Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro sedam godina. Utvrđeno je da su sudovi, posebno prvostepeni, doprineli neprihvatljivom odugovlačenju. Nalaže se hitno okončanje postupka, dok se zahtev za naknadu štete odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi G. S. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. S. i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10577/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. S. iz K. je 30. novembra 20 11. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10577/11.

U ustavnoj žalbi je navela da parnični postupak, pokrenut po njenoj tužbi 10. maja 2007. godine, ni posle više od pet godina nije pravnosnažno okončan. Podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer do trenutka podnošenja ustavne žalbe, posle ukidanja prve prvostepene presude, u ponovnom prvostepenom postupku još nije odlučeno. Podnositeljka je tražila od Ustavnog suda da utvrdi povredu označenog ustavnog prava i "naknadi joj štetu u iznosu od 1.181.322,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. februara 2007. godine pa do konačne isplate, kao i iznos troškova postupka od 142.800,00 dinara".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Apelacionog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta Gž. 4294/12 zajedno sa spisima premeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10577/11 i nakon izvršenog uvida u spise, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 10. maja 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo za kapitalne investicije - Agencija za privatizaciju - Centar za stečajeve Beograd. Tužbom je tražila naknadu štete u iznosu od 1.112.846,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20. februara 2007. godine pa do konačne isplate, sa tvrdnjom da su joj organi tužene nezakonitim radom naneli štetu u stečajnom postupku pred Trgovinskim sudom u Kragujevcu i u drugim postupcima.

Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 4040 /07 od 18. juna 2007. godine oglasio mesno nenadležnim za rešavanje u ovoj pravnoj stvari i predmet ustupio Opštinskom sudu u Kragujevcu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12 702/07 od 2 2. januara 2008. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4040 /07 od 18. juna 2007. godine i predmet vratio prvostepnom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu zaveden pod brojem P. 1475/08. Tužena je 27. marta 2008. godine dostavila odgovor na tužbu, a pripremno ročište je održano 9. oktobra 2008. godine. Tužilja je precizirala tužbeni zahtev 22. oktobra 2008. godine, i na sledećem zakazanom i održanom ročištu je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1475/08 od 15. januara 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i tužena obavezana da joj naknadi štetu u iznosu od 1.181.322,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. februara 2007. godine pa do konačne isplate, kao i da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 142.800,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7691/10 od 14. aprila 2011. godine je ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet ustupljen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje. Iz apelacionog suda su spisi primljeni u nadležni prvostepeni sud 18. maja 2011. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio broj P. 10577/11. Tokom 2011. godine ročište za glavnu raspravu održano je 10. novembra 2011. godine, a na narednom ročištu, zakaznom u 2011. godini, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10577/11 od 20. marta 2012. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te tužena obavezana da joj na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 1.181.322,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. februara 2007. godine pa do konačne isplate, kao i da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 155.550,00 dinara. Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu 12. aprila 2012. godine Apelacionom sudu u Beogradu, kome su spisi dostavljeni 26. juna 2012. godine na odlučivanje. Žalbeni postupak je još uvek u toku i predmet se vodi kod Apelacionog suda u Beogradu pod brojem Gž. 4294/2012.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuj u podnosi oci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine, u vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, a koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , primenjuje na predmetni parnični postupak, bilo je propisano da: stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost (član 17. stav 1.).

5. Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom predmetu parnični postupak pokrenut 10. maja 200 7. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, te da postupak još uvek, ni posle nepunih sedam godina trajanja nije okončan, već je u toku žalbeni postupak pred Apelacionom sudu u Beogradu.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ukupno trajanje postupka u ovom sporu, koji ni posle skoro sedam godina nije pravosnažno okončan, ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih ili pravnih pitanja koja bi zahtevala obiman dokazni postupak.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka dali su prvostepeni sudovi svojim nedelotvornim postupanjem, najpre Prvi opštinski sud u Beogradu, pa Prvi osnovni sud u Beogradu. Naime, zbog nezakonitog oglašavanja Prvog opštinskog suda u Beogradu mesno nenadležnim, pripremno ročište je zakazano i održano tek godinu i pet meseci od dana podnošenja tužbe, a Prvi osnovni sud je prvo ročište, nakon ukidanja prve prvostpene presude, zakazao posle skoro šest meseci od vraćanja spisa iz drugostepenog suda. Iako je prva prvostepena presuda doneta nakon godinu dana i osam meseci, po žalbi je pred drugostepenim sudom odlučeno nakon još dve godine, i to tako što je presuda ukinuta. Kako je u toku novi žalbeni postupak po žalbi protiv druge prvostepene presude, to je sve uslovilo da spor nije pravnosnažno okončan više od šest godina i 11 meseci. U vezi sa tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlu čivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, o d 13. jula 1983. godine (broj aplikacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10577/11, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke, naloživši nadležn im sud ovima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnos teljke ustavne žalbe okončao u najkraćem roku .

6. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe u suštini podnela zahtev na naknadu materijalne štete, koja je predmet raspravljanja u postupku čije je trajanje osporeno i koji je još u toku, kao i za troškove tog postupka, opredelivši visinu zahteva prema tužbenom zahtevu iz prve prvostepene presude, koja je ukinuta u predmetnom postupku, a nije pružila dokaze da je zbog dugog trajanja predmetnog postupka takvu štetu zaista i pretrpela, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za postupanje po zahtevu za naknadu materijalne štete, pa je rešio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.