Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 15 godina. Sud je naložio okončanje postupka u najkraćem roku i utvrdio pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dalibora Daničića iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dalibora Daničića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 461/96, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudskom jedinicom I u Velikoj Plani u predmetu P. 450/09, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Smederevu - Sudskoj jedinici I u Velikoj Plani da u predmetu iz tačke 1. preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dalibor Daničić iz Velike Plane je 22. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 461/96, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudskom jedinicom I u Velikoj Plani u predmetu P. 450/09. Ustavnu žalbu za podnosioca je sačinio advokat Momir Bogosavljević iz Velike Plane.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe 27. juna 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog - Kompanije Dunav osiguranje d.d. iz Beograda za naknadu materijalne i nematerijalne štete, koju je kao vozač motocikla pretrpeo u saobraćajnom udesu, koji se desio 2. septembra 1995. godine u Velikoj Plani; da je presudom istog suda K. 361/95 od 28. septembra 1995. godine drugi učesnik u udesu - vozač automobila osuđen uslovnom kaznom zatvora kao isključivi krivac za udes; da je prvostepena presuda P. 641/96 doneta tek 1. februara 2007. godine; da se predmet po žalbi tuženog protiv prvostepene presude nalazi kod Okružnog suda u Smederevu od 25. aprila 2007. godine, a da taj sud o njoj još uvek nije odlučio; da je na ovaj način povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog prava podnosioca, te da mu prizna pravo na naknadu štete i pravo na troškove postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, dopisa Okružnog suda u Smederevu VI Su. 193/09 od 18. juna 2009. godine i spisa predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 461/96 - sada predmeta Osnovnog suda u Smederevu - Sudske jedinice I u Velikoj Plani P. 450/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. maja (u ustavnoj žalbi pogrešno navedeno 27. juna) 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv Kompanije "Osiguranje Dunav " d.d. iz Beograda, radi naknade štete koju je pretprpeo kada je 2. septembra 1995. godine vozač putničkog kombija francuske registracije udario motocikl kojim je upravljao podnosilac. Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani K. 361/95 vozač kombija je osuđen kao isključivi krivac za udes. Podnosilac ustavne žalbe je tražio naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog bola i straha i naknadu materijalne štete za oštećenje motocikla u opredeljeom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

U odgovoru na tužbu od 7. juna 1996. godine, tuženi je, pored ostalog, istakao prigovore nedostatka pasivne i aktivne legitimacije. Prigovor nedostatka pasivne ligitimacije - zbog toga što predmetno vozilo francuske registracije nije imalo valjanu ispravu o osiguranju, s obzirom na to da francusko osiguravajuće društvo iz zelene karte tog vozila nije pružalo pokriće za štete pričinjene na teritorji SR Jugoslavije, a vlasnik predmetnog vozila nije zaključio tzv. granično osiguranje kod tuženog. Prigovor nedostatka aktivne legitimacije - zbog toga što tužilac nije vlasnik motocikla.

Pripremno ročište u ovom postupku je zakazano za 14. juni 1996. godine, ali je, s obzirom na to da stranke, iako uredno pozvane, nisu pristupile, sud utvrdio mirovanje postupka. Podnosilac je 9. jula 1996. godine podneskom predložio povraćaj u pređašnje stanje i ukidanje rešenja o mirovanju postupka, a na ročištu održanom 22. avgusta 1996. godine, usvojen je predlog i ukinuto rešenje o mirovanju.

Do kraja 1996. godine održana su još tri ročišta (2. oktobra, 31. oktobra i 5. decembra), na kojima je prvostepeni sud izveo dokaz čitanjem spisa K. 361/95, koje je prethodno združio parničnom spisu; na predlog podnosioca ustavne žalbe zatražio izveštaj od Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova o tome sa kojim domaćim osiguravačem je predmetno vozilo francuske registracije zaključilo ugovor o tzv. graničnom osiguranju prilikom ulaska u zemlju, a po dobijanju obaveštenja da navedeno ministarstvo ne vodi evidanciju o tim podacima, već da se podaci mogu dobiti od domaćih osiguravača koji su ovlašćeni za zaključivanje ove vrste ugovora o osiguranju, zatražio isti izveštaj od osiguravajuće organizacije DDO "Kopaonik" iz Beograda i DDOR "Novi Sad" iz Novog Sada. Negativni izveštaji ovih organizacija su primljeni u sudu 11, odnosno 16. decembra 1996. godine.

Sledeće ročište je zakazano i održano 20. avgusta 1998. godine i na njemu su stranke upoznate sa izveštajima DDOR "Novi Sad" i DDO "Kopaonik". Punomoćnik tužioca je predložio da se rasprava odloži na neodređeno vreme, kako bi pokušao da o tome kontaktira sa štetnikom Ivicom Mihalićem, koji se nalazi na privremenom radu u inostranstvu. Postupajući sud je odlučio da zatraži izveštaj od Organizacije unutrašnjih poslova Velika Plana u vezi tzv. graničnog osiguranja predmetnog vozila, ali je 14. oktobra 1998. godine obavešten da OUP ne rapolaže tim podatkom. Tužilac je podneskom od 3. septembra 1998. godine predložio saslušanje svedoka Ivice Mihalića, s obzirom da to "da se sada nalazi u zemlji". Međutim, naredna ročišta nisu održana (3. decembra 1998. godine) ili su odložena, jer nije bilo dokaza o urednom pozivanju svedoka (28. decembra 1998. godine i 29. januara 1999. godine). Na poslednjem od ovih ročišta sud je naložio podnosiocu da dostavi dokaze čije dostavljanje je najavio, te je on 10. februara 1999. godine dostavio dopis Ministarstva finansija od 18. marta 1996. godine i dopis Udruženja osiguravajućih organizacija Jugoslavije od 12. aprila 1996. godine, u vezi sa pograničnim osiguranjem vozila. Svedok I. Mihalić je saslušan na ročištu 27. jula 1999. godine, a na tom ročištu sud je, na predlog podnosioca, odlučio da izvede dokaz medicinskim veštačenjem, radi utvrđivanja fizičkih bolova i straha, koje je tužilac pretrpeo usled povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi, a putem veštaka dr Anđelke Veličkovića, neuropsihijatra. Ovaj veštak je saslušan na ročištu 23. septembra 1999. godine, a na predlog podnosioca sud je odredio izvođenje veštačenja radi utvrđivanja visine štete na motociklu, putem veštaka mašinske struke Radivoja Lazarevića. Podnosilac je podneskom od 4. oktobra 1999. godine preinačio visinu tužbenog zahteva za sve vidove štete, a na ročištu 28. oktobra 1999. godine saslušan je veštak R. Lazarević i naloženo mu je da dastavi dopunski nalaz i mišljenje.

Na sledećem ročištu održanom 6. avgusta 2001. godine, zbog promene postupajućeg sudije, rasprava je počela iznova. Postupajući sud je odlučio da izvede dopunsko veštačenje u skladu sa rešenjem sa ročišta od 28. oktobra 1999. godine, a zatim 6. decembra 2001. godine urgirao kod veštaka dostavljanje dopunskog izveštaja.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 21. marta 2002. godine preinačio visinu tužbenog zahteva. Ročište zakazano za 21. juni 2002. godine nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju tuženog, a ročište zakazano za 29. avgust 2002. godine nije održano zbog nedostavljanja dopunskog izveštaja veštaka. Sud je doneo rešenje o novčanom kažnjavanju veštaka, a dopunski nalaz i mišljenje su primljeni u sudu 20. septembra 2002. godine. Veštak R. Lazarević je saslušan na ročištu 10. novembra 2002. godine. Podnosilac ustavne žalbe je 6. decembra 2002. godine, po nalogu suda, dostavio zapisnik o oštećenju spornog vozila koji je sačinila osiguravajuća organizacija i ponovno preinačio tužbeni zahtev. Ročište zakazano za 16. decembar 2002. godine nije održano zbog sprečenosti sudije.

Na ročištu održanom 7. februara 2003. godine veštaku R. Lazareviću je naloženo dostavljanje dopunskog izveštaja, a podnosiocu dostavljanje dokaza o vlasništvu na motociklu, što je ovaj učinio podneskom od 13. marta 2003. godine, kada je dostavio ugovor o kupoprodaji istog. Na ročištu 6. novembra 2003. godine je ponovljen nalog veštaku sa prethodne rasprave, a ročište 30. avgusta 2004. godine nije održano, jer je veštak obavestio sud o sprečenosti da dođe na ročište. Veštak je dostavio sudu traženo izjašnjenje 24. septembra 2004. godine. Podneskom od 7. oktobra 2004. godine podnosilac je preinačio tužbeni zahtev, a podneskom od 1. novembra 2004. godine je "ispravio grešku u označavanju traženog iznosa za uništeni motor". Ročište zakazano za 4. novembra 2004. godine nije održano, jer tuženom nije uručen podnesak tužioca od 1. novembra 2004. godine. Ročišta zakazana za 16. decembar 2004. i 17. februar 2005. godine nisu održana, zbog toga što su stranke obavestile sud da postoji mogućnost mirnog rešavanja spora.

Na ročištu 31. marta 2005. godine prvostepeni sud je odredio dopunsko medicinsko veštačenje putem istog veštaka, radi utvrđivanja činjenica po prigovoru tuženog. Tuženi je podneskom od 6. aprila 2005. godine predložio učešće umešača na strani tuženog - lica koje je upravljalo vozilom, zbog postojanja prava na regres. Veštak medicinske struke je dostavio dopunu nalaza i mišljenja 9. maja 2005. godine. Na ročištu 23. maja 2005. godine sud je, na predlog podnosioca ustavne žalbe, odredio sporovođenje veštačenja putem veštaka ekonomske struke Radomira Uroševića, sa zadatkom da utvrdi da li je štete na dan štetnog događaja bila pokrivena limitom osiguranja. Ročište zakazano za 11. avgust 2005. godine nije održano zbog sprečenosti veštaka, a veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 12. septembra 2005. godine. Podneskom od 12. maja 2006. godine podnosilac je ponovo preinačio tužbeni zahtev.

Ročište zakazano za 29. maj 2006. godine je odloženo zbog druge promene postupajućeg sudije, a na ročištu održanom 26. juna 2006. godine rasprava je počela iznova. Tada je određeno novo medicinsko veštačenje putem veštaka dr Zorana Damnjanovića, hirurga ortopeda. Ročište zakazano za 28. juli 2006. godine je odloženo, a veštaku R. Uroševiću je izrečena novčana kazna. Na ročištu 19. septembra 2006. godine saslušana su sva tri veštaka, a veštacima mašinske i ekonomske struke je naloženo da dostave dopune nalaza i mišljenja, što su oni i učinili 27. septembra, odnosno 6. oktobra 2006. godine. Podnosilac ustavne žalbe je 20. oktobra 2006. godine podneo prigovor na nalaz veštaka, a 26. oktobra 2006. godine ponovo preinačio tužbeni zahtev. Na ročištu 2. novembra 2006. godine veštaku ekonomske struke je naloženo da dopuni nalaz u skladu sa primedbama podnosioca ustavne žalbe iz podneska od 20. oktobra 2006. godine, a veštak je 22. novembra 2006. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da postupi po tom nalogu. Na ročištu 5. decembra 2006. godine saslušani su podnosilac ustavne žalbe u svojstvu stranke, veštaci mašinske i ekonomske struke, a na predlog podnosioca određeno je novo veštačenje štete na motociklu i imenovan veštak Milorad Krsmanović. Na ročištu 1. februara 2007. godine podnosilac je uskladio tužbeni zahtev sa nalazom veštaka u pogledu visine materijalne štete, a sud je zaključio glavnu raspravu. Opštinski sud u Velikoj Plani je 1. febuara 2007. godine doneo presudu P. 641/96, kojom je usvojio tužbeni zahtev. Ova presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 27. februara 2007. godine.

Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu podnescima od 14. i 16. marta 2007. godine. Nakon toga, Opštinski sud u Velikoj Plani je doneo rešenje P. 641/96 od 3. aprila 2007. godine o ispravci presude (brisanjem stava 4. izreke), a podnosilac je izjavio žalbu sa predlogom da prvostepeni sud otkloni greške u izreci u smislu žalbenih navoda ili da se u suprotnom ovo smatra žalbom na rešenje. Opštinski sud je žalbe sa spisima dostavio Okružnom sudu u Smederevu 24. aprila 2007. godine.

Okružni sud u Smederevu je 24. juna 2009. godine doneo presudu Gž. 587/07, kojom je potvrdio presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 641/96 od 1. februara 2007. godine u stavu drugom izreke, kojom je utvrđeno pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete, a ukinuo presudu u ostalom delu, kao i rešenje P. 641/06 od 3. aprila 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi su dostavljeni Opštinskom sudu u Velikoj Plani 12. avgusta 2009. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su četiri ročišta (8. spetembra, 17. septembra, 13. oktobra i 26. novembra 2009. godine), određeno dopunsko veštačenje veštaka mašinske struke u kome se on izjasnio u smislu primedbi drugostepenog suda i na ročištu 26. novembra 2009. godine doneta presuda P. 450/09, kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete i naknadu troškova parničnog postupka.

Podnosilac je 17. decembra 2009. godine izjavio žalbu protiv navedene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, a žalba sa spisima je dostavljena Višem sudu u Smederevu 3. februara 2010. godine. Viši sud u Smederevu je rešenjem Gž. 339/10 od 27. oktobra 2009. godine ukinuo rešenje o troškovima iz stava drugog izreke presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 450/09 od 26. novembra 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ukinutom delu.

Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica I u Velikoj Plani donela je novo rešenje o troškovima postupka P. 450/09 od 7. decembra 2010. godine. Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu 27. decembra 2010. godine, po kojoj dalje nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Kako su odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudkse kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 22. februara 2005. godine, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 27. maja 1996. godine, a da je do podnošenja ustavne žalbe doneta prvostepena presuda protiv koje je tuženi izjavio žalbu o kojoj nadležni sud još uvek nije bio odlučio.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do vremena razmatranja ustavne žalbe predmetni parnični postupak trajao 15 godina, s tim da postupak u odnosu na deo odluke koji se odnosi na troškove parničnog postupka još uvek nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je u ovom postupku bilo više relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni. Naime, sud je trebalo da odluči o prigovoru nedostatka pasivne i aktivne ligitimacije, kao i visine materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe. Ovo je zahtevalo nešto obimniji dokazni postupak, u kome je, pored ostalog, bilo potrebno sprovođenje veštačenja veštaka nekoliko struka - medicinske, mašinske i ekonomske. Međutim, po oceni Ustavnog suda, ova pitanja nisu bila takve prirode da bi mogla opravdati tako dugo trajanje parničnog postupka.

S obzirom da to da je u predmetnom parničnom postupku sud trebalo da odluči o pravu podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne i nematerijalne štete proistekle iz saobraćajnog udesa koji je skrivio tuženi, Ustavni sud je, takođe, ocenio da je to pravo od znatnog interesa za podnosioca i da je on nesumnjivo imao interesa za efikasno odvijanje postupka.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe u manjoj meri doprinelo trajnju predmetnog parničnog postupka. Naime, zbog nedolaska podnosioca na pripremno ročište zakazano za 14. juni 1996. godine, došlo je do mirovanja postupka, čime je isti produžen za tri i po meseca. Ročište zakazano za 4. novembar 2004. godine je moralo biti odloženo, jer je podnosilac svoj podnesak kojim precizira tužbeni zahtev dostavio uoči ročišta (1. novembra 2004. godine). Takođe, do neodržavanja ročišta zakazanih za 16. decembar 2004. godine i 17. februara 2005. godine je došlo na predlog parničnih stranaka koje su pregovarale oko mirnog rešavanja spora, te se ova odlaganja ne mogu staviti na teret suda.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, najveći doprinos dugom trajanju parničnog postupka dali su nadležni sudovi svojim neefikasnim postupanjem, a posebno Opštinski sud u Velikoj Plani. Naime, prva prvostepena presuda u predmetnom parničnom postupku doneta je posle deset godina i osam meseci od podnošenja tužbe, u toku kojih je bilo više perioda izrazite neaktivnosti prvostepenog suda. Tako je nakon prijema odgovora DDO "Kopaonik" i DDOR "Novi Sad" u sudu u decembru 1996. godine, sledeće ročište zakazano posle punih 20 meseci - 20. avgusta 1998. godine; posle ročišta održanog 28. oktobra 1999. godine, sledeće je zakazano posle više od 19 meseci - 6. avgusta 2001. godine, a naredno ročište posle deset i po meseci - 21. juna 2002. godine; u toku 2003. godine održana su dva ročišta u razmaku od devet mesece, a sledeće ročište zakazano (i nije održano) posle skoro deset meseci i dr. Osim toga, prvostepeni sud, po oceni Ustavnog suda, nije preduzimao sve zakonom date mogućnosti da obezbedi efikasno postupanje veštaka, te je tako dopunsko mišljenje veštaka mašinske struke naloženo na ročištu 28. oktobra 1999. godine, dostavljeno sudu tek 20. septembra 2002. godine - posle dve godine i skoro 11 meseci, s tim da je sud ovde imao period od 19 meseci potpune neaktivnosti, a u ostalih 16 meseci posle dve pismene opomene doneo rešenje o novčanom kažnjavanju veštaka tek dvadeset dana pre dostavljanja dopunskog mišljenja (koje rešenje je zatim opozvao); dopunsko mišljenje istog veštaka naloženo 7. februara 2003. godine primljeno je u sudu posle skoro 19 meseci, uz samo jednu opomenu suda. Trajanju prvostepenog postupka je doprinelo i to što je u ovom predmetu postupalo troje sudija u svojstvu predsednika veća, usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom i odlaganja zakazanih ročišta. Postupanje Okružnog suda u Smederevu po žalbi protiv prvostepene presude P. 641/96 od 1. februara 2007. godine takođe nije bilo u okviru standarda razumnog trajanja postupka po žalbi, s obirom na to da je od dostavljanja žalbe tom sudu do vraćanja spisa prvostepenom sudu prošlo dve godine i tri i po meseca. U ponovnom postupku prvostepeni i drugostepeni sud su postupali efikasno i donosili odgovarajuće odluke iz svoje nadležnosti, s tim da po poslednjoj žalbi podnosioca na rešenje o troškovima postupka od 27. decembra 2010. godine prvostepeni sud nije postupio do 19. maja 2011. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Ustavnom sudu na uvid.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 461/96, sada predmetu Osnovnog suda u Smederevu - Sudske jedinice I u Velikoj Plani P. 450/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odrebama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Osnovnom sudu u Smederevu - Sudskoj jedinici I u Velikoj Plani da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku .

U vezi sa traženjem podnosioca ustavne žalbe koje se odnosi na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti