Odbijanje ustavnih žalbi u vezi sa upotrebom listinga i video-snimaka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavne žalbe podnete protiv osuđujućih krivičnih presuda. Utvrđeno je da pravo na pravično suđenje i tajnost komunikacija nisu povređeni, jer su listinzi telefonskih razgovora i snimci sa sigurnosnih kamera pribavljeni i korišćeni kao dokazi u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi V eća, u postupku po ustavnim žalbama M . M . i B. V , obojice iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbijaju se kao neosnovane ustavn e žalb e M . M . i B. V . izjavljene protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 789/ 14 od 28. oktobra 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 273/16 od 3. juna 2016. godine u odnosu na istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 41. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Beograda podne o je Ustavnom sudu, 4. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika P. P. V, advokata iz Beograda, ustavn u žalb u protiv presuda označenih u izreci, zbog povrede prava iz čl. 27, 32. i 41. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u odnosu na koju postojanje povrede prava Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

B. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 4. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika P . P. V, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci, zbog povrede prava iz čl. 31, 32. i 41. Ustava.

Povodom obe ustavne žalbe formiran je jedan predmet s obzirom na to da podnosioci osporavaju iste akte i radnje, koji su doneti, odnosno preduzeti u krivičnom postupku u kojem su podnosioci ustavnih žalbi imali svojstvo okrivljenih lica.

Ističući povredu prava na pravično suđenje, podnosilac ustavne žalbe M. M . najpre ukazuje na povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, koju i pored toga što je posebno utvrđena odred bom člana 34. stav 3. Ustava, podvodi pod član 32. stav 1. Ustava. Navodi da državni organi Republike Srbije nisu štitili pretpostavku nevinosti u toku krivičnog postupka koji je vođen protiv njega, a koja je flagrantno kršena od strane pisanih i elektronskih medija, te da su nosioci funkcija izvršne vlasti davali izjave u sredstvima javnog informisanja da „imaju dosta podataka vezanih za kretanje M . M . i iskaze drugih okrivljenih, koji nedvosmisleno ukazuju da je M . M . učinilac krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i krivičnog dela ne pružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi na B“; da je na internet portalu „V .“ dana 1. septembra 2014. godine objavljen naslov „Dolijao L. ubica! Uhapšen M . M .“. U ustavnoj žalbi je dalje navedeno da je prvostepeni sud propustio da preduzme određene konkretne mere radi zaštite pretpostavke nevinosti, pa je tako na glavnom pretresu 24. februara 2015. godine odbio predlog odbrane da, na osnovu člana 363. Zakonika o krivičnom postupku, donese rešenje o isključenju javnosti, te je odbio da, u skladu sa članom 3. ZKP upozori prisutne novinare da poštuju pretpostavku nevinosti.

U odnosu na povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje, podnosilac je naveo da u osporenim presudama nisu dovoljno obrazloženi stavovi suda u pogledu istaknutog prigovora odbrane da postupak ekstradicije nije sproveden, te da se stoga nije moglo suditi okrivljenom M. M, već je postupak trebalo obustaviti, kao i to da su sudovi propustili da ocene zahtev odbrane da se „ listinzi“ izdvoje i ne koriste kao dokaz u postupku, te da nema odredbe u ZKP koja dozvoljava izvođenje dokaza uvidom u snimke, odnosno video zapise kamera koje snimaju javne površine (koje su postojale u starom ZKP – član 132a).

Povredu prava iz člana 41. Ustava podnosilac obrazlaže tvrdnjom da su osporene presude zasnovane na listinzima telefonskih razgovora podnosilaca ustavnih žalbi, iako su takvi listinzi nepodobni da budu isprave, saglasno član u 2. stav 1. tačka 26. ZKP, kojima bi se moglo bilo šta dokazivati, najpre jer nisu izdati od strane ovlašćenog operatera, niti ima naznake ko je izdavalac takvog listinga, a da pri tome nije izvršeno veštačenje mobilnih telefona. Podnosilac je naveo da je sud izvršio uvid u sadržaj komunikacije između podnosilaca ustavnih žalbi, koja je pribavljena bez njihove saglasnosti, a bez prethodne odluke suda, koja bi se mogla doneti samo na osnovu obrazloženog predloga nadležnog tužilaštva, i to samo na određeno vreme i samo ako je to neophodno, što u konkretnom nije bilo učinjeno.

Povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 3. Ustava podnosilac vidi u tome što je u obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno da „za ovaj postupak nije od značaja u kojoj zemlji je okrivljeni lišen slobode, niti po kom osnovu i na koji način je postao dostupan domaćim pravosudnim organima“. U ustavnoj žalbi je navedeno da je sud trebalo da, pre upuštanja u raspravu o krivici, reši da li je zakonitost lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe od uticaja na mogućnost da se podnosiocu sudi, odnosno da li je od bilo kakvog značaja da li je osumnjičeni izručen Republici Srbiji ili ne, te da li se licu lišenom slobode van granica Republike Srbije može suditi ako nije sproveden postupak ekstradicije, već je prinudno sproveden iz strane države u Srbiju.

Podnosilac ustane žalbe B. V . je naveo da je u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe flagrantno kršena pretpostavka nevinosti obojici podnosi laca, a V. je trpeo kolateralne posledice tako što je, na primer, u dnevnim novinama B . od 18. avgusta 2014. godine pod naslovom: „Taksista krio L . ubicu od kamera“, navedeno: „saučesnici M . M, koji je na B . ubio L . J, nakon nesreće su se podelili i nekolicina njih je prešla u taksi, uz koji je paralelno vozio L . ubica, kako ga kamere ne bi snimile“; da je prvostepeni sud propustio da preduzme određene konkretne mere radi zaštite pretpostavke nevinosti, pa je tako na glavnom pretresu 24. februara 2015. godine odbio predlog odbrane da, na osnovu člana 363. Zakonika o krivičnom postupku, donese rešenje o isključenju javnosti, te je odbio da, u skladu sa članom 3. ZKP upozori prisutne novinare da poštuju pretpostavku nevinosti. U ustavnoj žalbi je navedeno da je sud odbio da razdvoji postupak prema njemu, kada je izveo sve dokaze koji se odnose na B . V, zaključno sa glavnim pretresom dana 12. maja 2015. godine, te je nastavio sa izvođenjem dokaza koji se isključivo odnose na okrivljenog M . M, ostavljajući podnosioca V . u pritvoru bez prava na sudsku odluku , iako su svi dokazi u odnosu na njega bili izvedeni, sve do donošenja presude 28. oktobra 2015. godine , kada je završen dokazni postupak i u odnosu na druge okrivljene.

Povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje podnosilac je obrazložio istovetnim razlozima kao i podnosilac M . M, dodatno navodeći da je izostalo i obrazloženje u pogledu navodne radnje izvršenja krivičnog dela za čije je izvršenje osuđen.

Povredu prava iz člana 31. Ustava podnosilac obrazlaže činjenicom da je sud nakon što je završio dokazni postupak, i odl ožio glavni pretres radi pripreme završnih reči, odbio predlog za ukidanje pritvora prema podnosiocu, da ne bi „uticao na dokaze“, iako je dokazni postupak bio završen .

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 41. Ustava podnosilac V. je ponovio istovetne navode, kojima je i podnosilac M . obrazložio povredu ovog prava.

U ustavnim žalbama su istaknuti zahtevi da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, da utvrdi obavezu Republike Srbije da podnosiocima isplati na ime naknade nematerijalne štete iznose od po 5.000 evra, kao i po 45.000,00 dinara na ime troškova za sastav ustavnih žalbi.

Podneskom od 4. oktobra 2019. godine punomoćnik podnosilaca ustavnih žalbi naveo je da podnosioci povlače zahteve za naknadu nematerijalne štete i Ustavnom sudu je dostavio presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1063/2016 od 28. septembra 2016. godine, kao dokaz da su iscrpljena sva pravna sredstva protiv presuda koje osporava ustavnom žalbom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 789/14 od 28. oktobra 2015. godine podnosilac ustavne žalbe M. M . je oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja u sticaju sa krivičnim delom nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci uz izricanje mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od tri godine, a podnosilac ustavne žalbe B . V . je oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

U obrazloženju osporene presude je navedeno da je predmet posebne analize suda bio predlog odbrane da se postupak u odnosu na okrivljenog M. M . obustavi iz razloga što, po stavu odbrane, nije bilo zakonskih uslova da se prema njemu vodi krivični postupak, jer okrivljeni nije predat nadležnim organima Republike Srbije u postupku ekstradicije. Sud je navedeni predlog odbio kao neosnovan, upravo iz razloga što iz dopisa Ministarstva pravde, Sektor za normativne poslove i međunarodnu pravnu pomoć broj 713-01-01825/2014-08 od 11. marta 2015. godine proizlazi da okrivljeni nije iz Narodne Republike Kine doveden na teritoriju Republike Srbije u ekstradicionom postupku, te stoga nema mesta primeni člana 14. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, kojim je propisano da izručeno lice može biti gonjeno samo za delo koje je predmet izručenja.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno da je sud odbio predlog da se službenim putem pribave listinzi operatera „T .“, s obzirom na to da je postojeći izveštaj o odlazno-dolaznom saobraćaju mobilnih telefona pribavljen na osnovu naredbe dežurnog sudije za prethodni postupak Trećeg osnovnog suda u Beogradu i da ispunjava predviđenu formu.

Osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 273/2016 od 3. juna 2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog M. M . i njegovih branilaca i branioca okrivljenog B . V, pa je u odnosu na njih prvostepena presuda potvrđena.

U obrazloženju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu je navedeno da za predmetni krivični postupak nije od značaja u kojoj zemlji je okrivljeni lišen slobode, niti po kom osnovu i na koji način je postao dostupan domaćim pravosudnim organima, jer je nesporno da on nije izdat Republici Srbiji u postupku ekstradicije, te stoga nisu osnovani navodi odbrane da postupak protiv okrivljenog M . M . nije mogao da se vodi u Republici Srbiji, s obzirom na to da on nije zakonito lišen slobode u Republici Srbiji, niti je zakonito ekstradiran iz Narodne Republike Kine gde je lišen slobode, već da bi iznete primedbe mogle biti od uticaja u nekom drugom postupku, čiji bi predmet bio osnovanost njegovog lišenja slobode i dovođenje u Republiku Srbiju.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je dalje navedeno da se žalbama branilaca okrivljenog M. M . neosnovano ukazuje na to da se pobijana presuda zasniva na dokazima na kojima se ne može zasnivati, i to na listinzima odlazno-dolaznog saobraćaja za mobilne telefone i video zapisima sa kamera koje su snimale određene saobraćajnice, s obzirom na to da je izveštaj odlazno – dolaznog saobraćaja za nesporne brojeve telefona okrivljenih M . i V . pribavljen u svemu u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku , i to na osnovu naloga Trećeg osnovnog suda Beogradu Kpp. Pov. 114/14 od 19. avgusta 2014. godine kojim je naloženo operaterima registrovanim za prenos informacija „M.“, „T.“, „V.“ i „P.“ da izvrše pribavljanje evidencija ostvarenih telefonskih komunikacija korišćenih baznih stanica i izvrše lociranje mesta sa kojih se obavljala komunikacija za određene pretplatničke brojeve telefona. Apelacioni sud u Beogradu je naveo da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je našao da se tokom postupka kao dokaz mogu koristiti i video snimci sigurnosnih kamera označenih saobraćajnica i prema važećem Zakoniku o krivičnom postupku, s obzirom na to da su navedeni video snimci nastali kao vid opštih bezbednosnih mera koje se preduzimaju na javnim površinama – ulicama, zbog čega se radi o dokazu koji se može koristiti u krivičnom postupku, posebno uzimajući u obzir da autentičnost navedenih snimaka nije dovedena u pitanje.

Uvidom u presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1063/2016 od 28. septembra 2016. godine, koju je punomoćnik podnosilaca dostavio uz podnesak od 4. oktobra 2019. godine, utvrđeno je da je taj sud ocenio kao neosnovane tvrdnje iz zahteva za zaštitu zakonitosti osuđenog B. V . izjavljenog protiv presuda koje su predmet ustavne žalbe, dok je zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet u ime podnosioca M . M . ocenjen kao neblagovremen.

U obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1063/2016 od 28. septembra 2016. godine je navedeno da iz spisa predmeta proizlazi da je listing mobilnih operatera pribavljen u svemu u skladu sa odredbom člana 268. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, na osnovu naloga sudije za prethodni postupak datog policiji po predlogu javnog tužioca i iste ne sadrže SMS poruke, pa se neosnovano zahtevom ukazuje da se radi o dokazu na kome se ne može zasnivati sudska odluka, kao i da je sud snimke video kamera sud koristio kao ispravu u smislu člana 2. tačka 26) u vezi sa članom 138. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, kojim je propisano da se dokazivanje ispravom, pored ostalog, vrši čitanjem, gledanjem, slušanjem , što je u konkretnoj situaciji slučaj, pa je sud postupao u svemu sa navedenom zakonskom odredbom.

4. Odredbama člana 27. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost , a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (stav 4.).

Odredbama člana 31. Ustava garantuje se da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, te da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (stav 1.), da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.) i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Odredbama člana 32. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1.); da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 2.); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (stav 3.) .

Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Odredbama člana 41. Ustava garantuje se da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva (stav 1.), a da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (stav 2.).

5. Analizirajući navode ustavnih žalbi o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavnih žalbi, ukazuju na povredu tri elementa prava na pravično suđenje, i to: prvo, na povredu prava na pretpostavku nevinosti; drugo, na povredu prava na obrazloženu sudsku odluku i treće, na proizvoljnu primenu merodavnog prava od strane krivičnih sudova u prikupljanju i izvođenju dokaza, smatrajući da su osporene presude zasnovane na nedozvoljenim dokazima, a kojim navodima podnosioci istovremeno obrazlažu i povredu prava iz člana 41. Ustava.

U pogledu navoda ustavne žalbe da su osporene presude zasnovane na nedozvoljenim dokazima, a kojim navodima podnosioci istovremeno obrazlažu povredu prava na pravično suđenje i povredu prava iz člana 41. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da pravo na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja iz člana 41. Ustava nije apsolutno i neograničeno, te da je Ustavom dozvoljeno odstupanje od nepovredivosti tog prava samo na osnovu sudske odluke, na određeno vreme i na način predviđen zakonom, pod uslovom da je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije.

Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja zajemčenog odredbom člana 41. stav 1. Ustava, do koje je , po mišljenju podnosilaca , došlo nepoštovanjem zakonom propisane procedure u pogledu načina prikupljanja dokaza – listinga njihovih telefonskih razgovora i snimaka video kamera sa saobraćajnica, Ustavni sud je na stanovištu da se napred citirano obrazloženje Apelacionog suda u Beogradu ne može smatrati proizvoljnim, te da krivični sudovi, u konkretnom slučaju, ustavnopravno prihvatljivom primenom odredbi čl. 138. i 286. ZKP, nisu izašli iz okvira Ustavom dozvoljenog odstupanja od nepovredivosti prava na tajnost sredstava komunikacije. Ovo iz razloga što iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije proizlazi da je za potrebe predmetnog krivičnog postupka po nalogu sudije za prethodni postupak, a na predlog javnog tužioca, policija pribavila evidenciju ostvarene telefonske komunikacije između okrivljenih, korišćenih baznih stanica i izvršila lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija, a da je sud pregledao video snimke sigurnosnih kamera, koje su postavljene kao vid opštih bezbednosnih mera na javnim površinama, čija autentičnost nije osporena. Stoga je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe o istaknutoj po vredi prava iz člana 41. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je stav krivičnih sudova u pogledu dozvoljenosti svih izvedenih dokaza na osnovu kojih je u bitnom utvrđeno činjenično stanje u konkretnom krivičnom postupku zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, koji je detaljno i jasno obrazložen od strane prvostepenog i drugostepenog suda, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe da su osporene presude zasnovane na nedozvoljenim dokazima ne mogu prihvatiti kao osnovane tvrdnje kojima se argumentuju povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud, nadalje, nasuprot mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, smatra da osporene presude sadrže obimna, detaljna, jasna i ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja svih bitnih navoda odbrane, kao i da su prvostepeni i drugostepeni sud na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom sudijskom uverenju, cenili i pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke , pri tome detaljno obrazloživši zašto predloženi, a neizvedeni dokazi, nisu od takvog značaja, te su u obrazloženju osporenih presuda jasno izneli na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da su podnosioci ustavnih žalbi krivi za izvršenje krivičnih dela koja su bila predmet optužbe u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud je našao da osporenim presudama nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosilaca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. i člana 41. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud, u odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti, najpre konstatuje da to pravo ne potpada pod garancije prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. Ustava, već ima samostalno mesto u katalogu ljudskih prava, te se stoga ima razmatrati nezavisno od aspekata pravičnosti suđenja. S obzirom na to , Ustavni sud konstatuje da se podnosilac žali na radnje kojima ističe da je povređena pretpostavka nevinosti, a koje su se odigrale pre i nezavisno od sudskog postupka, a koji se ima razmatrati u svetlu garancija prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ističe da do povrede prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava mogu dovesti različiti državni organi, bilo svojim radnjama ili pak usvojenim aktima, kao što je navedeno i u presudi Evropskog suda za ljudska prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi. Evropski sud za ljudska prava je u presudi Allenet de Ribemont protiv Francuske (broj predstavke 15175/89, p resuda od 10. februara 1995. godine), konstatovao da pretpostavku nevinosti može povrediti, ne samo sudija ili sud, nego i druge javne vlasti (stav 36.). Pravo na pretpostavku nevinosti jeste jedno od najvažnijih prava koja osumnjičenima moraju biti garantovana u kaznenom pravu, no ovo pravo nije apsolutno ljudsko pravo, već je ograničeno inter alia pravom na slobodu primanja i odašiljanja informacija. Stoga i Evropski sud za ljudska prava u stavu 38. označene presude navodi da član 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne može sprečiti organe vlasti da obaveštava ju javnost o toku krivičnih postupaka, ali takođe, zahteva da se to čini potpuno diskretno i oprezno, kako bi pretpostavka nevinosti bila poštovana.

Podnosioci ustavnih žalbi su povredu prava na pretpostavku nevinosti zasnovali na tvrdnjama da su ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije i načelnik Uprave kriminalističke policije u svojim izjavama na konferencijama za štampu, pre pokretanja krivičnog postupka, a neposredno nakon kritičnog događaja u kojem je jedno lice izgubilo život u saobraćajnog nezgodi, imenovali podnosioca ustavne žalbe M. M . kao izvršioca krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Dodatno, podnosioci navode tekstove i vesti u sredstvima javnog informisanja kao primer narušenja garancija člana 34. stav 3.

Polazeći od toga da su sve navedene osporene radnje preduzete u periodu od 10. avgusta 2014. do 3. septembra 2014. godine, a imajući u vidu da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, Ustavni sud je u odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti odbacio ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , kao neblagovremene, jer su izjavljene posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na to da je sadržinom obrazloženja osporene drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe M. M . povređeno pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 3. Ustava, kojim se garantuje da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji j e duž an da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ovom ustavnom žalbom osporava isključivo presude kojima je pravnosnažno oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja u stic aju sa krivičnim delom nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi, a ne akte kojima je odlučivano o njegovom lišenju slobode, te se sadržina prava zajemčenog odredbom člana 27. stav 3. Ustava ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenim presudama.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu M. M . ocenio nedopuštenom, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Što se tiče istaknute povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava koju podnosilac ustavne žalbe B. V . obrazlaže činjenicom da je sud nakon što je završio dokazni postupak i odložio glavni pretres radi pripremanja završnih reči, odbio njegov predlog za ukidanje pritvora koji je bio određen samo iz razloga da „ne bi uticao na dokaze“, Ustavni sud konstatuje da u ovom ustavnosudskom postupku nije osporena odluka suda kojom je odlučeno o njegovom predlogu za ukidanje pritvora, niti eventualno odluka suda o produženju pritvora prema nje mu, te se stoga navodi ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava iz člana 31. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa predmetom ovog ustavnosudskog postupka.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu B. V . ocenio nedopuštenom, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavnih žalbi u vezi sa upotrebom listinga i video-snimaka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti