Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida. Postupak je trajao preko 16 godina, što je dovelo do dosuđivanja naknade nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Vranje – Odeljenje za imovinsko pravne, stambene i poslove boračko invalidske zaštit e u predmetu broj 580-1/2002-06 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Vranja je , 21. maja 2018. godine , Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Vranje – Odeljenje za imovinsko pravne, stambene i poslove boračko invalidske zaštite u predmetu broj 580-1/2002-06, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 7550/15 od 1. marta 2018. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporeni postupak trajao 16 godina, te da je presuda nepravična i da je podnosilac diskriminisan kao pripadnik bugarske manjine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Upravnog suda broj U. 7550/15 (Ustavni sud je dopisima od 13. jula 2020. godine i 2. oktobra 2020. godine tražio spise predmeta od prvostepenog organa uprave, ali taj organ nije postupio po dopisima Suda), na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. januara 2002. godine podneo zahtev Opštinskoj upravi opštine Vranje za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida sa pravom na ličnu invalidninu.

Rešenjem Opštinske uprave opštine Vranje – Odeljenje za imovinskopravne, stambene i poslove boračko invalidske zaštite u predmetu broj 580-1/2002-06 od 21. februara 2002. godine podnosiocu je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida IX grupe sa 30% invaliditeta sa pravom na iznos lične invalidnine, u iznosu i na način bliže navedenim u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu. Drugostepeni organ uprave je odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu, a u postupku revizije poništio prvostepeno rešenje svojim rešenjem broj 580-02-719/2002-07 od 15. aprila 2002. godine.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, te je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 1950/02 od 18. septembra 2002. godine poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U izvršenju navedene presude, drugostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 580-02-719/02-07 od 17. februara 2004. godine kojim je predmetni zahtev ponovo odbijen kao neosnovan.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, te je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 1214/04 od 23. decembra 2004. godine poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U izvršenju navedene presude, drugostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 580-02-719/02-11 od 14. jula 2006. godine kojim je odbijena žalba podnosioca i predmetni zahtev.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, te je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4039/06 od 21. marta 2007. godine poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da rešenje sadrži formalne nedostatke, odnosno da je rešenje potpisalo lice, a da nije označen broj i datum ovlašćenja kojim je to lice za potpisivanje ovlašćeno.

U izvršenju navedene presude, drugostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 580-02-719/02-11 od 19. juna 2007. godine kojim je predmetni zahtev ponovo odbijen kao neosnovan.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, te je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 67667/07 od 12. novembra 2009. godine poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U izvršenju navedene presude, drugostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 580-02-719/02-11 od 13. oktobra 2010. godine kojim je predmetni zahtev ponovo odbijen kao neosnovan.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, te je presudom Upravnog suda U. 30247/10 od 2. jula 2012. godine poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da nisu potpuno utvrđene sve činjenice na osnovu kojih se može utvrditi koji je procenat telesnog oštećenja, odnosno da je ispod 20%, niti su navodi žalbe u potpunosti ocenjeni od strane drugostepenog organa.

U izvršenju navedene presude, drugostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 580-02-719/2002-11 od 3. oktobra 2012. godine kojim je predmetni zahtev ponovo odbijen kao neosnovan.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, te je presudom Upravnog suda U. 1361/13 od 6. novembra 2014. godine poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da nije u svemu postupljeno po nalozima iz presude U. 30247/10 od 2. jula 2012. godine.

U izvršenju navedene presude, drugostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 580-02-719/2002-11 od 3. marta 2015. godine kojim je predmetni zahtev ponovo odbijen kao neosnovan.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta 15. maja 2015. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 7550/15 od 1. marta 2018. godine, sa obrazloženjem da iz utvrđenog činjeničnog stanja u ponovnom postupku nesumnjivo proizlazi da kod podnosioca nije nastupilo oštećenje organizma zbog vojnog angažovanja najmanje za 20%, odnosno da je u pitanju lakši oblik šećerne bolesti koji nije morao da se manifestuje pri vojnom angažovanju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te da je vojni invaliditet 10%.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak; u tom slučaju, drugostepeni organ je dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje; da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu(član 171. stav 3); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da će, ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena, da presuda doneta u slučaju iz stava 1. ovog člana u svemu zamenjuje akt nadležnog organa; da ako sud smatra da zbog prirode stvari ne može da sam reši upravnu stvar, dužan je da to posebno obrazloži; da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ koji vrši nadzor nad radom organa (član 70.);da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta; da će po zahtevu stranke iz stava 2. ovog člana, sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo; da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana; da će, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, ukoliko priroda stvari to dozvoljava; da će sud rešenje iz stava 3. ovog člana dostaviti organu nadležnom za izvršenje, i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor; da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 71.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Vranje – Odeljenje za imovinsko pravne, stambene i poslove boračko invalidske zaštite u predmetu broj 580-1/2002-06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 9. januara 2002. godine, zahtevom podnosioca, te da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 7550/15 od 1. marta 2018. godine. Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku počeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak trajao malo više od 16 godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno Upravnog suda, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida sa pravom na ličnu invalidninu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Međutim, imajući u vidu da prvostepeni organ uprave nije postupio po nalozima Suda i dostavio spise predmeta, Ustavni sud nije mogao da utvrdi da li je podnosilac koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima.

Ispitujući postupanje organa uprave i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje drugostepenog organa uprave i sudova prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da je za 16 godina u predmetnom postupku doneto jedno rešenje prvostepenog organa uprave, sedam rešenja drugostepenog organa i da je vođeno sedam upravnih sporova. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije predstavka br oj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave i sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugiprotiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Ustavni sud konstatuje da je ustavnom žalbom osporena i presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 7550/15 od 1. marta 2018. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nedostatke sprovedenog postupka pred organima uprave, koji su imali za posledicu da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, a iz čega je, po mišljenju podnosioca, proizašla ustavnopravno neprihvatljiva primena prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti