Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je sud odbacio prigovor protiv rešenja donetog po zahtevu za izmenu odluke zasnovane na neustavnoj odredbi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Mitrovića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Mitrovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 5151/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se ustavna žalba Željka Mitrovića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Usvaja se ustavna žalba Željka Mitrovića i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 250/14 od 25. jula 2014. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

5. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 250/14 od 25. jula 2014. godine i određuje da taj sud meritorno odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja istog suda I. 5151/10 od 6. juna 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Mitrović iz Valjeva podneo je, 29. jula 2013. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku izvršenja i protivizvršenja koji se vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 5151/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine usvojen zahtev, između ostalih, i ovde podnosioca ustavne žalbe za isplatu terenskog dodatka; da mu Policijska uprava nije nakon toga izvršila isplatu terenskog dodatka, zbog čega je podnosilac podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, na osnovu navedenog upravnog rešenja; da je predlog, nakon sprovedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, usvojen rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 5151/10 od 21. jula 2010. godine, te da je rešenje sprovedeno i podnosilac namirio svoje potraživanje 27. jula iste godine; da je u postupku po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Valjevu rešenjem Gž. 83/11 od 27. januara 2011. godine ukinuo rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 5151/10 od 21. jula 2010. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje; da je izvršni dužnik podneo predlog za protivizvršenje 11. marta 2011. godine; da je u ponovnom postupku rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 5151/10 od 14. oktobra 2011. godine odbijen predlog za izvršenje podnosioca i usvojen predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika; da je postupajući po prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 5151/10 od 14. oktobra 2011. godine, veće toga suda rešenjem Ipv. 110/11 od 19. decembra 2011. godine potvrdilo osporeno prvostepeno rešenje u delu kojim je odbijen predlog podnosioca za izvršenje, a ukinulo u delu kojim je odlučeno o predlogu za protivizvršenje i predmet vratilo na ponovni postupak; da je rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 5150/10 od 7. maja 2013. godine usvojen predlog za protivizvršenje i naloženo podnosiocu ustavne žalbe da vrati isplaćeni iznos od 336.762,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 27. jula 2010. godine pa do isplate; da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca i potvrđeno rešenje tog suda I. 5150/10 od 7. maja 2013. godine; da je osporenim rešenjem usvojen predlog izvršnog dužnika za protivizvršenje, ali da je takav zahtev bio preuranjen, jer u trenutku njegovog donošenja još uvek nije bilo pravnosnažno odlučeno o predlogu za izvršenje; da je obrazloženje osporenog rešenja nelogično, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku; da je podnosilac obavezan da vrati naplaćeni iznos od 336.762,07 dinara „sa kamatom od naplate tih sredstava odn. od 27. 07. 2010. godine do konačne isplate čime mu se čini nenadoknadiva šteta“, zbog toga „što isti nije skrivio tako dug period za koji se traži kamata“; da je pred Ustavnim sudom u toku postupak ocene ustavnosti i zakonitosti odredbe člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju na osnovu koje je doneto rešenje o kamati. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu njegovog prava na suđenje u razumnom roku i prava na obrazloženu sudsku odluku, poništi osporeno rešenje i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o prigovoru izvršnog poverioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 5150/10 od 7. maja 2013. godine. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete. Po ustavnoj žalbi je formiran predmet Už – 6125/2013.

Podnosilac je, 26. septembra 2014. godine, preko istog punomoćnika, podneo novu ustavnu žalbu kojom je osporio rešenje Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 250/14 od 25. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava.

U novoj ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Ustavni sud Odlukom IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine (koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, od 11. decembra 2013. godine) utvrdio da odredba člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije u saglasnosti sa Ustavom; da je podnosilac ustavne žalbe blagovremeno podneo predlog za izmenu rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 5151/10 od 7. maja 2013. godine, u skladu sa odredbom člana 61. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, a u delu kojim je odlučeno o kamati, na osnovu navedene odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju koja je proglašena neustavnom; da je Osnovni sud u Valjevu rešenjem I. 5151/10 od od 6. juna 2014. godine odbio zahtev podnosioca, zbog toga što je postupak okončan 10. marta 2014. godine, te naveo da protiv tog rešenja prigovor nije dozvoljen; da je podnosilac, uprkos pouci o nepostojanju pravnog leka, izjavio prigovor protiv navedenog prvostepenog rešenja, u kome je naveo da, u skladu sa praksom Ustavnog suda, stranka u izvršnom postupku ima pravo na prigovor protiv rešenja kojima se odlučuje o njenim pravima i obavezama; da je veće Osnovnog suda u Valjevu osporenim rešenjem Ipv. 250/14 od 25. jula 2014. godine, odbacilo prigovor podnosioca kao nedozvoljen, sa obrazloženjem da, prema odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, protiv osporenog prvostepenog rešenja nije dozvoljen prigovor; da je odbacivanjem prigovora izjavljenog protiv prvostepenog rešenja, podnosiocu povređeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, i pravo na pravno sredstvo. Po toj ustavnoj žalbi formiran je predmet Už-7451/2014.

Imajući u vidu da su akti osporeni ustavnim žalbama u međusobnoj pravnoj i činjeničnoj vezi, Ustavni sud je predmet Už-7451/2014 spojio sa predmetom Už-6125/2013, radi donošenja jedinstvene odluke, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu I. 5151/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo je 14. aprila 2010. godine Osnovnom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Osnovni sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo i to plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažnog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine, kojim je u stavu drugom izreke, utvrđeno pravo podnosilaca zahteva, između ostalih i ovde podnosioca ustavne žalbe, na isplatu terenskog dodatka za vreme provedeno na radu na Divčibarama za period od 1. jula 2006. do 18. maja 2009. godine, a u iznosima prema radnim listama za taj period. Izvršni poverilac je predložio da sud odredi veštačenje preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke radi utvrđenja tačne visine potraživanja utvrđenog navedenim upravnim rešenjem.

Rešenjem Osnovnog suda I. 5151/10 od 19. aprila 2010. godine određeno je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja na okolnost visine potraživanja izvršnog poverioca.

Nakon što je veštak dostavio nalaz i mišljenje, ročište je održano 11. juna 2010. godine.

Osnovni sud je rešenjem I. 5151/10 od 21. jula 2010. godine odredio izvršenje radi naplate glavnog duga u iznosu od 306,554,07 dinara, i troškova izvršnog postupka u iznosu od 30.208,00 dinara. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je 27. jula iste godine izjavio žalbu.

Viši sud u Valjevu je rešenjem Gž. 83/11 od 27. januara 2011. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda I. 5151/10 od 21. jula 2010. godine, sa obrazloženjem da u ponovnom postupku prvostepeni sud treba da oceni podobnost za izvršenje isprave na osnovu koje je predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 11. marta 2011. godine podneo predlog za protivizvršenje.

Rešenjem Osnovnog suda I. 5151/10 od 14. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je, kao neosnovan, predlog za izvršenje izvršnog poverioca Željka Mitrovića; u stavu drugom izreke navedenog rešenja usvojen je predlog za protivizvršenje izvršnog poverioca Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo i obavezan izvršni dužnik Željko Mitrović da izvršnom poveriocu u roku od pet radnih dana vrati novčani iznos koji mu je isplaćen po rešenju o izvršenju tog suda I. 5151/10 od 21. jula 2010. godine, od 336.762,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2010. godine do dana povraćaja sredstava; u stavu trećem izreke obavezan je Željko Mitrović da Republici Srbiji – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo na ime troškova postupka protivizvršenja isplati iznos od 5.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke određeno je izvršenje prema izvršnom dužniku Željku Mitroviću radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca u iznosu od 336.762,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2010. godine do isplate, kao i iznosa od 5.000,00 dinara na ime troškova postupka protivizvršenja, ukoliko izvršni dužnik ne postupi po nalogu iz prvog stava rešenja.

Osnovni sud je rešenjem Ipv. 110/11 od 19. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, potvrdio rešenje toga suda I. 5151/10 od 14. oktobra 2011. godine u stavu prvom njegove izreke, dok je u stavu drugom izreke ukinuo navedeno prvostepeno rešenje u stavovima drugom, trećem i četvrtom njegove izreke.

Rešenjem Osnovnog suda I. 5151/10 od 7. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je predlog za protivizvršenje izvršnog poverioca Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo i obavezan izvršni dužnik Željko Mitrović da izvršnom poveriocu u roku od pet radnih dana vrati novčani iznos koji mu je isplaćen po rešenju o izvršenju toga suda I. 5151/10 od 21. jula 2010. godine, u iznosu od 336.762,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2010. godine do isplate; u stavu drugom izreke navedenog rešenja obavezan je izvršni dužnik da izvršnom poveriocu na ime troškova postupka protivizvršenja isplati iznos od 10.000,00 dinara; u stavu trećem izreke određeno je izvršenje prema izvršnom dužniku Željku Mitroviću radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca u iznosu od 336.762,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2010. godine do isplate, kao i iznosa od 10.000,00 dinara na ime troškova postupka protivizvršenja, ukoliko izvršni dužnik ne postupi po nalogu iz prvog i drugog stava rešenja; u stavu četvrtom izreke zabranjeno je izvršnom poveriocu da izvršnom dužniku isplaćuje zaplenjeni deo do 2/3 zarade, sve dok izvršni dužnik u celini ne isplati potraživanje izvršnom poveriocu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je sud na osnovu odredaba člana 79. Zakona o izvršenju i obezbeđenju naložio izvršnom dužniku da vrati izvršnom poveriocu iznos koji je primio po osnovu rešenja o izvršenju, sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je naplatio svoje potraživanje. Protiv tog rešenja je izvršni poverilac, sada izvršni dužnik, izjavio prigovor.

Osnovni sud je osporenim rešenjem Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine potvrdio rešenje tog suda I. 5151/10 od 7. maja 2013. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da nisu osnovani navodi iz prigovora izvršnog dužnika da je predlog za protivizvršenje neuredan i preuranjen jer je podnet pre nego što je pravnosnažno odlučeno o njegovom predlogu za izvršenje, s obzirom na to da je, u međuvremenu, o tom predlogu odlučeno. Rešenje je 22. jula 2013. godine dostavljeno punomoćniku Željka Mitrovića.

Osnovni sud je 18. oktobra 2013. godine zaključio izvršni postupak, „budući da je rešenje na sprovođenju kod poslodavca izvršnog dužnika od 26. 09. 2013. godine.“

Željko Mitrović je 30. aprila 2014. godine podneo „zahtev izvršnog dužnika za izmenu rešenja o protivizvršenju broj I. 5151/10 od 7. maja 2013. godine“. U zahtevu je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem Osnovnog suda I. 5151/10 od 7. maja 2013. godine, koje je potvrđeno rešenjem toga suda Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine, izvršni dužnik obavezan da vrati iznos isplaćen po osnovu rešenja o izvršenju, sa zakonskom zateznom kamatom od dana isplate, to jest od 27. jula 2010. godine; da je Ustavni sud Odlukom IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine utvrdio da odredba člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na osnovu koje je dosuđena kamata, nije u saglasnosti sa Ustavom; da ovaj zahtev podnosi, u skladu sa članom 61. stav. 2. Zakona o Ustavnom sudu, i traži izmenu navedenog rešenja o protivizvršenju, a s obzirom na to da nije proteklo više od šest meseci od objavljivanja ove odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“. U prilogu „zahteva“ dostavljena je Odluka Ustavnog suda IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine.

Rešenjem Osnovnog suda I. 5151/10 od 6. juna 2014. godine odbijen je „zahtev“ izvršnog dužnika Željka Mitrovića, sa obrazloženjem da je rešenje toga suda I. 5151/10 od 7. maja 2013. godine, potvrđeno rešenjem istog suda Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine, sprovedeno 10. marta 2014. godine. Takođe je navedeno da protiv ovog rešenja nije dozvoljen prigovor.

Protiv tog rešenja je izvršni poverilac, sada izvršni dužnik, izjavio 11. juna 2014. godine prigovor u kome je naveo da je osporenim rešenjem pogrešno primenjeno materijalno pravo, a da stranke u izvršnom postupku imaju pravo na prigovor protiv rešenja kojima se odlučuje o njihovim pravima i obavezama, u skladu sa članom 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te članom 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Osnovni sud je osporenim rešenjem Ipv. 250/14 od 25. jula 2014. godine odbacio, kao nedozvoljen, prigovor izvršnog poverioca, i „potvrdio“ prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da prema odredbama člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, protiv osporenog rešenja prigovor nije dozvoljen. Rešenje je punomoćniku izvršnog poverioca, sada izvršnog dužnika, dostavljeno 1. septembra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZIO), propisano je: da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor, da protiv rešenja suda može se izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39.); da k ada je izvršenje već sprovedeno, izvršni dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, zahtevajući da mu izvršni poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio i određujući sredstvo izvršenja, ako je rešenje o izvršenju ili rešenje o sprovođenju izvršenja pravnosnažno ukinuto ili preinačeno (član 78. stav 1. tačka 3.); da se u postupku protivizvršenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o izvršenju, ako ovim članom nije drugačije propisano , da će predlog za protivizvršenje sud dostaviti izvršnom poveriocu i naložiti mu da se u roku od pet radnih dana od dana prijema izjasni o tom predlogu, da će rešenjem o protivizvršenju sud naložiti izvršnom poveriocu da u roku od pet radnih dana vrati izvršnom dužniku ono što je izvršenjem primio i istovremeno odrediti izvršenje radi naplate tog potraživanja, da prigovor na rešenje iz stava 3. ovog člana odlaže izvršenje samo ako izvršni poverilac uz prigovor položi jemstvo najmanje u visini potraživanja. (član 79. st. 1. - 4.). Odredbom člana 79. stav 5. Zakona, koja se odnosila na postupak po predlogu za protivizvršenje, bilo je propisano da ako je izvršenje sprovedeno radi naplate novčanog potraživanja, sud će na predlog izvršnog dužnika odrediti naplatu zatezne kamate po propisanoj stopi na iznos novčanih sredstava na kojima je izvršenje sprovedeno od dana kada je izvršni poverilac naplatio novčano potraživanje do dana povraćaja sredstava.

Odredbom člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13 -Odluka US i 55/14 ), koji se shodno primenjuje u postupku izvršenja, propisano je da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakon nije drugačije propisao.

Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) propisano je: da kada Ustavni sud utvrdi da opšti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa zakonom, taj opšti akt ili kolektivni ugovor prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 58. stav 3.); da k ada Ustavni sud odredi način otklanjanja posledica koje su nastale usled primene opšteg akta koji nije u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom, odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana njenog objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 59.); da se z akoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni (član 60. stav 1.); da se i zvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a da će se započeto izvršenje obustavi ti (član 60. stav 3.); da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet (člana 61. stav 1.); da se p redlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (člana 61. stav 2.); da a ko se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način (član 62.).

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja je i Odluka IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine u kojoj je Ustavni sud ocenjivao ustavnost odredbe člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni list RS", broj 31/11). U navedenoj Odluci, Sud je utvrdio da označena odredba Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije u saglasnosti sa Ustavom. Navedena Odluka objavljena je u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 109/13, od 11. decembra 2013. godine.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku izvršenja i protivizvršenja, Ustavni sud najpre konstatuje da se ti postupci moraju posmatrati kao jedinstvena celina, te da podnosilac, kao izvršni dužnik u postupku protivizvršenja ima interes da se taj postupak okonča u razumnom roku. Naime, postupak izvršenja pokreće predlogom za izvršenje izvršni poverilac radi namirenja svog potraživanja utvrđenog izvršnom ili verodostojnom ispravom, dok je u postupku po predlogu za protivizvršenje, kao posebnoj fazi u izvršnom postupku, izvršni poverilac i dalje, formalno, poverilac potraživanja koje je njemu izmireno u postupku prinudnog izvršenja, a koje je sastavni deo njegove imovine, pa stoga svakako ima pravni interes da se u što kraćem roku, u postupku odlučivanja o dopuštenosti i osnovanosti predloga za protivizvršenje, otkloni bilo kakva neizvesnost u pogledu pravne sudbine imovine koju je ostvario u izvršnom postupku i da se donošenjem pravnosnažnog rešenja o predlogu za protivizvršenje, koje je izvršna isprava, otkloni svaka neizvesnost u pogledu pravne sudbine potraživanja koje je u celini ili delimično namirio u izvršnom postupku (vid. Odluku Ustavnog suda Už-8355/2012 od 25. septembra 2014. godine, kao i Odluku Už-3512/2013 od 7. septembra 2015. godine).

U vezi s tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je ceo period trajanja postupka, od pokretanja izvršnog postupka podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu 14. aprila 2010. godine do donošenja osporenog rešenja Osnovnog suda Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine, kojim je odlučeno o predlogu za protivizvršenje u postupku po prigovoru. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak izvršenja i protivizvršenja trajao više od tri godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe, kriterijumi su koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da je složenosti postupka doprinela činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, namirio svoje potraživanje u izvršnom postupku, ali da je u postupku po žalbi rešenje o izvršenju bilo ukinuto i vraćeno na ponovno odlučivanje, te da je nakon toga sud odlučivao i vodio postupak povodom predloga kako za izvršenje tako i za protivizvršenje.

Ustavni sud ocenjuje da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to je predlogom za izvršenje traženo namirenje novčanog potraživanja na ime terenskog dodatka policijskog službenika, te da je podnosilac, kako je gore navedeno, imao interes da se u postupku protivizvršenja odluči o potraživanju koje je u celini namirio i koje predstavlja njegovu imovinu.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje Osnovnog suda u fazi postupka protivizvršenja. Naime, o predlogu izvršnog dužnika za protivizvršenje od 11. marta 2011. godine, kao i o predlogu za izvršenje, nakon što je rešenje o izvršenju ukinuto, taj sud je odlučio tek nakon šest meseci - 14. oktobra 2011. godine. Pored toga, pošto je veće Osnovnog suda rešenjem Ipv. 110/11 od 19. decembra 2011. godine, ukinulo prvostepeno rešenje tog suda I. 5151/10 od 14. oktobra 2011. godine u stavovima kojima je odlučeno o predlogu za protivizvršenje, prvostepeni sud je tek 7. maja 2013. godine ponovo odlučio o predlogu za protivizvršenje izvršnog dužnika.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku izvršenja i protizvršenja koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 5151/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka izvršenja i protivizvršenja. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući navode podnosioca iz ustavne žalbe od 29. jula 2013. godine, kojom se osporava rešenje Osnovnog suda Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine, zbog toga što je sud „pogrešno“ primenio materijalno pravo, kao i zbog toga što osporeno rešenje nije obrazloženo, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku, primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane redovnih sudova. Ustavni sud, dalje, ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Obim dužnosti davanja obrazloženja može da varira u zavisnosti od prirode odluke i mora da bude određen u svetlu okolnosti slučaja.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je sud odlučio o predlogu za protivizvršenje pre nego što je pravnosnažno odlučeno o njegovom predlogu za izvršenje, kao i zbog toga što obrazloženje osporenog rešenja nije logično.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 83/11 od 27. januara 2011. godine ukinuto rešenje o izvršenju Osnovnog suda I. 5151/10 od 21. jula 2010. godine, a da je izvršni dužnik 11. marta 2011. godine podneo predlog za protivizvršenje. O predlogu za protivizvršenje izvršnog dužnika konačno je odlučeno upravo osporenim rešenjem Osnovnog suda Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine, kojim je prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv prvostepenog rešenja kojim je usvojen predlog za protivizvršenje, odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da su neosnovani navodi izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da je predlog za protivizvršenje neuredan i preuranjen jer je podnet pre nego što je pravnosnažno odlučeno o njegovom predlogu za izvršenje, s obzirom na to da je, u međuvremenu, o tom predlogu odlučeno.

Navedenom odredbom člana 78. stav 1. tačka 3) ZIO propisano je da izvršni dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, ako je rešenje o izvršenju ili rešenje o sprovođenju izvršenja pravnosnažno ukinuto ili preinačeno, a ne tek od trenutka pravnosnažnosti odluke o predlogu za izvršenje, kako to smatra podnosilac ustavne žalbe. U tom smislu, izvršni dužnik je 11. marta 2011. godine, nakon što je rešenje o izvršenju pravnosnažno ukinuto rešenjem Višeg suda Gž. 83/11 od 27. januara 2011. godine, podneo predlog za protivizvršenje. Predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno je odbijen rešenjem Osnovnog suda Ipv. 110/11 od 19. decembra 2011. godine. Veće Osnovnog suda je u osporenom rešenju od 4. jula 2013. godine kao tačku vezivanja za odlučivanje o predlogu za protivizvršenje uzelo trenutak pravnosnažnog okončanja postupka po predlogu za izvršenje, a ne ukidanja ili preinačenja predloga za izvršenje kao uslova za podnošenje predloga za protivizvršenje, saglasno odredbi člana 78. stav 1. tačka 3) ZIO. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da Osnovni sud nije proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca, te da je dao obrazloženje za svoju odluku, kada kao kriterijum dozvoljenosti predloga za protivizvršenje, a stoga i uslova za rešavanje o istom, u konkretnom slučaju nije uzeo momenat ukidanja predloga za izvršenje, već pravnosnažnog odlučivanja o tom predlogu.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Osnovnog suda Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. U delu ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, a imajući u vidu i zahtev podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac samo formalno ističe povredu navedenih ustavnih prava, bez navođenja konkretnih ustavnopravnih razloga kojima argumentuje tvrdnje o povredi tih prava, niti dostavlja dokaze da je izvršni sud u istoj pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu od 26. septembra 2014. godine, kojom je osporeno rešenje Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 250/14 od 25. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akt mora sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene, a koje implicitno proizlaze iz navedene odredbe Ustava i na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi, a to je, između ostalih, i pravo na pristup sudu koje podrazumeva da se strankama obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njihova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom i da se o njemu donese meritorna odluka, kada su za to ispunjene procesne pretpostavke.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Osnovnog suda Ipv. 292/13 od 4. jula 2013. godine (osporeno ustavnom žalbom od 29. jula 2013. godine) potvrđeno rešenje tog suda I. 5151/10 od 7. maja 2013. godine, a kojim je usvojen predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika i obavezan izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, da vrati novčani iznos koji mu je isplaćen po rešenju o izvršenju tog suda I. 5151/10 od 21. jula 2010. godine, u iznosu od 336.762,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2010. godine, sa obrazloženjem da je sud dosudio zakonsku zateznu kamatu od dana kada je izvršni poverilac naplatio svoje potraživanje, a u skladu sa odredbama člana 79. ZIO. Ustavni sud je Odlukom IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine utvrdio da odredba člana 79. stav 5. ZIO, kojom je bilo propisano da će sud, na predlog izvršnog dužnika , odrediti naplatu zatezne kamate po propisanoj stopi na iznos novčanih sredstava na kojima je izvršenje sprovedeno od dana kada je izvršni poverilac naplatio novčano potraživanje do dana povraćaja sredstava , nije u skladu sa Ustavom. Navedena Odluka Ustavnog suda objavljena je u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 109/13, od 11. decembra 2013. godine. Imajući u vidu da je rešenje Osnovnog suda Ipv. 292/13 doneto 4. jula 2013. godine, odnosno pre objavljivanja Odluke Ustavnog suda IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine, Ustavni sud konstatuje da je takvo rešenje Osnovnog suda u trenutku donošenja bilo zakonito. Ustavni sud, pritom, ističe da je u gore navedenoj Odluci Už-3512/2013 od 7. septembra 2015. godine, a po ustavnoj žalbi podnosioca koji je bio u gotovo istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u ovom predmetu, zauzeo stav da trenutak podnošenja predloga za protivizvršenje predstavlja i trenutak kada je u procesnom smislu nastupila nesavesnost izvršnog poverioca, odnosno sticaoca, te da izvršnom dužniku, kao izvršnom poveriocu u postupku protivizvršenja, pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na iznos utvrđen rešenjem o protivizvršenju tek od podnošenja predloga za protivizvršenje.

Citiranim odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta za koji je utvrđeno da je nesaglasan Ustavu i zakonu, ima pravo da od nadležnog organa (donosioca pojedinačnog akta) traži izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet, a predlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može se podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" . Po shvatanju Ustavnog suda, predlog za izmenu pojedinačnog akta jeste sui generis pravno sredstvo i predstavlja obavezujući pravni put u pravcu otklanjanja eventualnih posledica koje je primena neustavnog zakona, odnosno opšteg akta, proizvela (vid. Odluku Ustavnog suda Už – 5055/2013 od 18. jula 2013. godine). Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe 4. aprila 2014. godine, u roku propisanom odredbom člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, upravo i podneo predlog nadležnom sudu za izmenu rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 5151/10 od 7. maja 2013. godine. Međutim, rešenjem Osnovnog suda Ipv. 250/14 od 6. juna 2014. godine taj predlog podnosioca je odbijen, sa obrazloženjem da je protivizvršenje sprovedeno i izvršni postupak zaključen. U navedenom rešenju je, takođe, navedeno da protiv tog rešenja prigovor nije dozvoljen. Podnosilac ustavne žalbe je, ipak, izjavio prigovor veću Osnovnog suda, koje je taj prigovor odbacilo, kao nedozvoljen, obrazlažući svoju odluku time da, prema odredbama člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, protiv pobijanog rešenja prigovor nije dozvoljen. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na ranije zauzet stav da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje, kao u konkretnom slučaju, o pravima i obavezama stranaka, one imaju pravo na pravni lek, odnosno pravo na prigovor, u skladu sa članom 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te podnosiocu ustavne žalbe pripada pravo na izjavljivanje prigovora veću prvostepenog suda (videti: Rešenje Ustavnog suda Už-8166/2012 od 23. januara 2013. godine).

Ustavni sud ističe da je preduslov za podnošenje predloga za izmenu pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta za koji je utvrđeno da je nesaglasan Ustavu i zakonu, upravo pravnosnažnost ili konačnost tog akta. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, formalnim odbijanjem predloga za izmenu akta rešenjem Osnovnog suda I. 5151/10 od 6. juna 2014. godine, sa obrazloženjem da je sporno rešenje pravnosnažno i postupak zaključen, i odbacivanjem predloga kao nedozvoljenog, te potvrđivanjem prvostepenog rešenja, rešenjem tog suda Ipv. 250/14 od 25. jula 2014. godine, podnosiocu uskraćeno pravo da nadležan sud o njegovom predlogu za izmenu rešenja, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta za koji je utvrđeno da je nesaglasan Ustavu i zakonu, a kojim je odlučeno o pravima i obavezama podnosioca, meritorno odluči.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

10. S obzirom na to da je utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio rešenje Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 250/14 od 24. jula 2014. godine i odredio da taj sud meritorno odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja tog suda I. 5151/10 od 6. juna 2014. godine, kao u tački 5. izreke.

11. Imajući u vidu to da će Osnovni sud u Valjevu ponovo odlučivati o prigovoru podnosioca protiv prvostepenog rešenja toga suda, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

12. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 3512/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2899/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4746/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2897/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku