Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv meritorne odluke odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Donjeg Kozjeg Dola kod Trgovišta , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1166/10 (inicijalno predmet P. 2812/08 ranijeg Opštinskog suda u Vranju) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalb a odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Donjeg Kozjeg Dola kod Trgovišta je podneo Ustavnom sudu, 21. maja 201 8. godine, preko punomoćnika A. K , advokata iz Vranja, ustavnu žalb u protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 4332/17 od 2 7. marta 201 8. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1166/10 (inicijalno predmet P. 2812/08 ranijeg Opštinskog suda u Vranju).

U ustavnoj žalb i podnosi lac navod i da je u sporu, koji je vođen radi naknade štete, imao svojstvo tuženog, te da je spor trajao devet godina i četiri meseca, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac osporava i presudu Višeg suda u Vranju Gž. 4332/17 od 27. marta 2018. godine, kojom je obavezan da tužiocu naknadi štetu pričinjenu sečom hrastovih stabala u iznosu od 25.693,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, i to, prevashodno, u pogledu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, a zatim i propusta suda da se u obrazloženju odluke o njegovoj žalbi pozove na odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine koji je u konkretnom slučaju trebalo primeniti, ali i povodom, po njegovom mišljenju, nedovoljno određenog načina naknade štete – da li isplatom ili činidbom. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, „ukine“ osporenu drugostepen u presudu, te podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u visini od 300.000,00 dinara i „donese odluku kojom će podnosiocu nadoknaditi troškove parničnog postupka u iznosu od 191.856,00 dinara“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 116 6/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuž enog, tužilac S.C. iz Trgovišta je 23. decembra 200 8. godine podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu radi naknade štete, te odredio vrednost spora u iznosu od 15.640,71 dinara. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2812/08, koji je nakon reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini dobio novi broj P. 1166/10 kod Osnovnog suda u Vranju .

Do donošenja presude Osnovnog suda u Vranju P. 1166/10 od 24. februara 201 7. godine, pred nadležnim prvostepenim sudovima bilo je zakazano 40 ročišt a za g lavnu raspravu, od kojih je održano devet. Preostalo 31 ročište ni je održan o iz sledećih razloga: jer su se stranke na dva ročišta saglasile da se ročišta ne drž e zbog izgleda za mirno rešenje spora, zbog podnetog predloga za izuzeće sudije od strane tuženog , jednom zbog izostanka urednog poziva za tuženog, dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije , jednom jer parnične stranke nisu uplatile predujam za veštačenje, a po jedno ročište jer tužilac nije dostavio dokaz o uplati predujma, odnosno jer je tražio odlaganje, tri puta zbog štrajka advokata, jednom zbog izostanka uredno pozvanih svedoka , dok ostala ročišta nisu držana zato što su izostajali veštaci, bilo opravdano ili neopravdano (iako ih je sud kažnjavao) ili što veštaci svoje nalaze nisu dostavljali u primerenom roku ili se izjašnjavali da li prihvataju veštačanje. U dokaznom postupku sprovedena su tri veštačenja, i to dva preko veštaka geometra (jednom je menjana ličnost veštaka) , a jedno preko veštaka šumarske struke, usaglašavani su nalazi veštaka geomet ara, saslušane su parnične stranke, te saslušana četiri svedoka.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1166/10 od 24. februara 2017. godine obavezan je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade štete pričinjene sečom hrastovih stabala na k.p. … za KO Široka Planina isplati iznos od 25.693,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. maja 2016. godine, pa do konačne isplate, a sve u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 193.856,00 dinara.

Osporenom presudom Višeg suda u Vranju Gž. 4332/17 od 27. marta 2018. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Vranju P. 1166/10 od 24. februara 2017. godine potvrđena, te odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalb e sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavn om žalbom, od podnošenja tužbe 23. decembra 2008. godine Osnovnom sudu u Vranju protiv podnosioca ustavne žalbe, do pravnosnažnog okončanja 27. marta 2018. godine, donošenjem osporene presude Višeg suda u Vranju Gž. 4332/17, trajao za podnosioc a ustavne žalbe devet godina i tri meseca .

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen, pre svega što je zahtevao sprovođenje dva veštačenja .

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosi lac ustavne žalbe ima o interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede , ali da je i on svojim ponašanjem u manjoj meri doprine o dužem trajanju postupka, jer su dva ročišta bila odložena na saglasan predlog stranaka, a jedno zato što tuženi, zajedno sa tužiocem nije uplatio predujam troškova veštačenja.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sudovi ni su preduz imali sve neophodne radnje kako bi se ovaj spor male vrednosti, vođen radi naknade štete, sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od preko devet godina leži na prvostepenim sudovima, i to pre svega iz razloga što je prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari doneta tek nakon osam godina i dva meseca, računajući od dana podnošenja tužbe. Na dužinu trajanja postupka uticala je i promena ličnosti veštaka, njihovo neodazivanje pozivima i neblagovremeno izjašnjavanje da li prihvataju veštačenje , odnosno neblagovremeno dostavljanje nalaza. I pored toga što je sud doneo par rešenja o kažnjavanju veštaka, što je ročišta zakazivao u kratkim razmacima, nije uspevao da ih održi i zbog drugih razloga: štrajka advokata, sprečenosti sudije, ali ovo sve ne može opravdati to da je do donošenja prvostepene presude proteklo više od osam godina.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da osporeni postupak traje više od devet godina , bez obzira na njegovu relativnu složenost i manji doprinos stranaka. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalb u podnosi oca u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , te između ostalog i vrstu spora, relativnu složenost postupka, kao i manji doprinos podnosioca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavn e žalb e pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je , stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, podnosilac je u ustavnoj žalbi ponovio navode iz žalbe protiv prvostepene presude, ukazujući, prevashodno, na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, a kojim se žalbenim navodima drugostepeni sud nije bavio. Kako se u sporovima male vrednosti na osnovu člana 478. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne primenjuju odredbe člana 377. Zakona o parničnom postupku, niti se preispituje utvrđeno činjenično stanje, jer se odluka u sporovima male vrednosti ne može pobijati iz razloga netačno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to se pobijana presuda kao pravilna potvrđuje na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku. Pritom, po oceni drugostepenog suda, na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dostavljenih i predloženih dokaza pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo, ne čineći pri tom ni bitne povrede odredaba parničnog postupka o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, niti one na koje se sam žalilac poziva.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da se drugostepeni sud u svojoj odluci povodom učinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka pozvao na odredbu člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, iako je u konkretnom slučaju o žalbi podnosioca povodom eventualno učinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka trebalo rešavati na osnovu člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, na šta se i ukazuje ustavnom žalbom. Međutim, kako su odredbe ovih zakona suštinski identične, ovo nije od u ticaja na pravičnost postupka vođenog po žalbi podnosioca. Garancije pravičnog suđenja nisu dovedene u pitanje ni navodima podnosioca da nije određen način naknade štete, jer je dovoljno jasno iz izreke i obrazloženja prvostepene presude, u kojoj se sud poziva na primenu odredaba člana 154, člana 190. i člana 185. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, da je štetnik obavezan na naknadu u novcu, odnosno isplatu, a ne na uspostavljanje ranijeg stanja.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalb u podnosioca u delu izjavljenom protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 4332/17 od 27. marta 2018. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe da Ustavni sud „donese odluku kojom će podnosiocu nadoknaditi troškove parničnog postupka u iznosu od 191.856,00 dinara“, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, koji je kao tuženi izgubio spor, kod pravilno utvrđene obaveze da naknadi suprotnoj strani troškove parničnog postupka, u ustavnoj žalbi nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je njegov zahtev za naknadu materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti