Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu P. B. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.500 evra, dok je u preostalom delu žalba odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-613/2018
14.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. B. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6697/15 (prethodno predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 76/04 i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8891/2003), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. B. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. B. iz Novog Sada je 17. januara 2018. godine, preko punomoćnika V. K, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom sadu Gž. 4361/16 od 22. novembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu ne sadrži adekvatno obrazloženje za donetu odluku kojom je potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6697/15 od 7. septembra 2016. godine, da se iz obrazloženja presude ne vidi na koji način, tj. na osnovu kojih dokaza i činjenica je Apelacioni sud utvrdio činjenično stanje na kome je zasnovao svoju odluku, da se Apelacioni sud nije izjasnio o navodima žalbe podnosioca izjavljene protiv prvostepene presude, da je presuda proizvoljna i doneta arbitrernom primenom prava, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo; da je parnični postupak trajao ukupno četrnaest godina čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presude Apelacionog suda u Novom Sadu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, te da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.500 evra i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6697/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja E. B, kasnije G, je 4. novembra 2003. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podnela tužbu protiv tuženog P. B, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja i deobe bračne tekovine.

Podneskom od 8. januara 2004. godine tužilja je ukazala prvostepenom sudu da je njena tužba naslovljena na Opštinski sud u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu greškom predata pisarnici Opštinskog suda u Novom Sadu koji je zakazao ročište i predložila da se njena tužba dostavi na dalje postupanje Odeljenju u Beočinu.

Opštinski sud u Novom Sadu se rešenjem P. 8891/03 od 12. januara 2004. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj stvari i odlučio da spise predmeta ustupi Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu kao mesno nadležnom. Spisi su, nakon urgencije tužilje, dostavljeni mesno nadležnom sudu 15. jula 2004. godine, u kome je predmet dobio broj P. 76/04.

Prvo ročište u ovom postupku je zakazano 28. aprila 2005. godine, a do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 23. decembra 2008. godine, Opštinski sud u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu je zakazao ukupno 21 ročište, od kojih nisu održana dva – jedno iz razloga na strani tužilje i jedno iz razloga na strani tuženog.

Podneskom od 7. oktobra 2005. godine, tužilja je proširila tužbu na tužene drugog i trećeg reda Sašu Čovića i Mirjanu Čović, koju su se izjasnili da ne prihvataju stupanje u parnicu, te je podnesak zaveden kao posebna tužba u predmetu P. 2/06. Na ročištu 1. februara 2006. godine, na predlog tužilje, određeno je spajanje predmeta P. 2/06 sa predmetom P. 76/04, radi zajedničkog raspravljanja.

U sprovedenom dokaznom postupku prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje i tuženih prvog i drugog reda u svojstvu stranaka i njihovim suočenjem sa tužiljom, saslušanjem 26 svedoka, od kojih dva zamolnim putem, i suočenjem nekih svedoka sa strankama.

Takođe, na ročištu održanom 13. juna 2006. godine prvostepeni sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka knjigovodstveno finansijske struke S. M, na okolnost utvrđivanja stanja robe i sredstava u salonu venčanica „M.“ u momentu prestanka rada tužilje u ovom salonu, kao i na okolnost utvrđivanja početnog uloga u rad u sredstvima i novcu ovog salona od strane tužilje. Podneskom od 6. septembra 2006. godine, veštak je obavestio sud da na osnovu dokumentacije koju je dobio od tužilje i prvotuženog nije u mogućnosti da izradi nalaz i mišljenje na tražene okolnosti.

U daljem toku postupka, prvostepeni sud je na predlog tužilje pribavio određenu dokumentaciju potrebnu za veštačenje, a određenu dokumentaciju je dostavila tužilja; prvostepeni sud je na ročištu od 20. decembra 2007. godine odredio veštačenje putem veštaka ekonomske struke V. P, sa zadatkom da utvrdi vrednost uloženog rada tužilje u rad salona „M.“ u Novom Sadu i to u varijantama, a prema pojedinačnim iskazima stranaka i prema vrednosti na tržištu na dan veštačenja. Veštak V. P. je dostavio nalaz i mišljenje 27. marta 2008. godine, a 18. juna 2008. godine izjašnjenje o primedbama tuženih, u čijoj izradi mu je pomagao veštak mašinske struke T. B, a saslušan je na ročištima od 18. septembra i 23. decembra 2008. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu je, presudom P. 76/04 od 23. decembra 2008. godine, delimično usvojio primarni tužbeni zahtev tužilje u delu koji se odnosi na putničko vozilo marke „F.“, kao i na pokretne stvari, a u stavu petom izreke presude (označenom u presudi kao A.5) sud je obavezao tužene od prvog do trećeg reda da solidarno isplate na ime udela tužilje u salonu venčanica „M.“ Novi Sad iznos od 250.000,00 dinara i u stavu šestom izreke (A.6.) odlučio o troškovima parničnog postupka; odbio primarni tužbeni zahtev preko dosuđenog (B.1-7.) i odbio eventualni tužbeni zahtev tužilje (V.1-7.). Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 25. januara 2010. godine.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 2. februara, a tuženi 10. i 11. februara 2010. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7869/10 od 2. novembra 2011. godine vratio spis prvostepenom sudu radi donošenja odluke o ispravci presude. Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu je 2. decembra 2011. godine doneo rešenje P. 76/04 o ispravci presude, a zatim i rešenje o ispravci rešenja o ispravci presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1008/12 od 27. februara 2013. godine vratio spis prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji u cilju utvrđenja kada je tačno prvotuženom dostavljena ožalbena prvostepena presuda.

Kako prvostepeni sud nije postupio po nalogu drugostepenog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo još tri rešenja u istom smislu i to: Gž. 2506/13 od 17. oktobra 2013. godine, Gž. 4783/13 od 12. marta 2014. godine i Gž. 2974/14 od 18. septembra 2014. godine. Nakon toga, prvostepeni sud je zakazao četiri ročišta od kojih dva nisu održana zbog štrajka advokata, jedno na molbu punomoćnika prvotuženog, da bi na ročištu održanom 3. marta 2015. godine rešio da dostavi spise Apelacionom sudu u Novom Sadu na dalji postupak.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž. 412/15 od 25. juna 2015. godine, presudu Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 76/04 od 23. decembra 2008. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 2. decembra 2011. godine, ukinuo u pobijanom usvajajućem delu primarnog tuženog zahteva (označenog u izreci presude kao A.5), kojim su obavezani tuženi da solidarno tužilji isplate, na ime njenog udela u salonu venčanica „M.“ Novi Sad iznos od 250.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2003. godine do isplate i u pobijanom delu primarnog tužbenog zahteva (označenog u izreci presude B.6. i 7.), kojim je odbijen zahtev tužilje za isplatu 310.359,69 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. marta 2008. godine do isplate na ime ulaganja u salon venčanica „M.“ i isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 250.000,00 dinara počev od 25. marta 2008. godine do 23. decembra 2008. godine, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka (označenog u izreci presude kao A.6.), dok je u preostalom pobijanom delu prvostepenu presudu potvrdio.

U ponovnom prvostepenom postupku, pred drugim postupajućim sudijom, u periodu od 4. septembra 2015. godine do 7. septembra 2016. godine Osnovni sud u Novom Sadu je zakazao pet ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužilje.

Prvostepeni sud je saslušao još tri svedoka, tužilju, prvotuženog i drugotuženog. Na ročištu 4. maja 2016. godine sud je odredio dopunsko veštačenje putem veštaka finansijske struke J. D, a kako tužilja nije uplatila predujam za veštačenje dokaz nije izveden.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 6697/15 od 7. septembra 2016. godine usvojio u celosti tužbeni zahtev tužilje koji se odnosio na udeo u salonu venčanica, od 4. novembra 2003. godine, poslednji put preciziran 7. septembra 2016. godine, i obavezao tužene prvog, drugog i trećeg reda da tužilji solidarno isplate, na ime vraćanja njenog ortačkog udela uloženog u salon venčanica, „M.“ iznos od 339.079,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2003. godine do isplate, kao i da tužilji solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 458.520,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi su izjavili žalbe 25. oktobra 2016. godine.

Odlučujući o žalbama tuženih, Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 4361/16 od 22. novembra 2017. godine, presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6697/15 od 7. septembra 2016. godine preinačio u delu odluke o kamati na troškove postupka, tako što je odbio zahtev tužilje za dosuđivanje zakonske zatezne kamate na iznos troškova parničnog postupka za period od 7. septembra 2016. godine do izvršnosti, a u preostalom pobijanom delu potvrdio prvostepenu presudu. Ispitujući pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, tač. 1), 2), 3), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku i na pravilnu primenu materijalnog prava, u skladu sa odredbom člana 386. stav 3. Zakona, Apelacioni sud je našao da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, te da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenjeno materijalno pravo, sem u delu odluke o zakonskoj zateznoj kamati na troškove prvostepenog parničnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 4. novembra 2003. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu od 22. novembra 2017. godine.

Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, pravnosnažno okončan posle 14 godina. Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno složenom sporu, u kome je tužbom traženo utvrđivanje prava po osnovu bračne tekovine na većem broju pokretnih stvari i po osnovu udela u salonu venčanica, a na strani tuženih su bila tri lica koja su osporila tužbeni zahtev u celosti. U cilju rešavanja spora, prvostepeni sud je sproveo složen i obiman dokazni postupak u kome je saslušao stranke (dva puta), ostvario uvid u pisane dokaze, saslušao 29 svedoka i izveo dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac imao opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i da sam nije doprineo trajanju postupka.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je tužilja doprinela trajanju postupka: prvo, time što je greškom tužbu predala nenadležnom sudu, ali koji tu grešku nije ni uočio već je zakazao ročište, da bi tužilja ukazala na sopstveni propust i predložila da se tužba dostavi sudu na koji je i naslovljena i drugo, što je tek gotovo dve godine od podnošenja tužbe, tužbu proširila na drugo i trećetuženog.

Međutim, ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao Opštinski sud u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu, odnosno, nakon reforme sudskog sistema, Osnovni sud u Novom Sadu - Sudska jedinica u Beočinu, svojim neefikasnim postupanjem, bez obzira na to što je u vreme vođenja glavne rasprave prvostepeni sud zakazivao ročišta i postupao u prihvatljivim rokovima. Ovo iz razloga što je prvostepeni sud tek devet i po meseci nakon što su mu spisi dostavljeni kao mesno nadležnom sudu zakazao prvo ročište, a posebno iz razloga što je svojim postupanjem, odnosno nepostupanjem presudno uticao na trajanje drugostepenog postupka po žalbama tužilje i tuženih koje su izjavljene februara 2010. godine. Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je prvo morao da vrati spise predmeta prvostepenom sudu radi donošenja odluke o ispravci presude, a zatim je četiri puta vraćao spise istom sudu radi sprovođenja izviđajih radnji u cilju utvrđivanja kada je prvotuženom dostavljena prvostepena presuda. Tek 3. marta 2015. godine prvostepeni sud je okončao sprovođenje izviđajnih radnji i dostavio spise Apelacionom sudu u Novom sadu radi odlučivanja o žalbama. Dakle, nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda žalbeni postupak je produžen za više od pet godina. Ustavni sud konstatuje da su u ponovnom postupku i prvostepeni i drugostepeni sud postupali efikasno, ali time nisu mogli bitno da utiču na ukupno trajanje postupka od 14 godina, koje se, bez obzira na složenost spora, ne može smatrati razumnim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6697/15 (prethodno predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 76/04 i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8891/03), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15). Naime, podnosilac je u ustavnoj žalbi postavio zahtev da mu se na ime naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi naknada u iznosu od 1.500 evra, a koji iznos je i dosuđen u tački 2. izreke.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4361/16 od 22. novembra 2017. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Ustavni sud, uvidom u drugu prvostepenu presudu, čije donošenje je prethodilo osporenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, utvrdio da je prvostepeni sud dao iscrpne, jasne i argumentovane razloge za usvajanje tužbenog zahteva u preostalom delu, te da se Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi izjasnio o glavnim žalbenim razlozima podnosioca, a ovakva obrazloženja Ustavni sud ne smatra arbitrernim ni proizvoljnim, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud ceni zakonitost osporene presude. Ustavni sud napominje da, saglasno članu 396. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni bitne žalbene navode i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, ali ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava.

Povodom istaknute povrede prava na pravno sredstvo, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da se pravom iz člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod po izjavljenom pravnom sredstvu, pri čemu je osporena drugostepena presuda, kojom je meritorno odlučeno o žalbi podnosioca, sama po sebi, dokaz da je on u ovom postupku imao i da je iskoristio pravo da se u postupku po žalbi ispita zakonitost prvostepene presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom sadu Gž. 4361/16 od 22. novembra 2017. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je odbacio žalbu u delu kojim je osporena presuda kojom je okončan parnični postupak, Ustavni sud nije dostavljao ustavnu žalbu na izjašnjenje tužilji kao trećem zainteresovanom licu.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs). Ustavni sud nalazi da, s obzirom na ishod postupka po ustavnoj žalbi, ne postoje posebne, niti izuzetne okolnosti koje bi opravdavale utvrđivanje prava na naknadu troškova postupka, te je stoga ovaj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona, rešavajući i o njemu u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti