano: da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom i da članovi porodičnog domaćinstva imaju pravo stanovanja u stanu koji se otkupi po odredbama ovog zakona (član 16. st. 1. i 3.); da se ugovorna cena stana dobija kada se otkupna cena stana, utvrđena u smislu člana 20. ovog zakona, umanji na ime doprinosa za stambenu izgradnju uplaćivanog iz ličnog dohotka lica koje otkupljuje stan i njegovog bračnog druga po 0,5% za svaku godinu radnog staža, a najviše do 30% (član 21. stav 1. tačka 1)); da lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu tih ugovora, sa pravima i obavezama utvrđenim ovim zakonom, pod uslovima iz čl. 31. do 39. ovog zakona ( član 30. stav 2.).

Odredbama Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11) propisano je: da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki i da veći udeo jednog supružnika u sticau zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (član 180. st. 1. i 2.); da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu i da se na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika (član 191.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao skoro 13 godina, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Međutim, pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju ceniti i drugi činioci, pre svega složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u tom postupku za podnosioca .

Sledom iznetog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta, u prihvatljivim vremenskim razmacima, imajući u vidu da je dostava poziva podnosiocu ustavne žalbe vršena diplomatskim putem. Ustavni sud je takođe utvrdio da tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, odnosno zbog štrajka zaposlenih, a da je jedno rešenjem otkazano, što je trajanje postupka produžilo za oko godinu dana.

Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da je u periodu do donošenja prve prvostepene presude u maju 2004. godine, podnosilac došao samo na jedno ročište koje nije održano na njegov predlog. Ostala tri ročišta nisu održana zbog nedostatka dokaza o njegovom pozivanju, odnosno zbog činjenice da podnosilac kome su na adresu u Austriji dostavljana obaveštenja o tome kada i na kom mestu može podići pozive za ročišta, nije tražio uručenje tih pismena, iz kog razloga nije ni izveden dokaz njegovim saslušanjem na ročištima koja su zbog toga bila zakazana i održana. Osim toga, Ustavni sud je utvrdio da jedno ročište nije održano na saglasan predlog punomoćnika stranaka, a jedno na predlog tuženog.

Iz prethodno opisanog ponašanja podnosioca može se zaključiti i da predmet spora nije bio od odlučujućeg značaja za njega , jer bi u suprotnom, podnosilac svojim ponašanjem nastojao da obezbedi uslove za efikasno presuđenje.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se neodržavanje četiri ročišta ne može okarakterisati kao odugovlačenje suda koja je odlučujuće uticalo na dužinu trajanja predmetnog postupka. Po nalaženju Ustavnog suda, opisano ponašanje podnosioca u periodu do donošenja prve prvostepene presude prevashodno je dovelo do dužeg trajanja postupka. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom je „podnosilac predstavke dužan da pokaže marljivost u poštovanju i izvršavanju procesnih koraka koji su njemu relevantni, da se uzdrži od korišćenja bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka“ (videti presudu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Kraljevine Španije, od 7. jula 1989. godine, broj predstavke 11681/85, stav 35.). Dakle, imajući u vidu s jedne strane postupanje suda, a sa druge strane, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu razloge na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, u meri da za posledicu ima povredu Ustavom zajemčenih prava.

Ustavni sud konstatuje da je osporena presuda zasnovana na oceni drugostepenog suda da, saglasno članu 171. u vezi sa članom 191. stav 2. Porodičnog zakona , predmetni stan ulazi u režim zajedničke imovine tužilje i pok. Stojana Zlatkovića iz razloga što je tužilja bila sunosilac stanarskog prava, a stan je otkupljen za vreme trajanja njihove vanbračne zajednice pod beneficiranim netržišnim uslovima, umanjenjem otkupne cene stana i na ime doprinosa za stambenu izgradnju koji je uplaćivan iz dohotka tužilje, te da razlozi pravičnosti i specifičan način sticanja prava svojine opravdavaju utvrđivanje suvlasničkih udela u jednakim delovima.

Polazeći od razloga na kojima je zasnovana osporena presuda, Ustavni sud ukazuje da prema odredbama čl. 171. i 191. Porodičnog zakona, osnovne činjenične pretpostavke za sticanje zajedničke imovine, kako u braku, tako i u vanbračnoj zajednici, jesu da se radi o imovini koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku, odnosno vanbračnoj zajednici. S druge strane, imajući u vidu da se otkupom stana vrši transformacija jednog ličnog prava - stanarskog prava, u pravo svojine po beneficiranoj ceni, Ustavni sud nalazi da se prilikom odgovora na pitanje da li stan iz otkupa predstavlja zajedničku imovinu supružnika ili vanbračnih partnera, mora poći od specifičnih okolnosti u pogledu uslova za sticanje stanarskog prava i formiranja otkupne cene koja nije bila tržišna, već zakonom propisana u pogledu elemenata na osnovu kojih je određivana i koja je predstavljala pogodnost za kupca kao titulara već stečenog stanarskog prava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je članom 15. stav. 2. Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, koji je bio na snazi u vreme zaključenja braka tužilje i pok. Stojana Zlatkovića, predviđen izuzetak od pravila propisanog stavom 1. ovog člana zakona - da samo jedno lice može biti nosilac stanarskog prava na isti stan. Prema pomenutoj zakonskoj odredbi, kada je stanarsko pravo stekao jedan od bračnih drugova, koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nosilac stanarskog prava je i drugi bračni drug. Drugi bračni drug, svojstvo nosioca stanarskog prava stiče po sili zakona, zaključenjem braka i zajednicom života. Bračni drug koji je svojstvo sunosioca stanarskog prava stekao zaključenjem braka, zadržava to svojstvo i u slučaju razvoda. Ovakav zaključak proizlazi iz odredbe člana 17. Zakona o stambenim odnosima, koji je bio na snazi u vreme razvoda braka podnositeljke i pok. Stojana Zlatkovića. Pomenuta zakonska odredba je, između ostalog, predviđala mogućnost da bračni drugovi sporazumno odrede nosioca stanarskog prava ili da odluče da nastave korišćenje stana, a njome je bilo dato i ovlašćenje ranijem bračnom drugu da od vanparničnog suda traži da donese odluku o tome ko će biti nosilac stanarskog prava, pri čemu je sud, pored ostalih okolnosti, trebalo da vodi računa o tome ko je dobio stan i da li je stan dobijen pre braka ili u toku njegovog trajanja. U slučaju postojanja sporazuma o nastavljanju zajedničkog korišćenja stana, status bivših supružnika ostaje isti sve dok po zahtevu jednog od njih, sud, u smislu člana 17. stav 4. pomenutog zakona, ne odluči ko će ostati nosilac stanarskog prava. Stoga se, Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 1. aprila 2002. godine , prema kojem, izuzetno, stan dodeljen vanbračnom suprugu, u toku trajanja vanbračne zajednice, ulazi u režim zajedničke imovine, kada je vanbračni suprug u molbi za dodelu stana prijavio vanbračnu suprugu kao člana svog porodičnog domaćinstva i po tom osnovu stekao bodove koji su uticali na dodelu stana, ne može primeniti na konkretan slučaj jer se ovde ne radi o dodeli stana u toku trajanja vanbračne zajednice, već o bivšim supružnicima, koji su nastavili da žive u vanbračnoj zajednici i koji su se sporazumeli da nastave sa korišćenjem spornog stana, zadržavajući tako svojstvo sunosilaca stanarskog prava na stanu. Dalje, Ustavni sud konstatuje da odredba člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, koja se, saglasno članu 191. pomenutog zakona, primenjuje i na imovinske odnose vanbračnih partnera, za razliku od odredbe člana 328. stav 1. ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, propisuje oborivu pretpostavku o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini. Imajući u vidu da su uslovi i način sticanja stana otkupom specifični (otkupna cena je netržišna i umanjivana je, između ostalog, i za iznose doprinosa za stambenu izgradnju koji su uplaćivani iz ličnog dohotka), Ustavni sud nalazi da nije ustavnopravno neprihvatljivo utvrđivanje jednakih suvlasničkih udela na tako stečenoj imovini s pozivom na načelo pravičnosti.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da su razlozi koje je drugostepeni sud dao za svoju odluku zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnih odredaba materijalnog prava - Zakona o stambenim odnosima iz 1985. godine i Porodičnog zakona, te da stoga nisu osnovani navodi podnosioca o proizvoljnom postupanju suda na njegovu štetu.

Prethodna ocena se odnosi i na razloge koje je drugostepeni sud naveo za svoju ocenu o tome da je pravilna nižestepena odluka u delu kojim je podnosiočeva protivtužba odbačena, pa se i navodi podnosioca o proizvoljnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku pokazuju kao neosnovani.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4612/11 od 15. maja 2013. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji. Kako podnosilac ne dostavlja dokaze o tome da su sudovi poslednje instance različito postupali u istovetnim situacijama, a Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, na koje se poziva, ne može se ni činjenično ni pravno poistovetiti sa konkretnim slučajem, Ustavni sud je ocenio da podnosilac samo formalno ističe povredu navedenog prava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Takođe, imajući u vidu da podnosilac ne navodi nijedan razlog na kome zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 13. Konvencije, to ustavna žalba ni u ovom delu nije dopuštena.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog dužine postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti