Rešenje Ustavnog suda o preobražaju radnog odnosa i pravu na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kojom se osporavaju sudske odluke o preobražaju radnog odnosa. Utvrđeno je da tužilja nije ispunjavala uslove stručne spreme za radno mesto u trenutku zaključenja drugog ugovora, te nije bilo osnova za preobražaj.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bosiljke Stevanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Bosiljke Stevanović izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 763/2007 od 25. februara 2009. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2913/09 od 12. juna 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 889/10 od 3. novembra 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Bosiljka Stevanović iz Beograda podnela je 9. februara 2011. godine, preko punomoćnika Milana Petrušića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe se pozvala i na povredu navedenog prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe zasnovala radni odnos na određeno vreme koji je neprekidno trajao duže od 12 meseci, iako je odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu propisano da radni odnos na određeno vreme ne može trajati duže od 12 meseci. Kako je nakon proteka roka od 12 meseci nastavila da radi kod poslodavca duže od pet radnih dana, podnositeljka ustavne žalbe smatra da je ispunila uslov iz člana 37. stav 4. Zakona o radu da njen radni odnos na određeno vreme postane radni odnos na neodređeno vreme. Mišljenja je da se uslovi za rad na radnom mestu soliste opere nisu mogli ceniti u odnosu na Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova u Narodnom pozorištu u Beogradu broj 2953 od 10. maja 2007. godine, već je trebalo primeniti opšti akt poslodavca koji je bio na snazi 1. decembra 2006. godine kada je zasnovala radni odnos na određeno vreme po prvom ugovoru o radu. Polazeći od iznetih razloga, zaključuje da u osporenim presudama nije dato uverljivo obrazloženje za odbijanje njenog tužbenog zahteva za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2913/09 od 12. juna 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena osporena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 763/2007 od 25. februara 2009. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da je po sili zakona zasnovala radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom počev od 1. decembra 2007. godine kod tuženog Narodnog pozorišta u Beogradu, da joj tuženi uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od navedenog datuma do dana vraćanja na rad i da joj naknadi parnične troškove.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog u osporenim nižestepenim presudama proističe: da je tužilja bila radno angažovana kod tuženog na osnovu ugovora o radu na određeno vreme broj 8215 od 20. decembra 2006. godine, u periodu od 1. decembra 2006. godine do 30. juna 2007. godine, a potom i na osnovu ugovora o radu na određeno vreme broj 4298 od 6. jula 2007. godine, u periodu od 1. jula 2007. godine do 31. decembra 2007. godine, na radnom mestu solista opere I u Sektoru opere i baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, sa radnim vremenom od 30% punog radnog vremena u trajanju od 12 časova nedeljno; da je Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova u Narodnom pozorištu u Beogradu broj 2953 od 10. maja 2007. godine propisano da se za radna mesta prvak i solista opere 1-3, kao poseban uslov za zasnivanje radnog odnosa traži visoka stručna sprema u vidu završenog Fakulteta muzičke umetnosti - Odsek za solo pevanje; da je tužilja završila Prirodno matematički fakultet, a ne Fakultet muzičke umetnosti.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, a polazeći od odredaba člana 24. st. 1. i 2. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano da se radni odnos zasniva sa licem koje ispunjava, pored ostalog, i posebne uslove za rad na poslovima utvrđene pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, parnični sudovi su ocenili da tužilja nije ispunjavala poseban uslov propisan Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova u Narodnom pozorištu u Beogradu da drugi put zasnuje radni odnos na određeno vreme na radnom mestu prvak i solista opere. Drugostepeni sud je našao da je neosnovan navod žalbe da je prvostepeni sud trebalo da primeni Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog koji je bio na snazi 1. decembra 2006. godine kada je tužilja prvi put zasnovala radni odnos na određeno vreme kod tuženog, zbog toga što je tužilja drugi put zasnovala radni odnos kod tuženog 1. jula 2007. godine, kada se već primenjivao Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 10. maja 2007. godine, te se na drugi put zasnovani radni odnos nije mogao primenjivati ranije važeći pravilnik.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 889/10 od 3. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv drugostepene presude. Vrhovni kasacioni sud je našao da se neosnovano revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava, zbog toga što je tužilja prekludirana u traženju sudske zaštite u odnosu na prvi ugovor o radu na određeno vreme, u smislu odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu, dok u odnosu na drugi ugovor o radu na određeno vreme nisu ispunjeni uslovi za preobražaj tog radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu člana 37. stav 4. i člana 24. stav 2. Zakona o radu.

4. Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, te je navode ustavne žalbe o povredama ovih prava cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je njen radni odnos zasnovan na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme time što je nastavila da radi kod tuženog poslodavca duže od pet radnih dana po isteku roka od 12 meseci, koliko je prema odredbi člana 37. stav 1. Zakona o radu najduže mogao da traje radni odnos zasnovan na određeno vreme.

Polazeći od razloga na kojima su parnični sudovi zasnovali svoju ocenu o neosnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe iznetih u prilog tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u ustavnoj žalbi ponavlja navode koje je iznosila u žalbi protiv prvostepene presude i u reviziji protiv drugostepene presude, a koje su drugostepeni i revizijski sud ocenili, dajući jasne i dovoljne razloge za zauzete pravne stavove u svojim odlukama.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je podnositeljka ustavne žalbe dva puta zasnivala radni odnos na određeno vreme u ukupnom trajanju dužem od 12 meseci, te da je po isteku tog roka nastavila da radi kod tuženog poslodavca duže od pet radnih dana, ne znači da je njen radni odnos na određeno vreme u konkretnom slučaju po sili zakona prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Naime, u sprovedenom parničnom postupku je nesporno utvrđeno da podnositeljka ustavne žalbe, u vreme kada je drugi put zasnovala radni odnos na određeno vreme na radnom mestu soliste opere, 1. jula 2007. godine, nije ispunjavala poseban uslov u pogledu vrste stručne spreme predviđen tada važećim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 10. maja 2007. godine. Podnositeljka ustavne žalbe nije bila lice sa kojim je bilo moguće drugi put zasnovati radni odnos na određeno vreme, u smislu odredaba člana 24. st. 1. i 2. Zakona o radu, te se nije mogla pozivati na to da je tokom drugi put zasnovanog radnog odnosa na određeno vreme ispunila uslove za preobražaj tog radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme po samom zakonu, u smislu odredaba člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu. Stoga ni činjenica da je podnositeljka kod tuženog poslodavca bila u radnom odnosu na određeno vreme neprekidno 13 meseci, u konkretnom slučaju, nije bila bitna za navedeni preobražaj radnog odnosa.

Podnositeljka ustavne žalbe je preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme eventualno mogla da traži u odnosu na prvi put zasnovani radni odnos na određeno vreme, koji je trajao od 1. decembra 2006. godine do 30. juna 2007. godine, ukoliko je nastavila da radi kod tuženog poslodavca najmanje pet radnih dana počev od 1. jula 2007. godine bez zaključenog drugog ugovora o radu na odrđeno vreme. Imajući u vidu da nije blagovremeno tražila sudsku zaštitu protiv rešenja o prestanku prvi put zasnovanog radnog odnosa na određeno vreme, podnositeljka je izgubila i pravo da traži preobražaj tog radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme. U tom smislu je i Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene revizijske presude ukazao da je podnositeljka ustavne žalbe prekludirana u smislu odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu u traženju sudske zaštite u odnosu na prvi ugovor o radu na određeno vreme kod tuženog poslodavca.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne predstavljaju ustavnopravne razloge koji daju osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević