Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete. Propust suda da namiri potraživanje u stečaju protiv dužnika sa pretežnim državnim kapitalom predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-6126/2015
13.04.2017.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić , dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Jovanovića i Miljojke Jovanović , oboje iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 201 7. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Jovanovića i Miljojke Jovanović i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 19/14 (ranije u predmetu Trgovinskog suda u Č ačku St. 8/07) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svkom u visini u visini iznosa potraživanja utvrđenog dopunom zaključka Trgovinskog suda u Čačku St. 8/07 od 24. avgusta 2008. godine, umanjenog za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Jovanovića i Miljojke Jovanović izjavljena rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 696/15 od 20. maja 2015. godine .
O b r a z l o ž e nj e
1. Dragan Jovanović i Miljojka Jovanović, oboje iz Čačka, podneli su Ustavnom sudu, 1. marta 2013. godine, preko punomoćnika Slađane C. Pantelić, advokata iz Čačka, ustavne žalbe, koje su dopunjene podnescima od 2. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 19/14 (ranije u predmetu Trgovinskog suda u Č ačku St. 8/07) Tražili su naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove za sastavljanje ustavne žalbe. Ustavne žalb e su bile zavedene u Ustavnom sudu pod brojem Už -1715/2013.
Nakon početka prime ne odred aba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojim a je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud , Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.
Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 696/15 od 20. maja 2015. godine usvojen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 19/14 (ranije u predmetu Trgovinskog suda u Čačku St. 8/07), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava . Nakon pravosnažnosti navedenog rešenja, Viši sud u Čačku je dopisom R4-St. 696/15 od 14. oktobra 2015. godine Ustavnom sudu „vratio“ ustavnu žalbu radi donošenja odluke o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava i radi utvrđenja prava na naknadu materijalne štete .
Podnosilac ustavne žalbe Dragan Jov anović je, 30. septembra 2015. godine, podneskom dopunio ustavnu žalbu i istakao povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava , proširujući zahtev i na rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 696/15 od 20. maja 2015. godine. Po ovom podnesku je formiran predmet pod novim brojem Už-6126/2015.
Podnositeljka ustavne žalbe Miljojk a Jovanović je , 30. septembra 2015. godine, podneskom dopunila ustavnu žalbu i istak la povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, proširujući zahtev i na rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 696/15 od 20. maja 2015. godine. Po ovom podnesku je formiran predmet Už-6146/2015.
Ustavni sud je postupke u predmetima Už-6126/2015 i Už-6146/2015 spojio u jedan predmet Už-6126/2015, radi zajedničkog odlučivanja, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Privredni apelacioni sud je rešenjem R4. St. 696/15 od 20. maja 2015. godine odlučio sledeće: u stavu prvom izreke , usvojio je zahtev predlagača Dragana Jovanovića i Miljojke Jovanović , ovde podnosilaca ustavne žalbe, i utvrdio da je u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 19/14 (ranije u predmetu Trgovinskog suda u Čačku St. 8/07), predlagačima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke dosudio je primerenu naknadu predlagačima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate; u stavu trećem izreke odbio je zahtev predlagača za primerenu naknadu preko iznosa dosuđenog u stavu drugom izreke; u stavu četvrtom izreke naložio je da se predmet dostavi Ustavnom sudu radi donošenja odluke o povredi prava na imovinu i utvrđenja naknade materijalne štete .
Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Ržg. 265/2015 od 26 . juna 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio prvostepeno rešenje Privrednog apelacionog suda u ožalbenom stavu trećem izreke.
Ustavni sud je na sednici održanoj 5. decembra 2012 godine doneo Odluku Už-2149/2010 kojom je, u stavu prvom izreke, u svojio ustavnu žalbu podnosilaca Besima Buhića i drugih i utvrdio da su u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 15/10 (kasnije predmet St. 19/14) , povređeni pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava , dok je, u stavu drugom izreke u tvrdio pravo podnosilaca ustavne na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
4. Analizirajući navode ustavne žalbe o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.
Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.
Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje podnosilaca ustavne žalbe utvrđeno u stečajnom postupku, a protiv dužnika „ Tehnos“ a.d. koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju preds tavlja i povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.
Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog dopunom zaključka Trgovinskog suda u Čačku St. 8/07 od 24. avgusta 2008. godine, umanjen za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pra vo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenog dopunom zaključka Trgovinskog suda u Čačku St. 8/07 od 24. avgusta 2008. godine, umanjen og za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje nakn ade materijalne štete podnosiocima ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koju je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvari u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.
5. Što se tiče zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).
6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim je osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 696/15 od 20. maja 2015. godine, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno -kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. P rimarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaj a spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.
Podnosiocima ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena im je primerena naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga Suda. Naime, podnosilac može tvrditi da je dosuđena naknada beznačajna ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličn im slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39 .).
S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosi ocima dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj Sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade kojom se oštećen ima pruža odgovarajuće zadovoljenje , kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od po 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, nije nerazum na, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog dopunom zaključka Trgovinskog suda u Čačku St. 8/07 od 24. avgusta 2008. godine . Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove .
U vezi posebne tvrdnje podnosilaca da je Ustavni sud u Odluci Už-2149/2010 od 5. decembra 2012 godine njihovim kolegama, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, dosudio veći iznos naknade nematerijalne štete, i to svakom od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, Ustavni najpre ukazuje da je od pravnog značaja značaja da li je redovni sud povodom zahteva za zaštitu suđenja u razumnom roku dosuđivao različite iznose naknade kolegama podnosilaca ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku stečaja. Takav dokaz, podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili. Kada je reč o navedenoj Odluci Ustavnog suda, kao što je ranije konstatovano, ovaj sud dosuđuje nešto veće iznose u poređenju sa iznosima koje u sličnim predmetima utvrđuje redovni sud. Zatim, u Odluci Už-2149/2010 od 5. decembra 2012 godine tamo podnosiocima ustavne žalbe nije utvrđena naknada materijalne štete, dok podnosiocima ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku – jeste. Ustavni sud, takođe, ukazuje da naknada koju dosuđuje redovni sud predstavlja naknadu sui generis, dok Ustavni sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete.
Sledom iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 696/15 od 20. maja 2015. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.
Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku stečaja koji se vodio pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 19/14 (ranije u predmetu Trgovinskog suda u Čačku St. 8/07), jer je dužina trajanja navedenog postupka bila predmet ocene nadležnih sudova u osporenom rešenj u Privrednog apelacionog suda R4. St. 696/15 od 20. maja 2015. godine i rešenju Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 265/2015 od 26. juna 2015. godine i da je u navedenim rešenjima pravnosnažno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku podnosiocima ustavne žalbe.
7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić