Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, poništavajući rešenje suda kojim je odbačen predlog za izvršenje. Sud je zaključio da je odbacivanje predloga zbog oznake „lokal“ pored imena dužnika preterani formalizam.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6129/2016
22.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. k . p . „B .“, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J . k . p . „B.“ i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IVK). 7672/15 od 26. aprila 2016. godine podnosicu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IVK). 7672/15 od 26. aprila 2016. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o prigovoru koji je izvršni dužnik izjavio protiv zaključka o izvršenju izvršitelja M. A . I.IVK. 353/15 od 12. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. k . p . „B .“, Beograd , podnelo je Ustavnom sudu, 3. avgusta 2016. godine, prek o punomoćnika R. N , ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 7. novembra 2016. godine, protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IVK). 7672/15 od 26. aprila 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac , podneo predlog za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave, protiv izvršnog dužnika koji je označen kao „P. D . – l .“; da je zaključkom izvršitelja usvojen predlog za izvršenje, dok je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IVK). 7672/15 od 26. aprila 2016. godine odbačen predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da je u predlogu za izvršenje izvršni dužnik nepravilno označen kao „P. D . – l .“, te kao takav označen ne može biti stranka u postupku s obzirom na to da lokal nema svojstvo fizičkog ili pravnog lica; da je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, ovakvo postupanje suda formalistički i restriktivno; da je u predlogu za izvršenje navedeno ime i prezime izvršnog dužnika i njegova adresa, a da oznaka „lokal“ pored imena izvršnog dužnika predstavlja termin kojim se postupajućim organima ukazuje da se radi o potraživanju komunalne usluge isporučene za potrebe poslovnog prostora – lokala.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavno sudskoj stvari:

Izvršni poverilac J. k . p . „B .“, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnelo je 14. oktobra 2015. godine, na osnovu verodostojne isprave, predlog za izvršenje izvršitelju M. A . protiv izvršnog dužnika „P. D .-l, Beograd, U. 220“, radi namirenja novčanog potraživanja po osnovu izvršenih komunalnih usluga.

Izvršitelj M. A . donela je zaključak o izvršenju I.IVK. 353/15 od 12. oktobra 2015. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem IPV(IVK). 7672/15 od 26. aprila 2016. godine ukinuo navedeni zaključak o izvršenju i odbacio predlog za izvršenje kao nedozvoljen. U obrazloženju osporenog reše nja je, između ostalog, navedeno da je u predlogu za izvršenje izvršni dužnik nepravilno označen kao „P. D . – l .“, te kao takav označen ne može biti stranka u postupku s obzirom na to da lokal nema svojstvo fizičkog ili pravnog lica, te ne postoji pasivna legitimacija na strani izvršnog dužnika.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 -Odluka US) (u daljem tekstu: ZIO) bi lo je propisano da u predlogu za izvršenje, kao i u predlogu za sprovođenje izvršenja moraju biti naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, sa adresama propisanim članom 29. st. 1. i 2. ovog zakona, izvršna ili verodostojna isp rava i obaveza izvršnog dužnika i da u predlogu za izvršenje izvršni poverilac navodi i sredstva i predmete izvršenja, odnosno zahtev da se izvršenje sprovede na celokupnoj imovini izvršnog dužnika, kao i druge podatke koji su potrebni za sprovođenje izvršenja.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog pr ava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud najpre ukazuje da je predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe , kao izvršnog poverioca, odbačen kao nedozvoljen , sa obrazloženjem da je u predlogu za izvršenje izvršni dužnik nepravilno označen kao „P , D . – l .“, te kao takav označen ne može biti stranka u postupku s obzirom da lokal nema svojstvo fizičkog ili pravnog lica.

Ustavni sud zatim ukazuje da je odbacivanjem predloga za izvršenje podnosiocu ustavne žalbe tangirano njegovo pravo na pristup izvršnom sudu, kao element prava na pravično suđenje . Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno pravo i može biti predmet zakonskih ograničenja . Zato je od pravnog značaja da se u svakom konkretnom slučaju ispita da li je ograničenje prava na pristup sudu bilo ustavnopravno prihvatljivo.

Odredba člana 35. stav 1. ZIO iz 2011. godine je nametala obavezu izvršnom poveriocu da podnese predlog za izvršenje u kojem je trebao da označi izvršnog dužnika, te samim tim nisu postojala nikakve dileme u tumačenje i primeni ove zakonske odredbe . Međutim, Ustavni sud ukazuje da se u svakom konkretnom slučaju, a imajući u njegove karakteristike i osobenosti, mora ispitati da li je primena procesnog pravila bila ustavnopravno prihvatljiva. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bio ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, 17. septembra 2013. godine, stav 21.).

Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju odbacivanje podnosiočevog predloga za izvršenje, sa obrazloženjem da je u predlogu za izvršenje izvršni dužnik nepravilno označen kao „P. D . – l .“, jer lokal nema svojstvo fizičkog ili pravnog lica, predstavlja o preterani formalizam izvršnog suda koji je doveo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe je u predlogu za izvršenje naznačio izvršnog dužnika, naveo je ime i prezime izvršnog dužnika – fizičkog lica, čime je postupio u skladu sa odredbom člana 35. stav 1. ZIO iz 2011. godine (pri čemu je naveo i ostale zakonske elemente iz odredbe člana 35. stav 1. ZIO) . Ustavni sud ocenjuje da pojam „lokal“ koji je naznačen pored imena i prezimena izvršnog dužnika predstavlja samo termin za označavanje da se radi o potraživanju komunalne usluge isporučene za potrebe poslovnog prostora – lokala. Korišćenje termina „lokal“ pored imena izvršnog dužnika u predlogu za izvršenje ne dovodi u pitanje činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe postupio u skladu sa odredbom člana 35. stav 1. ZIO iz 2011. godine, time što je označio izvršnog dužnika (fizičkog lica) imenom i prezimenom.

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I PV(IVK). 767 2/15 od 26. aprila 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(IVK). 7672/15 od 26. aprila 2016. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o prigovoru koji je izvršni dužnik podneo protiv zaključka o izvršenju izvršitelja M . A . I.IVK . 353/15 od 12. oktobra 2015. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i naložio otklanjanje štetnih posledica urvrđene povrede prava na pravično suđenje, to nije posebno razmatrao navode o povred i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preteranog formalizma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti