Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom i povezanom parničnom postupku. Postupak, pokrenut 1993. godine, nije okončan, što predstavlja neopravdano odugovlačenje. Dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocu zbog neažurnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gojka Grujičića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gojka Grujičića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 14250/93 i u vanparničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 6 R1. 303/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. okončao u što kraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gojko Grujičić iz Beograda je 2. decembra 2011. godine preko punomoćnika Nenada Petkovića, advokata iz Beograda podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 6 R1. 446/11.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporeni vanparnični predmet traje više od 15 godina i da još uvek nije okončan, čime mu je povređeno pravno na suđenje u razumnom roku. Zahteva i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. člana 82. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu 6 R1. 303/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. marta 1993. godine, kao predlagač , podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu predlog za utvrđivanje iznosa uloženih li čnih sredstava u stan vlasništva protivnika predlagača, od strane predlagača kao korisnika stana i za donošenje rešenja kojim se stan vlasništvo protivnika predlagača otkupljuje od strane predlagača kao korisnika stana , i to protiv protivnika predlagača Zajednice jugoslovenske elektroprivrede.

Navedeni predlog je dostavljen protivniku predlagača 16. juna 1993. godine, koji je 14. jula 1993. godine dostavio odgovor na predlog. Zatim se 22. septembra 1993. godine protivnik predlagača izjasnio o predlozima predlagača od 2. septembra 1993. godine da sud donese rešenje kojim se zamenjuje ugovor o otkupu stana.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu I P. 464/93 od 13. oktobra 1993. godine upućen je predlagač da pred nadležnim sudom pokrene parnični postupak radi rešavanja prethodnog pitanja za ovaj vanparnični postupak i to utvrđivanja visine uloženih materijalnih sredstava od strane predlagača u obavljanju završnih radova na konkretnom stanu i određeno je da se postupak u ovom predmetu nakon pokretanja parničnog postupka prekine do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu I P. 464/93 od 17. januara 1994. godine prekinut je vanparnični postupak do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji je pokrenut po tužbi podnosioca ustavne žalbe 12. novembra 1993. godine protiv tužene Zajednice jugoslovenske elektroprivrede, radi utvrđivanja visine uloženih materijalnih sredstava na konkretnom stanu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3352/94 od 30. juna 1994. godine, donetim po žalbi predlagača protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu I R. 464/93 od 13. oktobra 1993. godine i po žalbi punomoćnika predlagača protiv rešenja istog suda I R. 464/93 od 17. januara 1994. godine, u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu I R. 464/93 od 13. oktobra 1993. godine a u stavu drugom izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba punomoćnika predlagača izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu I R. 464/93 od 17. januara 1994. godine.

Predlagač je 14. oktobra 2008. godine podneo zahtev za nastavak vanparničnog postupka I R. 464/93, zbog ispunjenja uslova za nastavak postupka jer je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Zatim je postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu nastavljen i u nastavku vanparničnog postupka predmet je dobio broj
1R. 147/08. Prvo ročište zakazano za 9. decembar 2008. godine nije održano iz procesnih razloga a sledeće je održano 19. januara 2009. godine.

Na ročištu od 19. januara 2009. godine Prvi opštinsk i sud u Beogradu se rešenjem I R. 147/08 oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu i određeno je da se po pravnosnažnosti tog rešenja spisi predmeta dostave Petom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3969/10 od 9. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe kao predlagača i potvrđeno je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu I R. 147/08 od 19. januara 2009. godine. Viši sud u Beogradu je spise navedenog vanparničnog predmeta dostavio na nadležnost Prvom osnovnom sudu u Beogradu 1. juna 2011. godine i predmet je dobio broj 6 R1. 446/11.

Prvo ročište pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu je održano 21. decembra 2011. godine, zatim 27. marta 2012. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 6 R1. 303/12 od 27. marta 2012. godine odbijen je predlog predlagača kao neosnovan.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnosilac je podneo žalbu i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 6 R1-303/12 od 13. juna 2012. godine odbačena je žalba predlagača izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu 6 R1. 303/12 od 27. marta 2012. godine kao neblagovremena.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je podneo žalbu 2. juna 2012. godine i Prvi osnovni sud u Beogradu je 3. oktobra 2012. godine dostavio spis predmeta Višem sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi.

U Višem sudu u Beogradu predmet je dobio broj Gž. 7555/12 i do odlučivanja o ustavnoj žalbi Viši sud u Beogradu nije odlučio.

4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni gasnik RS“, br. 46/95 i 18/05), kojima je propisano: da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, a ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom (član 24. st. 1. i 2.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni gl asnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a članom 217. stav 2. Zakona je propisano ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko 16 godina godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja predloga sudu 26. marta 1993. godine pa nadalje .

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da kada se u vanparničnom postupku postavi prethodno pitanje, ono u suštini ima ista obeležja kao prethodno pitanje u parničnom postupku. Međutim, vanparnični sud nema ovlašćenja da sam rešava prethodno pitanje ako su sporne činjenice od značaja za rešavanje tog pitanja, već učesnike u postupku upućuje da u određenom roku pokrenu parnicu radi rešavanja prethodnog pitanja. Nakon okončanja parnice, meritorna odluka doneta u parničnom postupku predstavlja osnov za rešavanje spornog prava u vanparničnom postupku. Iz toga sledi da se predmetni vanparnični postupak (koji je prekinut nakon manje od godinu dana trajanja ) ne može posmatrati odvojeno od parničnog postupka koji je pokrenut radi rešavanja prethodnog pravnog pitanja - visine uloženih materijalnih sredstava na konkretnom stanu, jer je donošenje odluke u ovom vanparničnom predmetu uslovljeno prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnice. S timu vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razmumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje pr otiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45).

Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 14250/93, u kome se odlučivalo o visini uloženih materijalnih sredstava na konkretnom stanu, Ustavni sud kon statuje da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina, što ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. Naime, Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 14250/93 od 28. aprila 1995. godine odbacio kao neurednu tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu 12. novembra 1993. godine protiv Zajednice jugoslovenske elektroprivrede, a Okružni sud u Beogradu je , odlučujući o žalbi podnosioca, rešenjem Gž.9728/95 od 29. decembra 1995. godine uvažio žalbu, ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U nastavku postupka, rešenjem Prvog o pštinskog sud a u Beogradu P. 2535/96 od 30. oktobra 1998. godine ponovo je odbačena tužba kao neuredna, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.2927/99 od 27. maja 1999. godine ukinuto je prvostepeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3111/99 od 27. decembra 1999. godine odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan a presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 3962/2000 od 9. novembra 2000. godine potvrđena je prvostepena presuda i odbijena žalba podnosioca kao neosnovana. Navedena presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 17. januara 2001. godine. Dakle, navedeni parnični postupak je pravnosnažno okončan posle sedam godina.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da tokom parničnog postupka prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stran aka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja imajući u vidu da je navedeni postupak trajao sedam godina. Ovo stoga što je parnični sud u navedenom periodu održao samo osam ročišta za glavnu raspravu, a pet ročišta nije održano iz razloga koji se ne mogu pripisati podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka, budući da se uredno odazivao na sve pozive za zakazana ročišta.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da je vanparnični postupak koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 6R1. 303/12 započet još 1993. godine i prekinut do okončanja navedenog parničnog postupka, za koji je ocenjeno da je traj ao van granica razumnog roka, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe i u predmetnom vanparničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku , Ustavni sud je našao da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi se vanparnični postupak završio efikasno i u razumnom roku i da bi se o podnetom zahtevu predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe , odluči lo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja predloga podnosioca ustavne žalbe do prekida vanparničnog postupka zbog potrebe rešavanja prethodnog pitanja prošlo je godinu dana. Vanparnični postupak je bio prekinut sedam godina do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji je okončan za to vreme godina , međutim podnosilac ustavne žalbe je tražio nastavak prekinutog vanparničnog postupka tek sedam godina nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka. Dakle, podnosilac ustavne žalbe sedam godina nije preduzimao mere u cilju nastavka vanparničnog postupka, što predstavlja njegov doprinos nerazumnom trajanju vanparničnog postupka. Od zahteva podnosioca za nastavak vanparničnog postupka 14. oktobra 2008. godine do odlučivanja o ustavnoj žalbi, dakle preko četiri i po godine , vanparnični postupak nije okončan, međutim u dužinu nerazumnog trajanja vanparničnog postupka ulazi i period od godinu dana od podnošenja pred loga podnosioca ustavne žalbe 26. marta 1993. godine pa do prekida vanparničnog postupka 17. januara 1994. godine. Dalje, u nastavku vanparničnog postupka prvostepeni sud se oglasio mesno nenadležnim posle mesec dana, dok je drugostepeni sud posle godinu i po dana odlučio o žalbi protiv tog rešenja.

Od 2010. godina, od kada je predmet u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu , pred tim sudom je održano dva ročišta i posle dve godine prvostepeni sud je rešenjem odlučio o predlogu podnosioca tako što je predlog odbio kao neosnovan. Odlučujući o žalbi podnosioca protiv tog rešenja, prvostepeni sud je posle dva meseca odbacio žalbu kao neblagovremenu. Protiv navedenog rešenja prvostepenog suda o odbačaju žalbe podnosilac je izjavio žalbu , koja je dostavljena drugostepenom sudu 3. oktobra 2012. godine i o kojoj Viši sud u Beogradu kao nadleža n drugostepeni sud nije odlučio. Dakle, nerazumna dužina trajanja vanparničnog postupka obuhvata period od pet i po godina trajanja tog postupka koji i dalje nije okončan.

Po oceni Suda, predmet postupka je nesumnjivo bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da se radi o predlogu značajnom za njegovu egzistenciju.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 14250/93 i u vanparničnom postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi pod brojem 6 R1. 303/12, te je na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visine nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razum nom roku u parničnom i vanparničnom postupku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja a posebno dužinu trajanja predmetnih postupaka u koju se ne računa period od sedam godina od dana kada je pravnosnažno okončan parnični postupak pa do dana kada je podnosilac tražio nastavak prekinutog vanparničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete k oja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu izloženog, kao i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti