Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je u krivičnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina povređeno pravo podnositeljke, kao oštećene, na suđenje u razumnom roku. Zbog značajnih perioda neaktivnosti suda, utvrđena je povreda prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 700/13 (ranije K. 1102/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Zrenjanina podnela je Ustavnom sudu , 22. maja 201 8. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 700/13 (ranije K. 1102/10), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 203/18 od 5. aprila 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava dužina trajanja krivičnog postupka u kojem je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo oštećen e, kao i drugostepena presuda kojom su okrivljeni pravnosnažno oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo teško delo protiv bezbedenosti javnog saobraćaja sa smrtnim ishodom iz člana 297. stav 4. u vezi sa članom 291. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05 i dr.), na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , uvidom u veb-stranicu www.portal.sud.rs i odgovor Višeg suda u Beogradu K. 700/13 od 20. aprila 2021. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Krivični postupak je pokrenut 18. septembra 2006. godine, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1245/06 od 27. juna 2006. godine protiv okrivljenih Ž.I. i M.P , a 28. maja 2008. godine protiv P.K, Z.V. i I.A, zbog osnovane sumnje da su izvrši li krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Oštećeno lice S. P , ovde podnositeljka ustavne žalbe, saslušana je u istražnom postupku u svojstvu svedoka, kojom prilikom je istakla imovinskopravni zahtev 17. oktobra 2006. godine.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 4. februara 2009. godine podiglo optužnicu Kt. 1245/06 protiv okrivljenih Ž.I, M.P. i P.K, koja je stupila na pravnu snagu 10. septembra 2009. godine odbijanjem prigovora okrivljenog M.P. rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv. 3445/09 .

Glavni pretres je započeo 22. decembra 2010. godine u predmetu Višeg suda u Beogradu K. 1102/10, koji je preuzeo nadležnost za postupanje dana 1. januara 2010. godine.

Glavni pretres je u toku 2011. godine bio zakazan tri puta (31. marta, 26. septembra, 14. decembr), dok je u toku 2012. godine od pet zakazanih nastavaka glavnog pretresa (19. maarta, 11. aprila, 20. juna, 26. septembra i 20. novembra), četiri održano. U toku 2013. godine, do odustanka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu o daljeg krivičnog gonjenja okrivljenih aktom Kt. 1245/06 od 8. avgusta 2013. godine bilo je zakazano pet nastavaka glavnog pretresa (30. januara, 27. februara, 3. aprila, 14. maja i 12. jun a) i svi su održani.

Nakon odustanka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu od daljeg krivičnog gonjenja okrivljenih, oštećena kao tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, preuzela je krivično gonjenje, i predmet je dobio broj K. 700/13, u kojem je glavni pretres do kraja 2013. godine bio zakazan još dva puta (5. novembra i 4. decembra), ali nije bio održan.

Tokom 2014. godine glavni pretres je bio zakazan samo tri puta i nije nijedanput održan , zbog štrajka advokata, dok su tokom 2015. godine od zakazanih četiri nastavaka glavnog pretresa (12. februara, 13. maja, 15. septembra, 17. novembra) tri održana, a u toku 2016. godine od pet zakazanih (12. februar a, 20. aprila, 1. juna, 20. septembra i 24. novembra), jedan nije bio održan.

U daljem toku postupka, do donošenja prvostepene presude K. 700/13 od 22. juna 2017. godine, koja je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 203/18 od 5. aprila 2018. godine, kojom su okrivljeni oslobođeni od optužbe, a podnositeljka ustavne žalbe upućena da istaknuti imovinsko-pravni zahtev ostvaruje u parnici, glavni pretres je bio zakazan tri puta (12. aprila, 2. juna i 22. jun a) i dva puta održan.

Podnositeljka ustavne žalbe je osporenu drugostepenu presudu primila 24. aprila 2018. godine, a njen punomoćnik 7. maja 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čije povredu se podnositeljka pozivala u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba došuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Odluku Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Odluku Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije, predstavka broj 32181/08, od 18. januara 2011. godine, stav 44.) i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se o njegovim pravima i obavezama u tom postupku odlučuje. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude Atanasova protiv Bugarske, predstavka broj 72001/01, od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, navedena presuda od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imala najpre svojstvo oštećenog, a potom i oštećenog kao tužioca . Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnositeljka ustavne žalbe prvi put istakala imovinskopravni zahtev 17. oktobra 200 6. godine od kojeg nije odustala, ali ga u toku krivičnog postupka nije ni opredelila. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud u presudi Matić protiv Srbije, predstavka broj 41722/14, od 15. novembra 2016. godine, utvrdio povredu prava podnosioca predstavke na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u kojem je imao svojstvo oštećenog kao tužioca i u kojem je u završnoj reči naveo da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe imovinski zahtev čiju visinu nije opredelio. Takođe, u navedenoj presudi Evropskog suda Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije je konstatovano da je krivični sud uputio podnosioca predstavke da ponese zahtev za naknadu štete, što je on učinio u toku krivičnog postupka podnošenjem tužbe parničnom sudu, ali da i u parničnom postupku visinu štete nije opredelio. Dakle, u konkretnom slučaju je nesporno da je podnositeljka ustavne žalbe u krivičnom postupku istakla imovinskopravni zahtev, kao i da do podnošenja ustavne žalbe nije podnela tužbu parničnom sudu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva. Stoga je podnositeljka ustavne žalbe aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir period trajanja krivičnog postupka od 17. oktobra 200 6. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe istakla imovinskopravni zahtev, pa do 5. aprila 201 8. godine, kada je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 203/18 .

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, krivični postupak trajao jedanaest godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, pored vremena trajanja postupka, utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku trojici okrivljenih stavljeno na teret krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja vazduhoplovom sa smrtnom posledicom , što znači da je nadležni sud trebalo da utvrditi uzročno-posledičnu vezu između radnji okrivljenih i posledice koja je nastupila, a što je podrazumevalo i sprovođenje složenih saobraćajno-tehničkih veštačenja, kao i sudsko-medicinskih veštačenja. Navedeno , po oceni Ustavnog suda , nesumnjivo ukazuje na složenost postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je imala interes da se krivični postupak, u kojem je imala svojstvo oštećen og kao tužioca , što pre okonča, a svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju sudskog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Takođe, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ukoliko se dugo trajanje postupka može pripisati u krivicu sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Napijalo protiv Hrvatske, predstavka broj 66485/01 od 13. februara 2004. godine, stav 61.). U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da u periodu od 10. septembra 2009. godine, kada je optužnica stupila na pravnu snagu odbijanjem prigovora okrivljenog M.P. rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv. 3445/09, do 3. novembra 2010. godine ( jedna godina i dva meseca), sud nijednom nije zakazao glavni pretres, kao i da je nakon započinjanja glavnog pretresa 22. decembra 2010. godine prvi sledeći nastavak bio održan 11. aprila 2012. godine (nakon jedne godine i pet meseci) , odnosno da u toku 2011. godine glavni pretres nije bio nijedanput održan, a da je bio zakazan samo tri puta. Ustavni sud je takođe utvrdio da od dana 11. septembra 2013. godine, kada je postupajući sudija primio u rad predmet K. 700/13, do 12. februara 2015. godine glavni pretres nije bio nijedanput održan, za koje vreme (jedna godina i pet meseci) je bio zakazan svega pet puta.

Ustavni sud je imao u vidu da je postupajući sud u periodu od šest i po godina, računajući od započinjanja glavnog pretresa 22. decembra 2010. godine do donošenja prvostepene presude 22. juna 2017. godine, glavni pretres zakazao ukupno 32 puta , od čega je 20 puta održan, što bi moglo da ukaže na prihvatljivu ažurnost suda u sprovođenju dokaznog postupka. Međutim, u okolnostima konkretnog slučaja , kada se radi o tako teškom krivičnom delu, kao što je teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja sa smrtnim ishodom, Ustavni sud smatra da se ne može opravdati apsolutna neaktivnost suda u periodu od jedne godine i dva meseca , računajući od potvrđivanja optužnice (10. septembra 2009. godine) do zakazivanja glavnog pretresa (3. novembra 2010. godine), niti iz odgovora Višeg suda u Beogradu K. 700/13 od 20. aprila 2021. godine proizlazi postojanje opravdanih okolnosti zbog kojih sud u peridu od nepune tri godine (od 22. decembra 2010. do 11. aprila 2012. godine i od 11. septembra 2013. do 12. februara 2015. godine) nije uspevao da obezbedi ispunjenost procesnih pretpostavki za održavanje glavnog pretresa. Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu pokazao nezadovoljavajuću efikasnost u sprovođenju dokaznog postupka, što predstavlja dovoljan razlog za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni složenost postupka, u konkretnom slučaju, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od jedanaest i po godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud nalazi da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđivanjem povrede prava, budući da podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 203/18 od 5. aprila 2018. godine, Ustavni sud nalazi da da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od opštih principa i stavova iznetih u tački 5. obrazloženja ove odluke i procesnog položaja podnositeljke u krivičnom postupku. Stoga je Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti