Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 800 evra, uzimajući u obzir doprinos podnosioca dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2427/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 26. jula 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2427/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje sedamnaest godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2427/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 4. septembra 19 96. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih Ž. T, Z. S. i V. N, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 16.196,38 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5514/96 od 21. jula 2006. godine, kojim je određeno zastajanje u postupku do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije povodom spornog pravnog pitanja, održana su četiri ročišta, na kojima je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženu, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki . U nastavku postupka su održana još tri ročišta na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5514/96 od 18. septembra 2007. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen primarni tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu isplati iznos od 669.210,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. maja 2007. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 93.870,00 dinara, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos preko dosuđenog od 669.210,54 dinara, a do traženog iznosa od 1.067.185,34 dinara. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati na ime duga iznos od 719.142,69 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. maja 2007. godine do isplate, kao i za troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Novom Sadu je, razmatrajući spise predmeta povodom izjavljenih žalbi , rešenjem Gž. 6446/07 od 30. septembra 2009. godine , vratio spis predmeta P. 5514/96 Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi sprovođenja izviđaja, odnosno radi utvrđenja da li su punomoćja data advokatima za zastupanje tužioca u ovoj pravnoj stvari , data od strane ovlašćenih lica tužioca.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 25. novembra 2009. godine postupio po nalogu iz rešenja drugostepenog suda.

Po dostavljanju spisa, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3076/10 od 15. juna 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5514/96 od 18. septembra 2007. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje.

Nakon jednog održanog ročišta, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 54413/10 od 6. aprila 2011. godine utvrdio prekid postupka u ovoj parnici, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Podneskom od 9. maja 2011. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da je stečajni upravnik preuzeo parnicu, a Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 54413/10 od 27. juna 2011. godine nastavio postupa k, dok se rešenjem od 4. jula 2011. godine, oglasio stvarno i mesno nenadležnim za dalje postupanje i po pravnosnažnosti tog rešenja, spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Privredni sud u Novom Sadu je nakon jednog održanog ročišta, na sledećem 5. aprila 2012. godine prekinuo postupak do odlučivanja Vrhovnog kasacion og sud a o sukobu nadležnosti u predmetu istog suda P. 639/12 .

Punomoćnik tužioca je podneskom od 19. oktobra 2012. godine predložio nastavak postupka, jer je Vrhovni kasacioni sud po izazvanom sukobu nadležnosti u predmetu P. 639/12 doneo rešenje R1. 347/12 od 23. avgusta 2012. godine i utvrdio da je stvarno nadležan za postupanje u predmetu P. 639/12 – Privredni sud u Novom Sadu.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1932/11 od 1. novembra 2012. godine nastavio postupak u ovoj parnici i nakon jednog održanog ročišta, na kome je punomoćnik tužioca ostao kod preciziranog tužbenog zahteva od 11. februara 2013. godine, zaključ io je glavnu rasprav u.

Podneskom od 15. aprila 2013. godine punomoćnik tužioca je ponovno precizirao tužbeni zahtev prema podnesku od 14. novembra 2011. godine, a rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 2427/12 od 19. aprila 2013. godine je ponovo otvorena glavna rasprava. Nakon jednog održanog ročišta, glavna rasprava je ponovo zaključena.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2427/12 od 17. maja 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 5.394,15 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. januara 1994. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 283.957,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. maja 2013. godine do isplate, kao i iznos od 108.723,48 dinara na ime troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke presude je odbijen , kao neosnovan , tužbeni zahtev tužioca za iznos od 395.004,32 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. januara 2012. godine do isplate, i u delu zahteva koji se odnosi na kamatu na iznos od 283.957,00 dinara počev od 26. januara 2012. do 16. maja 2013. godine, kao i u delu kamate na dosuđene troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 6718/13 od 11. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke , preinačio ožalbenu ožalbenu prvostepenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2427/12 od 17. maja 2013. godine, tako što je: obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 5.019,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. decembra 1997. godine do isplate, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 374,53 dinara, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 5.394,15 dinara počev od 24. januara 1994. do 8. decembra 1997. godine i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke ove presude su odbijeni zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) i da sud može u toku većanja i glasanja odlučiti da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih važnijih pitanja (član 306 .).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6718/13 od 11. decembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i tri meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnosioca od podnošenja tužbe pa do zakazivanja pripremnog ročišta u periodu od godinu dana , nije predlagao sudu zakazivanje ročišta, kao ni u periodu od šest godina i tri meseca , odnosno od ročišta održanog 4. novembra 1999. godine, pa do 22. februara 2006. godine. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud bio onemogućen da postupa po žalbi do otklanjanja procesnih nedostataka koji se tiču punomoćja koja su data advokatima za zastupanje tužioca, a neophodnost sprovođenja izviđajnih radnji produžila je parnični postupak za devet meseci. Dalje, Ustavni sud primećuje da je punomoćnik tužioca na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava 18. aprila 2013. godine istakao da ostaje kod preciziranog tužbenog zahteva od 11. februara 2013. godine, a potom je po zaključenju glavne rasprave precizirao tužbeni zahtev prema podnesku od 14. novembra 2011. godine, što je dovelo do ponovnog otvaranja glavne rasprave i produžilo parnični postup ak za još mesec dana.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon 11 godina od podnošenja tužbe doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je određen prekid postupka u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, čija opravdanost je postojala samo za period od prekida do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka, odnosno preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, u periodu od dva meseca. Osnovni sud u Novom Sadu je nakon oglašavanja stvarno i mesno nenadležnog, predmet ustupio Privrednom sudu u Novom Sadu, koji je u nastavku postupka, nakon zastoja do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti, doneo drugu presudu, koja je u postupku po žalbi preinačena i tako konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti