Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Visokim savetom sudstva, koji je trajao preko pet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok su ostali delovi žalbe koji se tiču prestanka funkcije odbačeni.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-6153/2018
04.03.2021.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . V . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021 . godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba V. V . i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Visokim savetom sudstva u predmetu broj 731-00-00007/2013-01, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijal ne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Odbacuje se zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
O b r a z l o ž e nj e
1. V. V . iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 23. maja 2018 . godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 337/2017 od 22. februara 2018. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na dostojanstvo, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , prava na učešće u upravljanju javnim poslovima i prava na rad , zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36, člana 53. i člana 60. Ustava. Pozvala se i na povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zajemčenih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnositeljka dužnost sudije za prekršaje neprekidno obavljala u periodu od 23. aprila 1984. do 31. decembra 2009. godine; da je pravni status svih sudija za prekršaje, po ranije važećim propisima, bio isti, da ih je sve imenovala Vlada na vreme od osam godina i da su svi organi za prekršaje i veća za prekršaje prestali da postoje 1. januara 2010. godine; da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je podnositeljki dužnost sudije za prekršaje prestala po sili zakona, jer je prestao da postoji organ u kome je obavljala dužnost; da je svim sudijama za prekršaje dužnost morala da prestane iz istog razloga, a ne da jedni budu izabrani na sudijsku funkciju, na trogodišnji mandat, u postupku izbora sudija za sudove opšte i posebne nadležnosti, koji je sproveden 2009. godine, a da drugi, među kojima je i podnositeljka, ne budu izabrani; da je podnositeljki dužnost sudije za prekršaje u suštini prestala zbog toga što nije predložena za izbor na sudijsku funkciju, iako je ispunjavala sve uslove; da Vrhovni kasacioni sud nije ulazio u ocenu razloga zbog kojih podnositeljka nije izabrana, zbog čega osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način i zasnovana je na proizvoljnoj i diskriminatornoj primeni procesnog i materijalnog prava; da Upravni sud nije održao usmenu javnu raspravu i rešio stvar u sporu pune jurisdikcije, kako je podnositeljka u tužbi predložila; da podnositeljki nije bilo omogućeno učešće u postupku; da je sudije za prekršaje trebalo izjednač iti sa neizabranim sudijama koje su vraćene na funkcije koje su obavljali; da sudije za prekršaje nisu bile na stalnoj sudijskoj funkciji, ali su suštinski radile isti posao koji sada obavljaju sudije u prekršajnim sudovima i u Prekršajnom apelacionom sudu.
Podnositeljka ustavne žalbe smatra da postupak koji je trajao od 6. marta 2012. godine, kada je podnela ustavnu žalbu Ustavnom sudu, do 22. februara 2018. godine, kada je doneta osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda, nije okončan u okviru razumnog roka, navodeći razloge koji se odnose na postupanje nadležnog organa i sudova, njeno ponašanje i značaj predmeta postupka.
Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava i ustavnog načela, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i odredi da isti sud donese novu odluku o zahtevu za preispitivanje sudske odluke. Podnositeljka je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku tražila naknadu materijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000 dinara. Posebno je tražila naknadu materijalne štete zbog toga što je u periodu od jula 2010. do oktobra 2017. godine imala manju platu od plate koju bi primala da je bila izabrana za sudiju ili uošte nije imala primanja, u iznosu od 6.812.234,17 dinara, koji je preciziran prema priloženom nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke, a tražila je i naknadu troškova tog veštačenja. Konačno, tražila je i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000.000 dinara na ime duševnih bolova jer nije „vraćena na sudijsku dužnost u pravnog sledbenika organa za prekršaje“.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Visoki savet sudstva je 13. januara 2010. godine doneo odluku broj 06-00-02/2010-01 kojom je, u stavu prvom dispozitiva, utvrđeno da sudijama veća za prekršaje i sudijama opštinskih organa za prekršaje koje nisu izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 116/08) prestaje dužnost sudije za prekršaje sa 31. decembrom 2009. godine, pri čemu je u tački 17 . tog stava dispozitiva naveden o ime i prezime podnosi teljke ustavne žalbe i naziv organa za prekršaje u kome je obavlja la dužnost.
Podnositeljka je 27. januara 2011. godine podnela prigovor na pomenutu odluku Visokog saveta sudstva u delu koji se odnosio na nju, na osnovu odredbe člana 5. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 101/10).
Odlukom Visokog saveta sudstva broj 117-00-00083/2011-01 od 23. decembra 2011. godine navedeni prigovor je odbačen kao nedozvoljen.
Podnositeljka je 6. marta 2012. godine izjavila ustavnu žalbu protiv odluke Visokog saveta sudstva od 23. decembra 2011. godine, koja je odbačena Rešenjem Ustavnog suda Už-1562/2012 od 18. marta 2013. godine iz razloga što je podnositeljka imala pravo da tužbama u upravnom sporu pobija odluku prvog sastava Visokog saveta sudstva u delu u kome je utvrđeno da joj je prestala dužnost sudije za prekršaje i odluku stalnog sastava Visokog saveta sudstva donetu po prigovoru , iako o tome nije bila poučena od strane donosioca tih akata. Ustavni sud je navedenim rešenjem poučio podnositeljku da, saglasno odredbi člana 18. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09 ), u roku od 30 dana od dana dostavljanja tog rešenja, može podneti tužbu Upravnom sudu, radi ocene zakonitosti odluke Visokog saveta sudstva od 13. januara 2010. godine.
Podnositeljka je 14. decembra 2012. godine, pre donošenja Rešenja Ustavnog suda Už-1562/2012 od 18. marta 2013. godine, U pravnom sudu podnela tužbu protiv odluke Visokog saveta sudstva od 13 . januara 2010. godine. Naknadnim podneskom od 8. aprila 2013. godine obavestila je Upravni sud o navedenom rešenju Ustavnog suda i navela da je tužbu podnela, pre nego što je Ustavni sud odlučio o ustavnoj žalbi, „iz predostrožnosti, jer je imala saznanja da Ustavni sud odbacuje žalbe koje su podnete protiv navedene odluke prvog sastava Visokog saveta sudstva“.
Upravni sud – Odeljenje u Nišu je presudom U. 16930/12 od 11. aprila 2013. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio o dluku Visokog saveta sudstva od 13. januara 2010. godine, u pobijanom delu . Upravni sud je, imajući u vidu podnesak podnositeljke od 8. aprila 2013. godine i Rešenje Ustavnog suda Už-1562/2012 od 18. marta 2013. godine, našao da se tužba ima smatrati blagovremeno podnetom, pa je istu uzeo u razmatranje. Taj sud je našao da je prilikom donošenja pobijane odluke učinjena povreda pravila postupka iz člana 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), jer ona ne sadrži obrazloženje i uputstvo o pravnom sredstvu.
Visoki savet sudstva je u ponovno m postupku doneo odluku broj 731-00-07/2013-01 od 17. septembra 2013. godine kojom je utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe 31. decembra 2009. godine prestala dužnost sudije za prekršaje Opštinskog organa za prekršaje u Orahovcu . U obrazloženju te odluke je navedeno: da je podnositeljki dužnost sudije za prekršaje prestala na osnovu odredaba člana 99. stav 2. i člana 101. stav 1. Zakona o sudijama; da podnositeljka nije obavljala stalnu sudijsku funkciju, već dužnost sudije za prekršaje kao imenovano lice, u skladu sa članom 98. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik SRS“, broj 44/89 i „Službeni glasnik RS“, br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01 i 55/04 ); da niko od sudija za prekršaje u postupku izbora sudija 2009. godine nije biran na stalnu sudijsku funkciju, jer nisu obavljali tu funkciju po odredbama Zakona o sudijama; da je odredbom člana 109v stav 3. Zakona o prekršajima, pored ostalog, bilo propisano da ako bude razrešen zbog smanjenja broja sudija u organu za prekršaje ili zbog ukidanja organa za prekršaje ili ako ne bude ponovo imenovan, sudija za prekršaje ima položaj koji u istim slučajevima imaju lica koja postavlja Vlada; da je opštinski organ za prekršaje u kome je podnositeljka vršila dužnost sudije za prekršaje, saglasno članu 88. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 i 104/09), radio do 31. decembra 2009. godine; da je podnositeljka imala status imenovanog lica koga postavlja Vlada; da je organ za prekršaje u kome je obavljala dužnost sudije za prekršaje prestao da postoji; da joj je stoga po sili zakona prestala dužnost sudije za prekršaje.
Upravni sud – Odeljenje u Nišu je presudom U. 18049/13 od 12. februara 2015. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedenu odluk u Visokog saveta sudstva, iz razloga što se u spisima predmeta i uz odgovor na tužbu ne nalazi zapisnik o većanju i glasanju tuženog organa kao kolegijalnog organa, te se ne može pouzdano utvrditi da li su ispunjeni uslovi za rešavanje propisani odredbom člana 192. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, Visoki savet sudstva je 21. aprila 2015. godine doneo odluku broj 731-00-00007 /2013-01 koja sadrži isti dispozitiv i obrazloženje kao i prethodno poništena odluka od 17. septembra 2013. godine.
Presudom Upravn og sud a – Odeljenje u Nišu U. 8257/15 od 18. maja 2017. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedene odluke Visokog saveta sudstva. U obrazloženju presude je ocenjeno da je tuženi organ za svoju odluku dao jasne i na zakonu zasnovane razloge, koje kao pravilne u svemu prihvata i Upravni sud. Posebno je ocenjeno da su neosnovani navodi tužbe da tuženi organ nije primenio Odluku o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova i da podnositeljki nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku koji je prethodio donošenju pobijane odluke, budući da je podnositeljki dužnost sudije za prekršaje prestala po sili zakona, na osnovu imperativne zakonske norme člana 101. stav 1. Zakona o sudijama.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 337/2017 od 22. februara 2018. godine odbijen je zahtev podnositeljke za preispitivanje sudske odluke – navedene presude Upravnog suda. Taj sud je u potpunosti prihvatio razloge date u presudi Upravnog suda.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Eventualne povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zajemčenih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Sud ceni u odnosu na član 32. stav 1. i član 36. stav 2. Ustava.
5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od tvrdnje podnositeljke da je osporeni postupak trajao od 6. marta 2012. godine, kada je Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv odluke Visokog saveta sudstva od 23. decembra 2011. godine, do 22. februara 2018. godine, kada je doneta osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda, odnosno nepunih šest godina. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da se period merodavan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku , u konkretnom slučaju, računa od momenta kada je podnositeljka pred nadležnim sudom pokrenula postupak za ocenu zakonitosti odluke o prestanku dužnosti sudije za prekršaje, a da trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-1562/2012 ne može biti predmet ocene ovog suda. Dakle, ceni se period od 14 . decembra 2012. godine, kada je podnositeljka Upravnom sudu podnela tužbu protiv odluke Visokog saveta sudstva od 13. januara 2010. godine, do 22. februara 2018. godine, kada je doneta osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda, što iznosi pet godina i dva meseca. Ustavni sud je prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku uzeo u obzir da je podnositeljka prvu tužbu u upravnom sporu kasnije podnela zbog toga što je u odlukama Visokog saveta sudstva od 13. januara 2010. i 23. decembra 2011. godine izostala pouka o pravnom sredstvu, kao i da je Upravni sud prihvatio da odlučuje o toj tužbi kao blagovremeno podnetoj zbog toga što je Ustavni sud u Rešenju Už-1562/2012 od 18. marta 2013. godine podnositeljki dao pouku o pravu na podnošenje tužbe.
Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca, uticali na trajanje postupka.
Ustavni sud je našao da predmet postupka nije bio činjenično i pravno složen, da je podnositeljka imala opravdani interes i da je za nju bilo od posebnog značaja da se u okviru standarda razumnog roka oceni zakonitost odluke o prestanku dužnosti sudije za prekršaje , kao i da podnositeljka nije doprinela trajanju tog postupka.
Kada je u pitanju postupanje Visokog savet a sudstva , Ustavni sud je konstatovao da je taj organ propustio da u odluci od 13. januara 2010. godine pouči podnositeljku o mogućnosti pokretanja upravnog spora, a isti propust je učinio i u odluci od 23. decembra 2011. godine, kojom je odbacio kao nedozvoljen prigovor podnositeljke izjavljen protiv odluke od 13. januara 2010. godine, a da istovremeno nije dao pouku o pravu na tužbu u upravnom sporu protiv pobijane odluke o prestanku dužnosti sudije za prekršaje . Odluka Visokog savet a sudstva od 13. januara 2010. godine poništena je zbog toga što nije sadržala sve zakonom propisane sastavne delove, a odluka od 17. septembra 2013. godine zbog toga što Visoki savet sudstva uz spise predmeta i odgovor na tužbu Upravnom sudu nije dostavio zapisnik o većanju i glasanju. Iako Upravni sud nije odugovlačio postupke po tužbama kojima su bile pobijane odluke Visokog saveta sudstva, koje su bile zahvaćene jednostavnim procesnim nedostacima, za Ustavni sud je od značaja činjenica da su u konkretnoj pravnoj stvari vođena tri upravna spora. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70763/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 17271/04, od 10. juna 2008. godine , stav 51.).
Sagledavajući osporeni postupak, i sa aspekta dužeg vremenskog perioda u kome podnositeljka ustavne žalbe nije mogla iz opravdanih razloga ranije da ga pokrene, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Visokim savetom sudstva u predmetu broj 731-00-00007/2013-01. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno da je period merodavan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku trajao pet godina i dva meseca, kao i to da, pre početka tog perioda, podnositeljka objektivno nije bila u mogućnosti da pokrene upravni spor, zbog toga što je Visoki savet sudstva propustio da je o tome pouči u odlukama od 13. januara 2010. i 23. decembra 2011. godine, što je uticalo na to da je stanje nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositeljka nalazila u pogledu svojih prava i obaveza postojalo i pre pokretanja postupka čije je trajanje u ovom predmetu cenjeno. S tim u vezi, Ustavni sud je, prilikom odmeravanja ove naknade nematerijalne štete, uzeo u obzir i period od 6. marta 2012. godine, na koji se odnosi zahtev ustavne žalbe, što je devet meseci pre perioda u odnosu na koji je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Taj dodatni period je uzet u obzir ne zbog toga što je tada vođen postupak po ustavnoj žalbi u predmetu Už-1562/2012, već zbog toga što je podnositeljka u tom periodu usled nedavanja pouke o pravu na pravno sredstvo u odlukama Visokog saveta sudstva bila sprečena da ranije pokrene prvi upravni spor. Pored toga, cenjeni su i životni standard države i činjenica da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos, u okolnostima konkretnog slučaja, predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku.
Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio sv oju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.
7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaze o postojanju te štete, njenoj visini koju je opredelila u zahtevu , niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja državnih organa i eventualne materijalne šete, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovakav zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.
8. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-1562/2012, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
9. Razmatrajući ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 337/2017 od 22. februara 2018. godine, Ustavni sud ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju , sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.
Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima podnositeljka ukazuje na nedostatke u obrazloženju odluke o prestanku dužnosti sudije za prekršaje i presuda nadležnih sudova u upravnom sporu, sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je ključna tvrdnja koju je podnositeljka isticala u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, bila da je prestanak njene dužnosti sudije za prekršaje pravna posledica činjenice što nije predložena i izabrana za sudiju kao lice koje se prvi put bira na sudijsku funkciju. Podnositeljka smatra da se nalazila u istoj pravnoj situaciji kao i sudije koje su obavljale sudijsku dužnost u skladu sa ranije važećim propisima, a koje u postupku opšteg izbora sudija u Republici Srbiji, koje je sproveden 2009. godine, nisu bile izabrane na stalnu sudijsku funkciju. Zato je, po njenom mišljenju, odluka kojom je utvrđeno da joj je prestala dužnost sudije za prekršaje trebalo da sadrži razloge zbog kojih nije predložena i izabrana na sudijsku funkciju.
S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da raniji prvostepeni i drugostepeni organi za prekršaje nisu bili deo sudske vlasti, te i sudije ovih organa nisu bile birane na način i po postupku koji je bio propisan za izbor sudija redovnih sudova, već ih je imenovala Vlada na vreme od osam godina. U tom smislu se položaj podnositeljke ustavne žalbe, kao nekadašnje sudije za prekršaje razlikovao od položaja sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, jer su oni, od momenta kada su počeli da se primenjuju Zakon o sudijama i Zakon o javnom tužilaštvu ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09), mogli da budu ili ne budu izabrani na istu funkciju. Takva mogućnost za sudije za prekršaje nije postojala, pošto su organi u kojima su obavljali dužnost, saglasno odredbi člana 88. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09), prestali sa radom, čime su sudije za prekršaje izgubile raniji status, bez mogućnosti da ga zadrže. Dakle, nekadašnje sudije za prekršaje su mogle biti izabrane u sudove opšte i posebne nadležnosti samo kao lica koja se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Stoga je Visoki sav et sudstva odlukom od 21. aprila 2015. godine, kao i ranije donetim odlukama, samo konstatova o da je podnositeljki prestala dužnost sudije za prekršaje, po sili zakona, iz razloga što je organ za prekršaje u kojem je obavljala tu dužnost prestao da postoji.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da je u presudama nadležnih sudova dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje koje se svodi na to da je osporena odluka o prestanku dužnosti sudije za prekršaje deklarativnog karaktera, te da je u njoj bilo dovoljno utvrditi razlog i datum prestanka dužnosti podnositeljke ustavne žalbe. Suprotne tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe su posledica pogrešnog shvatanja da joj je dužnost sudije za prekršaje prestala zbog neizbora na sudijsku funkciju i da je pre donošenja odluke o prestanku te dužnosti trebalo sprovesti postupak u kojem bi se utvrdilo koji od propisanih uslova za izbor ne ispunjava (videti Odluku Ustavnog suda Už-5655/2017 od 26. decembra 2019. godine) .
Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je pra vo na pravično suđenje povređeno i time što je Upravni sud osporenu presudu doneo bez održavanja usmene javne rasprave i što nije rešio stvar u sporu pune jurisdikcije , Ustavni sud je našao da su ti navodi na ustavnopravno prihvatljiv način ocenjeni u obrazloženju presude Upravnog suda i osporene presude Vrhovnog kasacionog suda. Naime, način odlučivanja Upravnog suda je bio saglasan odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, pošto je taj sud mogao rešiti da se održi usmena rasprava, ali nije bio obavezan da to učini, ukoliko je procenio da to ne zahteva složenost ili bolje razjašnjenje konkretne upravno-sudske stvari. Takođe, u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za odlučivanje suda u sporu pune jurisdikcije, s obzirom na to da takvo odlučivanje suda, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, pretpostavlja prethodni poništaj osporenog akta, dok je osporenom presudom odbijena tužb a podnosioca.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju osnova za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Kada je u pitanju istaknuta povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavi la dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugač ije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, te je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju navedenog ustavnog prava.
Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne ž albe pre obraćanja Ustavnom sudu iskoristi la pravo na tužbu i na zahtev za preispitivanje sudske odluke u upravnom sporu , o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju osnova za tvrdnju da je podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, koje ne podrazumeva i pravo na povoljan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu ako za to nije bilo osnova.
Povrede prava na učešće u upravljanju javnim poslovima i prava na rad, zajemčenih čl. 53. i 60. Ustava, obrazlažu se navodima koji se odnose na sprovođenje postupka opšteg izbora sudija na stalnu sudijsku funkciju od strane Visokog saveta sudstva tokom 2009. godine. Kako tim postupkom nisu bile obuhvaćene tadašnje sudije za prekršaje jer nisu obavljale sudijsku funkciju, Ustavni sud je našao da se istaknute povrede navedenih ustavnih prava ne mogu dovesti u vezu sa pravnim statusom koji je podnositeljka imala u vreme sprovođenja tog postupka, niti sa osporenom presudom.
Ustavni sud nije posebno cenio povredu prava na dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, koja je u ustavnoj žalbi obrazlažena istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.
Podnositeljka se samo formalno pozvala na povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava , a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.
Povodom pozivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se radi o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, a čija povreda može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, do čega osporenim aktima nije došlo.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
10. Što se tiče zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete , kao i troškova veštačenja, koji nisu traženi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, već zbog toga što podnositeljka u određenom periodu nije primala platu koju bi imala da je bila izabrana za sudiju i zbog toga što nije „vraćena na sudijsku dužnost u pravnog sledbenika organa za prekršaje“, Ustavni sud ukazuje na to da nije imao osnova da ih razmatra. Ovo iz razloga što su ovi zahtevi obrazloženi istim navodima kao i istaknute povrede ostalih prava za koje se tvrdi da su učinjene osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda , a u kom delu je ustavna žalba odbačena.
11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.