Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke u izvršnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer je izvršni sud proizvoljno zaključio postupak izvršenja. Sud nije obrazložio da li je izvršni dužnik ispunio nenovčanu obavezu, već se oslonio samo na dokaz o naplati troškova.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Kupinice“ d.o.o. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 2017. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba „Kupinice“ d.o.o. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 148/15 od 20. avgusta 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 148/15 od 20. avgusta 2015. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja istog suda I. 2527/14 od 27. januara 2015. godine.
3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. „Kupinice“ d.o.o. iz Vranja, preko punomoćnika Ljubomira Antića, advokata iz Vranja, podnelo je Ustavnom sudu, 30. septembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 148/15 od 20. avgusta 2015. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, iz člana 36. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbijen kao neosnovan njegov prigovor izjavljen protiv prvostepenog rešenja kojim je zaključen predmetni izvršni postupak, te da drugostepeno veće izvršnog suda nije cenilo njegove navode iz prigovora kojima je ukazivao da nije bilo mesta donošenju rešenja o zaključenju postupka, jer izvršni dužnik nije izvršio činidbu određenu izvršnim naslovom na osnovu koga je i pokrenuto prinudno izvršenje. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenih ustavnih prava.
Imajući u vidu suštinu navoda na kojima podnosilac ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac zapravo ukazuje na proizvoljnu primenu procesnog prava od strane drugostepenog veća izvršnog suda i povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, pa je u tom smislu ispitivao da li je u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. septembra 2014. godine Osnovnom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika JP “Direkcija za razvoj za izgradnju grada Vranja“ iz Vranja, tražeći da se prinudno izvrši rešenje istog suda P. 3766/13 od 14. jula 2014. godine, kojim je stavom prvim izreke naloženo izvršnom dužniku da zbog smetanja poseda uspostavi pređašnje stanje tako što će prestati sa započetim radovima na izgradnji parking prostora na parceli poverioca i očisti ti tu nepokretnost od građevinskog materijala, dok je stavom drugim izreke izvršni dužnik obavezan da naknadi izvršnom poveriocu troškove parničnog postupka.
Osnovni sud u Vranju je 17. septembra 2014. godine doneo rešenje I. 2527/14, kojim je usvojio navedeni predlog za izvršenje i odredio troškove izvršenja u iznosu od 12.790,00 dinara.
Prvostepeni sud je 27. januara 2015. godine doneo rešenje I. 2527/14, kojim je zaključio predmetni izvršni postupak, ističući da je izvršni poverilac namiren u celini i pozivajući se na odredbu člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.
Izvršni poverilac je 13. februara 2015. godine izjavio prigovor protiv prvostepenog rešenja, ističući da je izvršni dužnik namirio svoje obaveze prema izvršnom poveriocu samo u pogledu troškova parničnog i izvršnog postupka, a da nije izvršio činidbu radi uspostavljanja pređašnjeg stanja koja je određena pravnosnažnim i izvršnim rešenjem do netim u sporu radi smetanja poseda, zbog čega je sud morao da donese rešenje o novčanoj kazni, a ne da zaključi izvršni postupak.
Veće Osnovnog suda u Vranju je 20. avgusta 2015. godine donelo osporeno rešenje Ipv I. 148/15, kojim je odbilo kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da je pravilan zaključak izvršnog sudije da je izvršni poverilac namiren u celini i da su neosnovani navodi iz prigovora, jer se iz izveštaja Narodne banke Srbije – Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu jasno vidi da je izvršni poverilac namiren 19. septembra 2014. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).
Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluk a o zaključenju izvršnog postupka (član 77.); da se rešenje o izvršenju, odnosno zaključak o sprovođenju izvršenja dostavlja organizaciji za prinudnu naplatu sa nalogom da novčani iznos za koji je određeno izvršenje prenese sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca (član 185. stav 1.); da će sud, odnosno izvršitelj, a ko radnju utvrđenu u izvršnoj ispravi može izvršiti samo izvršni dužnik, rešenjem o izvršenju ili zaključkom o sprovođenju izvršenja odrediti izvršnom dužniku rok za ispunjenje obaveze i upozoriti dužnika da će mu sud izreći novčanu kaznu iz člana 51. ovog zakona za slučaj da ne izvrši obavezu (član 219. stav 1.); da se izvršenje sprovodi na n ačin predviđen u članu 219. ovog zakona i kad se izvršni dužnik ponaša protivno obavezi da ne učini određenu radnju ili da trpi preduzimanje određene radnje (član 220. stav 1.)
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi pr ava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je postupajući izvršni sud propustio da odgovori na njegove navode iz prigovora izjavljenog protiv prvostepenog rešenja kojim je zaključeno prinudno izvršenje, prema kojima nije bilo mesta za donošenje takve odluke, jer izvršni dužnik nije ispunio svoju obavezu da uspostavi pređašnje stanje, a koja je određena pravnosnažnim i izvršnim rešenjem donetim u sporu radi smetanja poseda.
U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U tom svetlu, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60 .). U konkretnom slučaju, navedeni izvršni sud u osporenom rešenju je konstatovao da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe izneti u prigovoru, jer iz izveštaja Narodne banke Srbije – Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu proizlazi da je podnosilac namiren u celini u predmetnom izvršnom postupku, pa da je pravilan stav izvršnog sudije da su ispunjeni uslovi za zaključenje postupka iz člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.
Polazeći od iznetog, a imajući u vidu ključne navode podnosioca ustavne žalbe iz prigovora podnetog protiv prvostepenog rešenja o zaključenju izvršnog postupka, Ustavni sud najpre konstatuje da izvršni postupak predstavlja zakonom uređen postupak u kome izvršni poverioci na prinudan način ostvaruju svoja potraživanja utvrđena izvršnim ispravama. U ovom sudskom postupku u kome se angažuje prinudni aparat se namiruju ne samo novčana potraživanja izvršnih poverilaca, već i potraživanja nenovčanog karaktera kada izvršni dužnik na osnovu izvršne isprave ima obavezu na neko činjenje, nečinjenje ili trpljenje. Tako izvršni poverilac na osnovu izvršne isprave donete po tužbi radi smetanja poseda, a kojom je naloženo izvršnom dužniku da uspostavi pređašnje stanje koje je postojalo pre izvršenog smetanja, ima pravo da zahteva od izvršnog dužnika da preduzme određenu radnju kojom će postupiti u skladu sa izvršnom ispravom, a pod pretnjom aktiviranja prinudnih mehanizama koji se razlikuju u zavisnosti od toga da li tu radnju može izvršiti isključivo dužnik ili neko drugo lice. Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak u kome je doneto osporeno drugostepeno rešenje, poznavao dve vrste odluka na osnovu kojih je mogao da se okonča postupak prinudnog izvršenja, a to su odluka o zaključenju postupka, koja se donosila u slučaju potpunog namirenja potraživanja izvršnog poverioca, kao i odluka o obustavljanju postupka, koja se donosila u slučaju postojanja bilo kog razloga koji sprečava prinudno izvršenje (ukidanje, preinačenje, poništenje ili stavljanje van snage izvršne isprave na osnovu koje je pokrenut izvršni postupak, smrt stranke koja nema naslednika, propast predmeta izvršenja, nepostojanje imovine na kojoj se može sprovesti izvršenje itd.). Imajući u vidu specifičnosti u predmetnom izvršnom postupku koje se ogledaju u tome da je podnosilac ustavne žalbe tražio da se prinudno izvrši rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 3766/13 od 14. jula 2014. godine, kojim je utvrđeno kako njegovo nenovčano potraživanje na ime uklanjanja građevinskog materijala sa parcele podnosioca u cilju uspostavljanja pređašnjeg stanja, tako i novčano potraživanje na ime troškova parničnog postupka, Ustavni sud nalazi da je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine napravio razliku u pogledu pravila postupka prinudnog namirenja navedenih potraživanja. U tom smislu, Ustavni sud ističe da Narodna banka Srbije predstavlja organizaciju za prinudnu naplatu koja preduzima radnje sprovođenja izvršenja jedino u slučaju kada se izvršenje sprovodi zaplenom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. To znači da ova organizacija kojoj je povereno javno ovlašćenje ne može da učestvuje u izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja nenovčanih potraživanja izvršnih poverilaca u kojima izvršni sud po pravilu upozorava izvršnog dužnika da će mu izreći novčanu kaznu ukoliko ne postupi po nalogu da dobrovoljno izvrši određenu činidbu koja mu je naložena izvršnom ispravom.
S obzirom na sve navedeno, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenog rešenja iz koga proizlazi da je Osnovni sud u Vranju pravnu ocenu o namirenju nenovčanog potraživanja podnosioca ustavne žalbe zasnovao isključivo na izveštaju Narodne banke Srbije, Ustavni sud je zaključio da drugostepeno veće postupajućeg izvršnog suda nije odgovorilo na ključne navode iz prigovora podnosioca da li je izvršni dužnik ispunio činidbu određenu pravnosnažnim i izvršnim rešenjem donetim u sporu radi smetanja poseda, odnosno da se nije konkretno izjasnilo da li su u predmetnom izvršnom postupku namirena sva potraživanja podnosioca koja je na osnovu navedene izvršne isprave imao prema izvršnom dužniku, u smislu odredbe člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 148/15 od 20. avgusta 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge kojima se argumentuju tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku. Formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava kojima se građanima garantuju određena prava, a bez navođenja konkretnih razloga koji bi ukazali na povredu tih prava, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.
6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Vranju Ipv I. 148/15 od 20. avgusta 2015. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja istog suda I. 2527/14 od 27. januara 2015. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je uzeo u obzir da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava na pravično suđenje otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja . Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.
7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić