Odluka Ustavnog suda o žalbi osuđenog u ponovljenom postupku nakon suđenja u odsustvu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu osuđenog u ponovljenom postupku nakon suđenja u odsustvu. Sud je ocenio da odbijanje dokaznih predloga, delimično isključenje javnosti tokom svedočenja svedoka saradnika i vreme dato za završnu reč nisu povredili pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. K . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 27/11 od 24. oktobra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1.Po1. 22/11 od 6. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K . iz B . podneo je 24. jula 2012. godine i dopunio 28. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika S . P, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presud a označen ih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju prvostepena i drugostepena sudska odluka kojom je odbijena žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda kojom je na osnovu člana 412. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) određeno da prema podnosiocu ustavne žalbe u celosti ostaje na snazi pravnosnažna presuda Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP. 5/03 od 24. aprila 2007. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela udruživanje radi neprijateljske delatnosti, krivičnog dela ubistvo u pokušaju i krivičnog dela ubistvo najvišeg predstavnika državne zajednice i država članica u pomaganju, te je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 30 godina.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi osporene presude, kao i da odredi da se odmah uklone štetne posledice tako što će podnosiocu biti ukinut pritvor određen rešenjem Kv.Po1. 454/2011 od 29. septembra 2011. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je princip jednakosti stranaka povređen time što je odbijen predlog odbrane, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se u svojstvu svedoka ispitaju D.K. i Z.J, koji su u krivičnom postupku Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP. 5/03 imali svojstvo okrivljenih i kojima je sud poklonio poverenje u delu iskaza kojim su teretili podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac je naveo i da je izvođenjem dokaza - čitanjem presude Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP. 5/03 od 24. aprila 2007. godine onemogućeno odbrani da predstavi svoje argumente, kroz formu neposrednog ispitivanja u kontradiktornom postupku na glavnom pretresu u odnosu na iskaze D.K. i Z.J, koji bi kao svedoci bili dužni da govore istinu, kao i da neposredno ispituje svedoke saslušane u toku postupka u kojem mu je suđeno u odsustvu.

Povredu prava na pravično suđenje, koju vidi u nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju, podnosilac obrazlaže okolnošću da je sud odbio njegov predlog da se izvrši sudsko-medicinsko veštačenje „u pogledu dijagnoze ličnosti okrivljenog D.K.“, a što bi po mišljenju podnosioca bilo od značaja za razumevanje ponašanja D.K. i ocene njegovog iskaza iz postupka Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP. 5/03. Podnosilac je naveo da je „jasno da se radi o poremećenoj osobi“, kao i da je odbrana ubeđena da bi se veštačenjem utvrdilo da se radi „najmanje o emoci onalno-nestabilnom poremećaju ličnosti“, a takve osobe su sklone raznim manipulacijama i „krajnje su nepouzdane i ne može im se verovati“. U ustavnoj žalbi je osporena i ocena dokaza – iskaza svedoka i svedoka saradnika, te je detaljno navedeno zašto je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, sud trebalo da pokloni veru svedoku N.K, i da ga na osnovu tog iskaza oslobodi od optužbe.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe vidi i u „delimičnom isključenju javnosti tokom trajanja glavnog pretresa“, i to u toku ispitivanja svedoka saradnika D.M.

Povredu prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže tvrdnjom da prvostepeni sud nije „delotvorno“ ispitao dokaze niti je naveo jasne razloge na osnovu kojih je oglasio krivim podnosioca ustavne žalbe, a drugostepeni sud navedene propuste nije otklonio jer nije raspravio odlučna pitanja na koja je ukazano u žalbi.

Povredu prava na odbranu iz člana 33. stav 2. Ustava podnosilac obrazlaže tvrdnjom da mu u postupku, koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, nije bilo omogućeno dovoljno vremena za pripremu završne reči. U ustavnoj žalbi je navedeno da je u dva dana (17. i 18. oktobra 2011. godine) saslušano puno svedoka (17. oktobra 2011. godine saslušani su svedok N.K i svedoci saradnici Lj.B. i M.S, a 18. oktobra 2011. godine saslušan je svedok saradnik D.M.), a kako je transkripte audio zapisa sa glavnog pretresa od 18. oktobra 2011. godine branilac podnosioca ustavne žalbe dobio jedan sat pre početka glavnog pretresa 19. oktobra 2011. godine, na kojem je trebalo da iznese završnu reč, to nije imao dovoljno vremena za upoređivanje iskaza svedoka i pripremu odbrane u završnoj reči.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je pred Okružnim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal u predmetu KP. 5/03 vođen krivični postupak protiv većeg broja okrivljenih lica (među njima i protiv podnosioca ustavne žalbe), zbog krivičnih dela udruživanje radi neprijateljske delatnosti, ubistv o najvišeg predstavnika državne zajednice i država članica i krivičnih dela protiv života i tela. Podnosiocu ustavne žalbe je u predmetnom krivičnom postupku bilo suđeno u odsustvu, saglasno odredbi člana 304. Zakonika o krivičnom postupku. Uvidom u prvostepenu presudu Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP. 5/03 od 24. aprila 2007. godine i drugostepenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kž1.OK. 11/07 od 17. septembra 2008. godine utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe u toku prvostepenog postupka bio zastupan od strane branioca A.Đ, a da su zajedničku žalbu protiv te presude izjavili branioci podnosioca ustavne žalbe A.Đ i V.V. Nakon lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je, saglasno odredbi člana 413. Zakonika o krivičnom postupku, uvažavajući zahtev podnosioca ustavne žalbe, ponovio pravnosnažno okončani krivični postupak protiv njega, u kojem je podnosilac ustavne žalbe bio zastupan od strane advokata R.B. i S.P.

Ustavni sud je takođe utvrdio da je u ponovljenom krivičnom postupku, koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kojem je doneta prvostepena osporena presuda, javnost bila isključena u jednom delu glavnog pretresa, i to samo prilikom saslušanja svedoka saradnika Lj.B, M.S. i D.M, te kod suočavanja svedoka saradnika D.M. sa podnosiocem ustavne žalbe, kao i kod čitanja iskaza preminulog svedoka saradnika Z.V.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da je pravilno prvostepeno veće odbilo dokazne predloge branioca S. K . da se saslušaju osuđeni Z.J. i D.K, te da se veštaci iz ranijeg postupka izjasne o dijagnozi ličnosti D.K. kao i da se izvrši psihološko -psihijatrijsko veštačenje svedoka saradnika Lj.B, M.S. i D.M, pravilno našavši da su ovi dokazni predlozi suvišni, jer su odbrane osuđenih Z.J.i D.K. već bile predmet ocene ranije pravnosnažne presude, a odbrana nije pružila nijedan argument vezan za ličnost svedoka saradnika koji bi ukazao na potrebu predloženih veštačenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.).

Odredbom člana 32. stav 3. Ustava utvrđeno je da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) bilo je propisano: da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju. Presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren (član 18. stav 1 .); da okrivljeni kome se sudi u odsustvu (član 304) mora imati branioca čim sud donese rešenje o suđenju u odsustvu (član 71. stav 3.); da se optuženom može suditi u odsustvu samo ako je u bekstvu ili inače nije dostižan državnim organima, a postoje naročito važni razlozi da mu se sudi iako je odsutan (član 304. stav 2.); da k ad sud u novom postupku donese presudu, izreći će da se ranija presuda delimično ili u celini stavlja van snage ili da se ostavlja na snazi, a u kaznu koju odredi novom presudom sud će optuženom uračunati izdržanu kaznu, a ako je ponavljanje određeno samo za neko od dela za koje je optuženi bio osuđen, sud će izreći novu jedinstvenu kaznu po odredbama krivičnog zakona (član 412. stav 3.); da k rivični postupak u kome je neko lice osuđeno u odsustvu (član 304) ponoviće se i van uslova propisanih u članu 407. ovog zakonika ako osuđeni i njegov branilac podnesu zahtev za ponavljanje postupka u roku od šest meseci od dana nastupanja mogućnosti da se osuđenom sudi u njegovom prisustvu (član 413. stav 1.); da će se krivični postupak u kome je neko lice osuđeno u odsustvu ponoviti i van uslova propisanih u članu 407. ovog zakonika ako je njegovo izdavanje strana država odobrila pod uslovom da se postupak ponovi (član 413. stav 2.); da je p rilikom ispitivanja svedoka saradnika javnost isključena, osim ako veće na predlog javnog tužioca i uz saglasnost svedoka saradnika ne odluči drukčije (član 504s stav 1.) .

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da procenjuje značaj pojedinih dokaznih predloga stranaka u krivičnom postupku niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke, ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pravo je suda u krivičnom postupku da po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane. Jedino je redovan sud ovlašćen da u konkretnom slučaju ceni koji su dokazi od značaja za donošenje sudske odluke, te da proceni koje dokaze je nužno izvesti, a čije izvođenje je u konkretnom slučaju suvišno. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se garancijama iz člana 33. stav 5. Ustava ne daje okrivljenima neograničeno pravo da predlažu izvođenje dokaza pred sudom, niti im se garantuje pravo da svi predlozi odbrane budu prihvaćeni . Dakle, ustavna garancija da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist ni na koji način ne ograničava krivične sudove da cene celishodnost izvođenja svakog predloženog dokaza pojedinačno, te da odluče koje će dokaze izvesti, a koje ne. S druge strane, zadatak je i obaveza sudova da obrazlože razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je optuženi u svojoj odbrani izričito zahtevao.

Konkretno, podnosilac ustavne žalbe osporava sudsku odluku donetu u ponovljenom krivičnom postupku, kojom je, saglasno odredbi člana 412. stav 3. ZKP, određeno da u celosti ostaje na snazi pravnosnažna presuda kojom je podnosilac osuđen u odsustvu. Polazeći od toga da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u bekstvu u toku višegodišnjeg trajanja krivičnog procesa koji je sproveden pred Okružnim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal u predmetu KP. 5/03 zbog krivičnih dela udruživanje radi neprijateljske delatnosti, ubistv o najvišeg predstavnika državne zajednice i država članica i krivičnih dela protiv života i tela, te da je zapravo svojom voljom odlučio da u tom postupku ne učestvuje neposredno u dokaznom postupku i lično ne prisustvuje saslušanju ostalih saokrivljenih lica i ispitivanju svedoka, a imajući u vidu da je u ponovljenom krivičnom postupku, po zahtevu podnosioca ustavne žalbe , Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje ponovio izvođenje pojedinih dokaza, te je za sve dokaze koje nije prihvatio dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje razloga zbog kojih nije nužno niti celishodno izvoditi pojedine dokaze odbrane, Ustavni sud je našao da nisu osnovani navodi podnosioca da se odbijanjem dokaznih predloga odbrane okrivljeni našao u neravnopravnom položaju kao stranka u krivičnom postupku u odnosu na javnog tužioca , jer nije mogao da neposredno ispituje svedoke saslušane u toku postupka u kojem mu je suđeno u odsustvu.

Ispitujući navode ustavne žalbe da je odbijanjem predloga odbrane da se u svojstvu svedoka ispitaju osuđeni D.K. i Z.J, podnosiocu ustavne žalbe bilo onemogućeno da „predstavi svoje argumente, kroz formu neposrednog ispitivanja u kontradiktornom postupku na glavnom pretresu u odnosu na iskaze osuđenih D.K. i Z.J. koji bi kao svedoci morali da govore istinu“, Ustavni sud ukazuje na to da je utvrđivanje prihvatljivosti i ocena dokaza prvenstveno stvar redovnih sudova, dok se zadatak Ustavnog suda sastoji u tome da ispita da li su ispunjeni zahtevi iz člana 32. stav 1. Ustava, po pitanju pravičnosti. To dalje znači da će se na pravičnost gledati u svetlu postupka kao celine . Ustavni sud je uvidom u presudu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 27/11 od 24. oktobra 2011. godine utvrdio: da je u predmetnom krivičnom postupku prvostepeni sud izveo veliki broj dokaza; da je za sve dokaze koje je prihvatio, kao i za one koje nije, dao jasno i razumljivo obrazloženje. I majući u vidu da je krivični sud na osnovu sprovedenog celokupnog dokaznog postupka, detaljno analizirajući odbranu podnosioca ustavne žalbe u međusobnoj povezanosti sa iskazima ostalih saokrivljenih lica i velikim brojem izvedenih dokaza našao da je ponovno saslušanje osuđenih D.K. i Z.J. suvišno i necelishodno, što je i drugostepeni sud u redovnoj instancionoj kontroli potvrdio, ukazujući na to da iskazi okrivljenih D.K. i Z.J. nisu jedini dokazi koji terete podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da samo po sebi neprihvatanje predloga odbrane da se izvrši psihološko-psihijatrijsko veštačenje ličnosti osuđenog D.K, te da se neposredno ispitaju osuđeni D.K. i Z.J. ne dovodi u sumnju poštovanje principa „jednakosti oružja“ i ne ukazuje prima facie na očigledu proizvoljnost i arbitrernost u sprovođenju dokaznog postupka od strane krivičnog suda.

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je delimično isključenje javnosti tokom glavnog pretresa bilo u suprotnosti sa odredbom člana 32. stav 3. Ustava, Ustavni sud najpre, konstatuje da pravo na javnost rasprave pred sudom, kao element prava na pravično suđenje, nije apsolutno i neograničeno, jer su samim Ustavom utvrđena odstupanja od ovog prava, saglasno članu 20. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu biti ograničena, ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ih Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Tako je odredbom člana 32. stav 3. Ustava utvrđeno da javnost može biti isključena tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom.

Ustavni sud dodatno ukazuje da iz citirane odredbe člana 504s ZKP jasno proizlazi da se ispitivanje svedoka saradnika obavlja po pravilu bez javnosti, kako u toku istrage tako i na glavnom pretresu, odnosno da ispitivanje svedoka saradnika na glavnom pretresu može biti izuzetno javno, o čemu odlučuje sud na predlog javnog tužioca a uz saglasnost svedoka. Dakle, prema zakonu koji je bio na snazi u vreme preduzimanja osporene dokazne radnje sud je mogao da donese odluku da javnost ne bude isključena prilikom ispitivanja svedoka saradnika, samo ako su kumulativno bila ispunjena dva uslova: prvi, da javni tužilac predloži javno ispitivanje svedoka saradnika i drugi, da se svedok saradnik sa takvim predlogom saglasi. Svrha navedenog zakonskog ograničenja načela javnosti glavnog pretresa, između ostalog je i zaštita privatnosti svedoka saradnika, što je, po oceni Ustavnog suda , saglasno sa odredbom člana 32. stav 3. Ustava.

Polazeći od toga da je Ustavni sud utvrdio da je u konkretnom slučaju javnost tokom sudskog postupka bila isključena u jednom delu glavnog pretresa, i to prilikom ispitivanja svedoka saradnika Lj.B, M.S. i D.M, te kod suočavanja svedoka saradnika D.M. sa podnosiocem ustavne žalbe, kao i kod čitanja iskaza preminulog svedoka saradnika Z.V, te da javni tužilac nije predložio javno ispitivanje svedoka, niti je postojala saglasnost svedoka da njihovo ispitivanje bude javno, Ustavni sud je ocenio da Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje, u konkretnom slučaju, ustavnopravno prihvatljivim tumačenjem odredbi člana 504s ZKP, nije izašao iz okvira Ustavom dozvoljenog odstupanja od prava na javnost rasprave, kao elementa prava na pravično suđenje.

Polazeći od svega navedenog, te dodatno imajući u vidu da je, po oceni Ustavnog suda , Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje na ustavnopravno prihvatljiv način dovoljno detaljno obrazložio sve bitne žalbene navode podnosioca ustavne žalbe, koje on uglavnom ponavlja u ustavnoj žalbi, naročito obrazloživši zašto izvođenje predloženih a neizvedenih dokaza nije bilo nužno, te je u obrazloženju osporene presude jasno izneto na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičnih dela koja su bila predmet optužbe u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi posebnih prava okrivljenog iz člana 33. stav 2. Ustava, kojom se svakom ko je okrivljen za krivično delo garantuje pravo da uzme branioca po svom izboru, da sa njim nesmetano opšti, kao i da dobije primereno vreme za pripremu odbrane, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu KP. 5/03, u kojem mu je suđeno u odsustvu, bio zastupan od strane dva branioca – advokata A.Đ. i V.V, kao i da je u ponovljenom sudskom postupku, u kojem je određeno da ostaje na snazi presuda Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP. 5/03 od 24. aprila 2007. godine (pravnosnažna 17. septembra 2008. godine) bio zastupan od strane dva izabrana branioca – advokata S.P. i R.B. Takođe je utvrđeno da je u ponovljenom krivičnom postupku, koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, glavni pretres započeo 1. juna 2011. godine, a završen 19. oktobra 2011. godine; da je u toku dokaznog postupka pročitana presuda Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP. 5/03 od 24. aprila 2007. godine, presuda Vrhovnog suda Srbije Kž1.OK. 11/07 od 17. septembra 2008. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije III OK. 1/09 od 4. septembra 2009. godine, da je neposredno saslušan svedok N.K, kao i svedoci saradnici Lj.B, M.S. i D.M, da je sprovedeno suočavanje svedoka saradnika D.M. i podnosioca ustavne žalbe, te da su pročitani mnogobrojni materijalni dokazi pribavljeni u toku krivičnog postupka Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu KP. 5/03.

Polazeći od toga da je u toku sudskog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnosilac bio zastupan od strane dva izabrana branioca, sa kojima je nesmetano opštio i pripremao odbranu u toku višemesečnog trajanja glavnog pretresa, da u predmetnom sudskom postupku nisu izvedeni novi dokazi, te imajući u vidu da se pravo na primereno vreme za pripremu odbrane, kao element prava iz člana 33. stav 2. Ustava ne iscrpljuje u pripremi završene reči, Ustavni sud je mišljenja da u konkretnom slučaju, a sagledavajući sudski postupak kao celinu, okolnost da braniocima okrivljenog nije odobreno traženo vreme ( deset dana) za pripremu završne reči nije dovelo do povrede prava na odbranu, garantovanog odredbom člana 33. stav 2. Ustava.

7. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim presudama nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao u ustavnoj žalbi, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu u celini kao neosnovanu.

8. Na osnovu odredaba člana 42b i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o žalbi osuđenog u ponovljenom postupku nakon suđenja u odsustvu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti