Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom devet godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 500 evra, dok je žalba u ostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . i B . S, oboje iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i B . S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetu P. 202/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu u predmetu P. 8716/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . i B . S, oboje iz Novog Sada, preko punomoćnika M . M, advokata iz Vrbasa, podneli su Ustavnom sudu, 26. jula 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2275/13 od 14. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu predstavlja flagrantno kršenje prava podnosioca na jednaku zaštitu prava; da Apelacioni sud u svojoj presudi pruža tumačenje koje je u direktnoj suprotnosti sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o parničnom postupku i dr; da su time što je poveriocu podnosilaca ustavne žalbe priznato nešto na šta nema pravo po zakonu narušeni principi pravne sigurnosti, kao i pravne jednakosti građana zagarantovani Ustavom, jer ne smeju sudovi pružati zaštitu protivpravnim težnjama pojedinaca i time nanositi štetu drugim građanima; da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je postupak trajao preko devet godina. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2275/13 od 14. juna 2013. godine povređena navedena ustavna prava podnosilaca, kao i nižestepenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P. 8716/10 od 9. novembra 2012. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca – podnosioca ustavne žalbe M. S, da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da donese novu odluku po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude i da dosudi podnosiocima naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 300.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P. 8716/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 15. marta 2004. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije i D. P, sudije Opštinskog suda u Novom Sadu, radi naknade štete, sa predlogom za određivanje privremene mere.

Prvi opštinski sud u Beogradu je dostavio tužbu tuženima na odgovor 26. jula 2004. godine, a 3. avgusta 2004. godine primio odgovor Republičkog javnog pravobranilaštva, kao zakonskog zastupnika prvotužene, koji je istakao prigovor mesne nenadležnosti suda.

Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 2093/04 od 21. februara 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim i 12. maja 2005. godine dostavio spis predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu na dalje postupanje.

Opštinski sud u Novom Sadu je 30. decembra 2005. godine podneo predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovoj stvari koji je Vrhovni sud Srbije usvojio, rešenjem R. 28/06 od 14. februara 2006. godine, i odredio da u ovoj stvari postupa Opštinski sud u Vrbasu.

Opštinski sud u Vrbasu je u ovom predmetu, koji je zaveden pod brojem P. 202/06, pripremno ročište održao 5. jula 2006. godine. Nakon toga, do donošenja prvostepene presude 9. novembra 2012. godine prvostepeni sud je zakazao 25 ročišta, od kojih je održano deset, a 15 nije održano ili je odloženo bez rasprave.

U podnesku tužilaca od 2. oktobra 2006. godine, kao tuženi je označena samo Republika Srbija.

Opštinski sud u Vrbasu je pribavio spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6957/01 i I. 3638/04 (ranije I. 738/00), radi uvida, na ročištu održanom 12. septembra 2007. godine saslušao tužioca prvog reda Miroslava Stajića, a na ročištu 18. oktobra 2007. godine punomoćnik tužilaca je predložio ekonomsko veštačenje na okolnost visine pričinjene štete.

Republičko javno pravobranilaštvo je predložilo prekid postupka u ovom predmetu do okončanja parnice koja se vodi pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 227/07 (prvobitno P. 8593/05), po tužbi istih tužilaca protiv izvršnog poverioca M. L, radi utvrđenja da je izvršenje u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu I. 738/00 nedopustivo.

Na ročištu održanom 26. februara 2008. godine pred Opštinskim sudom u Vrbasu, tužioci su se protivili zahtevu za prekid postupka, ističući da su oni u predmetu P. 227/07 predložili prekid postupka do okončanja parnice pred ovim sudom, a Opštinski sud u Vrbasu je rešio da zatraži spis predmet P. 227/07 na uvid, radi odlučivanja o predlogu za prekid postupka.

Nakon toga, Opštinski sud u Novom Sadu je 20. marta 2008. godine u predmetu P. 227/07 zatražio na uvid spise predmeta Opštinskog suda u Vrbasu P. 202/06, kome zahtevu je udovoljeno. Opštinski sud u Vrbasu je zatim, 21. decembra 2008. godine zatražio od Opštinskog suda u Novom Sadu predmet P. 227/07 na uvid.

Opštinski sud u Novom Sadu je obavestio da je u predmetu P. 227/07 dana 8. aprila 2008. godine doneta odluka o prekidu postupka na koju se tuženi žalio, te se predmet nalazi u Okružnom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o žalbi.

Parnični postupak je 2010. godine nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu i pred novim postupajućim sudijom pod brojem P. 8716/10.

Prvostepeni sud je 20. januara 2011. godine ponovo uputio zahtev Višem sudu u Novom Sadu povodom predmeta P. 227/10, a taj sud je obavestio da je odlučeno o žalbi i da su spisi vraćeni Osnovnom sudu u Novom Sadu 3. decembra 2010. godine.

Na ročištu održanom 21. septembra 2011. godine priključeni su spisi Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14088/10 (ranije P. 227/07), koji su primljeni u sudu 18. maja 2011. godine, i sud je rešio da zatraži od punomoćnika tužilaca pismeno izjašnjenje u vezi dokaznih predloga.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 8. novembra 2011. godine predložio finansijsko veštačenje, koje je određeno na ročištu održanom 23. marta 2012. godine putem sudskog veštaka O. Š. Veštak je dostavio svoj nalaz i mišljenje 21. maja 2012. godine, a tuženi je svoje primedba stavio podneskom od 6. jula 2012. godine, o kojima se veštak izjasnio 25. septembra 2012. godine.

Na ročištu 19. septembra 2012. godine, postupak je nastavljen pred novim postupajućim sudijom, te je glavna rasprava započela iznova čitanjem spisa, a tužilac je predao podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom. Nakon toga, izvedeni su dokazi saslušanjem veštaka O. Š. i tužioca M. S, te je na ročištu 9. novembra 2012. godine zaključena glavna rasprava.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu je presudom P. 8716/10 od 9. novembra 2012. godine obavezao tuženu Republiku Srbiju da na ime naknade štete tužilji B. S . isplati iznos od 221.067 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10. maja 2004. godine do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 157.444 dinara (stav prvi izreke); odbio tužbeni zahtev tužioca M . S . kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu isplati iznos od 663.201 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10. maja 2004. godine do konačne isplate, kao neosnovan (stav drugi izreke); obavezao tužioca M . S . da tuženoj Republici Srbiji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 36.000 dinara (stav treći izreke); odbio predlog tužene radi prekida ovog postupka do okončanja parničnog postupka vođenog pred Opštinskim sudom u Novom Sadu P. 227/07, a nastavljenog pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod P. 14088/10, kao neosnovan (stav četvrti izreke); utvrdio da je tužba tužilaca M . S . i B . S . od 15. marta 2004. godine u odnosu na tuženog D . P . povučena (stav peti izreke); utvrdio da je povučen predlog tužilaca od 15. marta 2004. godine radi određivanja privremene mere (stav šesti izreke) i odlučio da se tužioci oslobađaju od obaveze plaćanja sudske takse u ovoj parnici (stav sedmi izreke). Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 26. decembra 2012. godine, a tužilac prvog reda 31. decembra 2012. godine.

Apelacioni su u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 2275/13 od 14. juna 2013. godine, preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P. 8716/10 od 9. novembra 2012. godine u pobijanom delu tako što je odbio tužbeni zahtev B. S . kojim je predloženo obavezivanje tužene Republike Srbija da joj na ime naknade štete isplati iznos od 221.067 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2004. godine do isplate, te obavezao tužilju B . S . da solidarno sa tužiocem M . S . tuženoj Republici Srbiji na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 36.000 dinara i potvrdio presudu u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca M . S . da mu tužena Republika Srbija isplati iznos od 663.201 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2004. godine do isplate. Apelacioni sud je, ispitavši prvostepenu presudu u pobijanom delu u granicama žalbenih razloga, kao i razloga na koje pazi po službenoj dužnosti po odredbi člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku, našao da je ona doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, no da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da prvostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju postoji odgovornost prvotužene Republike Srbije po odredbama člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 6. stav 1. Zakona o sudijama, budući da je suprotno važećim odredbama člana 20. Zakona o izvršnom postupku državna prinuda radi namirenja zakonske zatezne kamate na glavni dug počev od 17. marta 2000. godine pa ubuduće određena preko sadržine izvršne isprave; da je za građansku deliktnu odgovornost regulisanu odredbama člana 154. u vezi sa odredbama čl. 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima nužno postojanje četiri elementa – 1) postojanje štetne činjenice, 2) postojanje nedopuštene štete, 3) uzročna veza između štetnog događaja i štete i 4) odgovornost; da iz utvrđenih činjenica nesumnjivo sledi da su tužioci, kao dužnici po osnovu ugovora o zajmu zaključenog 17. decembra 1999. godine po odredbama člana 557. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima imali obavezu isplate M . L . iznosa glavnice od 955.800 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. marta 2000. godine do konačne isplate; da je činjenično utvrđeno da je na dan 14. maja 2003. godine u nominalnom iznosu ova njihova obaveza iznosila 4.210.616,31 dinara; da su od ove obaveze oni izmirili 51.223,08 dinara (dobrovoljnim plaćanjem ugovorene kamate) i 1.877.708 dinara (isplatom poveriocu ostvarene kupoprodajne cene za nekretninu u izvršnom postupku); da ni do zaključenja glavne rasprave, a ni u žalbi, stranke ne pružaju dokaze da je osim ovih isplata poverilac M . L . izmiren u preostalom delu potraživanja; da, dakle, činjenica da je postupak prinudnog izvršenja sproveden povrh granica poravnanja, kao izvršne isprave, nije dovela do protivpravnog, odnosno nezakonitog umanjenja imovine tužilaca; da naprotiv, izvršni poverilac i nakon realizacije založnog prava, koje je ustanovljeno u svrhu ojačanja ugovora o zajmu, nije namiren u svom potraživanju; da stoga, tužioci nisu pretrpeli štetu po odredbama člana 155. Zakona o obligacionim odnosima koja je posledica nezakonitog rada državnog organa u visini razlike između iznosa koji je dobijen prodajom njihove nepokretne stvari i prenet M . L . 10. maja 2004. godine i iznosa obaveze po osnovu prijema novaca od M . L . 17. decembra 1999. godine, umanjenog za dobrovoljno izmirenu ugovornu kamatu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli parnični postupak podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Beogradu 15. marta 2004. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 14. juna 2013. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao devet godina i mesec dana, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je predmet spora bio nesumnjivo značajan za podnosioce ustavne žalbe, koji su imali opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da su podnosioci u određenoj meri doprineli trajanju postupka. Ovde se ima u vidu da je više ročišta odloženo na molbu punomoćnika tužilaca (npr. 23. novembra 2006, 14. maja i 21. decembra 2007, 28. marta 2011. godine).

Osim toga, podnosioci su paralelno sa ovim sporom, pred Osnovnim sudom u Novom Sadu vodili i spor protiv izvršnog poverioca, radi utvrđenja da je izvršenje po osnovu koga potražuju naknadu štete u osporenom postupku nedopušteno, a u kome su stavili i predlog za prekid postupka do okončanja osporenog parničnog postupka. Sa druge strane, Osnovni sud u Vrbasu je tražio spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu radi odlučivanja o zahtevu tužene za prekid parničnog postupka do okončanja postupka pred Osnovnim sudom u Novom Sadu. To je imalo za posledicu da prvostepeni sud nije efektivno postupao više od tri godine, jer je prvo Osnovni sud u Novom Sadu tražio spise Osnovnog suda u Vrbasu na uvid, a zatim je bilo potrebno da se okonča postupak po žalbi u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu da bi Osnovnom sudu u Vrbasu bili dostavljeni traženi spisi. Po oceni Ustavnog suda ovaj period se takođe ne može staviti na teret prvostepenog suda.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni postupak okončan za manje od šest meseci, a da je prvostepena presuda doneta posle osam godina i skoro osam meseci od podnošenja tužbe. Ustavni sud je oceni da su, bez obzira na napred navedeno, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka dali prvostepeni sudovi svojim nedovoljno efikasnim postupanjem. Naime, prvo je tužba dostavljena na odgovor tuženima posle četiri ipo meseca od podnošenja, a zatim je od izjavljivanja prigovora mesne nenadležnosti suda u odgovoru tužene na tužbu od 3. avgusta 2004. godine do početka postupka pred nadležnim sudom (ročište 5. jula 2006. godine) proteklo skoro dve godine. Pred prvostepenim sudom šest ročišta je odloženo iz razloga na strani suda (nedostatak procesnih pretpostavki ili sprečenost postupajućeg sudije). U toku 2011. godine, dostavljeni spisi Osnovnog suda u Novom Sadu nisu bili blagovremeno priključeni spisima predmeta, te ročište 3. juna 2011. godine nije održano, a nakon ročišta 21. septembra 2011. godine šest meseci nije zakazano nijedno ročište.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetu P. 202/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu u predmetu P. 8716/10, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka koji se može staviti na teret suda i doprinos podnosilaca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koje su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2275/13 od 14. juna 2013. godine povređena ustavna prava podnosilaca, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da se tvrdnja ustavne žalbe o povredi prava podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva, pre svega, na navodima kojima se osporava pravilnost primene merodavnog prava prilikom donošenja osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je odbio žalbu tužioca M. S . i usvojio žalbu tužene Republike Srbije, te delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev B . S . za isplatu naknade štete . Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.