Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Iako je podnositeljka doprinela odugovlačenju, odlučujući razlog je bilo neefikasno postupanje sudova, uključujući duge periode neaktivnosti i kasno odlučivanje o žalbama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6124/2011
29.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Petrović iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Zorice Petrović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2147/02 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Petrović iz Beograda je 30. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Gorice Lazić, advokata iz Beograda, izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presud a Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/02 od 30. maja 2007. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 16528/10 od 28. septembra 2011. godine, kao i trajanja parničnog postupka vođenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2147/02, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, pokrenuta parnica još 1991. godine , radi naknade štete i da je okončana posle 20 godina donošenjem osporene drugostepene presude, i to isključivo odugovlačenjem, najpre, prvostepenog suda, koji je ročišta zakazivao jednom ili dvaput godišnje, a zatim i drugostepenog suda, koji je odluku o žalbi doneo posle četiri i po godine. Podnositeljka ističe da joj je postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, smatra da joj je osporenim odlukama povređeno i pravo na pravično suđenje, budući da je činjenično stanje u postupku ostalo nepoptupno utvrđeno, te da je prvostepeni sud dao pogrešnu ocenu izvedenih dokaza , što je dovelo do pogrešne primene materijalnog prava, a na šta je podnositiljka ukazivala i u žalbi protiv prvostepene presude, što drugostepni sud nije uvažio. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i odluči o naknadi nematerijalne štete koju je pretrpela zbog suđenja dužeg od razumnog roka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23376/11 (ranije predmet P. 2174/02 Drugog opštinskog suda u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Trećem opštinskom sudu u Beogradu je protiv podnositeljke ustavne žalbe, u svojstvu tužene, 27. marta 1991 . godine podneta tužba, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 1126/91. Na pripremnom ročištu održanom 17. maja 1991. godine taj sud je doneo rešenje kojim se oglasio mesno nenadležnim, s tim da se po pravosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Drugom opštinskom sudu u Beogradu kao mesno nadležnom.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predmet je dobio broj P. 2562/91. Odgovor na tužbu sa protivtužbom podnositeljka je predala neposredno na ročištu 8. novembra 1991. godine. Više puta u toku postupka obe parnične strane su precizirale svoje tužbene i protivtužbene zahteve. Do donošenja prvostepene presude Opštinski sud je zakazao 50 ročišta za glavnu raspravu. Zbog neodazivanja poziva sudu tužene - protivtužilje ili njenog punomoćnika, i pored urednog prijema poziva za raspravu, nije održano 14 ročišta, a zbog traženja odlaganja iz razloga poslovne sprečenosti ili bolesti, te zbog predaje podnesaka-protivtužbe i preciziranog protvtužbenog zahteva neposredno na ročištu odložena su četiri ročišta. Opštinski sud nije održao deset ročišta zbog izostanka uredno pozvanih svedoka, odnosno zbog neuredne dostave poziva svedocima, a četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili obustave rada administracije u sudu. Na održanim ročištima Opštinski sud je odredio veštačenje od strane veštaka medicinske struke 27. novembra 1997. godine i naložio strankama da plate predujam za troškove veštačenja, a novim rešenjem od 8. maja 1998. godine određen je drugi veštak. U toku postupka je 29. marta 1999. godine bilo određeno mirovanje, ali je na ročištu održanom 21. septembra iste godine dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje i ukinuto navedeno rešenje. Predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 7060/99. Tokom 2000. godine nije bilo zakazanih ročišta (osim što je sud dva puta nalagao tužiocu-protivtuženom da plati predujam za troškove veštačenja), a rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7060/99 od 24. maja 2001. godine prekinut je postupak. Međutim, po žalbi tužioca - protivtuženog, ovo rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2350/02 od 21. marta 2002. godine sa obrazloženjem da zbog nedostavljanja dokumnetacije od strane tužioca i neuplaćivanjem predujma za troškove veštačenja nisu bili ispunjeni uslovi za prekid postupka. Pred Opštinskim sudom predmet je zaveden pod brojem P. 2147/02. U daljem toku postupka na održanim ročištima Opštinski sud je saslušao tužioca-protivtuženog i tuženu-protivtužilju u svojstvu parničnih stran aka, saslušao pet svedoka, doneo 31. avgusta 2004. godine rešenje o određivanju veštačenja od strane Stomatološkog fakulteta u Beogradu - Klinika za protetiku na okolnost da li je bilo propusta u vezi sa radom tužioca-protivtuženog pri lekarskoj intervenciji. Tužena-protivtužilja se, najpre, nije odazivala na više poziva Stomatološkog fakulteta u vezi veštačenja - radi pregleda u 2004. i 2005. godini, a zatim nije uplatila predujam troškova za veštačenje zbog čega je sud i otklonio izvođenje ovog dokaza. U 2004. i 2005. godini je zakazano i održano po jedno ročište za glavnu raspravu jer sud nije mogao da uruči tuženoj-protivtužilji pozive (promenila adresu, a nije obavestila sud) osim preko pozivara kada je od MUP dobio izveštaj o adresi.

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/02 od 30. maja 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezana tužena-protivtužilja da plati za izradu dva protetska mosta iznos od 553,85 evra, sa kamatom kao u prvom stavu izreke, a u drugom stavu izreke odbijen je njegov tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa. Stavom tri izrek e ove presude odbijen je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje da joj tužilac-protivtuženi plati na ime naknade štete iznos od 245 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom kao u izreci, te je stavom četiri izreke ona obavezana da nadoknadi troškove postupka tužiocu-protivtuženom. Protiv navedene prvostepene presude obe strane u postupku su izjavile žalbe, a tužena-protivtužilja je sudu dostavila i odgovor na žalbu 11. jula 2007. godine. Postupajući sudija je izdao naredbu 1. oktobra 2007. godine da se spisi dostave Okružnom sudu u Beogradu.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 16528/10 od 28. septembra 2011. godine odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/02 od 30. maja 2007. godine. U obrazloženju drugostepene presude, žalbeni sud je, između ostalog, naveo da je prvostepeni sud na pravilno utrvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i dao razloge koje i taj sud prihvata kao potpune i jasne. Naime, drugostepeni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da između parničnih stranaka nije došlo do zaključenja ugovora o delu, jer su se samo sporazumeli u vezi radova, ali ne i u pogledu cene. U takvoj situaciji prvostepeni sud je pravilno utvrdio da tužiocu (iako je uradio protetske mostove ali ih nije montirao jer tužena nije došla na poziv radi postavljanje mostova i plaćanja medicinskih usluga) ne pripada ugovorena naknada iz ugovora o delu, jer ugovor nije nastao, ali da bi mu pripala naknada koja bi se utvrdila preko vrednosti radova. Međutim, kako tužilac u toku postupka nije predložio izvođenje dokaza na ovu okolnost, dosuđeni iznos predstavlja isplatu na ime naknade štete koju je tužilac pretrpeo plativši tehničaru-protetičaru za izvedene radove - mostove za tuženu, a da je tužena tu štetu skrivila jer je i pre nego što je tužilac započeo sa radom trebala da se raspita i da ugovori iznos naknade, zbog čega je i obavezana da tužiocu naknadi štetu. Drugostepeni sud je kao neosnovane odbio navode tužene da je u toku postupka bila dužnost suda da utvrdi kolika je uobičajena cena protetike i da je ona pretrpela štetu (jer zbog privremenih proteza nije mogla normalno da se hrani, imala je dodatne radove na donjoj protezi i stres), a ovo budući da ona u toku postupka nije predlagala da se odredi veštačenje na ime uobičajene cene protetike, a da za predloženo veštačenje na okolnost nestručno urađenih radova nije uplatila iznos na ime veštačenja, zbog čega je sud otkolonio izvođenje ovog dokaza u smislu člana 220. Zakona o parničnom postupku. Osporena presuda uručena je punomoćniku tužene-protivtužilje 3. novembra 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (" Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog i okončanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnica, u kojoj je podnositeljka ustavne žalbe najpre imala svojstvo tužene, a zatim protivtužilje, započeta 27. marta 1991. godine, podnošenjem tužbe protiv podnositeljke, a da je okončana 3. novembra 2011. godine , uručenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 16528/10 od 28. septembra 2011. godine . Sa druge strane, iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak trajao 20 godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Naime, sud je trebalo da utvrdi da li je došlo do zaključenja ugovora o delu između stranaka, koliki je dug podnositeljke ustavne žalbe za izvedene stomatološke radove koje nije primila zbog nezadovoljatva cenom radova, i da li je ona pretrpela štetu u spornom odnosu. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora nikako nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka.

Međutim, ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe - izostanak sa 14 ročišta i pored urednih poziva (od kojih veći broj za sasluša nje u svojstvu parnične stranke), predlaganje odlaganje ročišta , neodazivanje punomoćnika podnositeljke uredno primljenim pozivima suda, neobaveštavanje suda o promeni adrese bez obzira na činjenicu da je u jednom peri odu otkazala punomoćje advokatu, nepristupanje na zakazane preglede u cilju izvođenja veštačenja i neplaćanje iznosa na ime troškova veštačenja, proizlazi da ovaj spor za nju nije imao dovoljan značaj da bi imala proaktivan odnos u postupku i da je upravo svojim ponašanjem doprinela njegovom neopravdano dugom trajanju, bez obzira što stoji i da je suprotna strana slično činila (ali u manjoj meri) - posebno nedostavljanjem medicinske dokumentacije i neplaćanjem predujma troškova veštačenja.

I pored prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedolotvorno postupanje nadležnih sudova odlučujući razlog za neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka od preko 20 godina, te da sudovi nisu preduzeli sve procesne mere na koje su ovlašćeni radi ubrzanja postupka i sprečavanja zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranaka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da prvostpeni sud u 2000. godini nije zakazao nijedno ročište, već je samo u dva navratao nalagao tužiocu-protivtuženom da predujmi troškove veštačenja; da je prvostepeni postupak produžen za deset meseci zbog nezakonitog prekida postupka; da su četiri ročišta odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije , odnosno štrajka u sudu i da je prvostepena presuda doneta posle 16 godina i dva meseca. Na strani drugostepenog suda, takođe, postoji odgovornost za trajanje žalbenog postupka van okvira razumnog roka, jer je o žalbama protiv prvostepene presude odlučio tek posle više od četiri godine.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da je predmetni parnični postupak okončan tek posle 20 i više godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu značaj predmeta spora o kome je raspravljano u predmetnom parničnom postupku, kao i veliki doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe .

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da je osporenim presudama Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/02 od 30. maja 2007. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 16528/10 od 28. septembra 2011. godine, povređeno zajemčeno podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe, koji su u suštini ponovljeni navodi iz žalbe na osporenu prvostepenu presudu, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su nadležni sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnositeljke ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje.U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti