Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu apelacionog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je sud proizvoljno primenio odredbe o zastarelosti iz Zakona o udruženom radu, jer tužioci nikada nisu izgubili državinu sporne nepokretnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojanke Jovanović iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stojanke Jovanović i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 818/12 od 12. marta 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 818/12 od 12. marta 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 5223/10 od 18. novembra 2011. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojanka Jovanović iz Kraljeva je , 24. jula 2012. godine, preko punomoćnika Radomira S. Petrovića, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 818/12 od 12. marta 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 818/12 od 12. marta 2012. godine preinačena prvostepena presuda, pa je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, među kojima je podnositeljka, kojim su tražili da se utvrdi prema tuženima Republici Srbiji i JP „Srbija šume“, Šumsko gazdinstvo „Stolovi“ Kraljevo, da su vlasnici na spornoj nepokretnosti; da se sporna nepokretnost revizijom katastra iz 1948. godine vodila na sada pok. M.J, supruga podnositeljke ustavne žalbe; da je upis prava svojine na spornoj nepokretnosti u korist Republike Srbije, izvršen bez pravnog osnova, jer podnositeljka kao i ostali naslednici pok. M.J. ne poseduju rešenje o eksproprijaciji, da nemaju nikakva saznanja o tome da je eksproprijacija uopšte i izvršena, kao i to da ni Istorijski arhiv u Kraljevu ne poseduje takvo rešenje; da je iz beleške Službe za katastar nepokretnosti Kraljevo i ostalih izvedenih dokaza prvostepeni sud stekao uverenje da je sporna nepokretnost bila planirana za eksproprijaciju, da se iz nekog razloga odustalo i da rešenje o eskproprijaciji nikada i nije doneto, pa iz tih razloga i stoji beleška da je zemljište vraćeno vlasniku; da je greškom ovakav upis izvršen, a kako su tužioci sve vreme bili savesni držaoci, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca kao osnovan; da je Apelacioni sud u Kragujevcu prilikom preinačavanja prvostepene presude pogrešno primenio odredbu člana 268. Zakona o udruženom radu, jer se navedena zakonska odredba ne odnosi na predmetni slučaj s obzirom na to da se njom reguliše samo odnos između društveno-pravnih lica u vezi upisa prava korišćenja na osnovnim i obrtnim sredstvima preduzeća, a ne odnos između građansko-fizičkih lica i društveno-pravnih lica.

Podnositeljka ustavne žalbe predložila je Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvida u priložen u dokumentacij u, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Stojanka Jovanović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i ostali tužioci su podneli tužbu Osnovnom sudu u Kraljevu protiv Republike Srbije i Javnog preduzeća „Srbijašume“, Šumsko gazdinstvo „Stolovi“ Kraljevo, radi utvrđenja prava svojine na spornoj nepokretnosti, što su tuženi dužni priznati im ovo pravo i dozvoliti im upis kod Službe za katastar nepokretnosti.

Osnovni sud u Kraljevu je presudom P. 5223/10 od 18. novembra 2011. godine usvojio ovako postavljeni tužbeni zahtev tužilaca.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 818/12 od 12. marta 2012. godine preina čio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud utvrdio da su tužioci (među kojima je i podnositeljka ustavne žalbe) naslednici sada pok. M.J. po osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Kraljevu, kojim nije raspravljena zaostavština na spornoj nepokretnosti; da je tužilja Stojanka supruga sada pok. M.J, da od udaje 1957. godine živi u Magliču i da je od tog datuma neprekidno zajedno sa ostalim članovima porodice obrađivala spornu nepokretnost; da je rađen dalekovod u Magliču na spornoj nepokretnosti i u postupku naknade navedena tužilja je saznala da je sporna nepokretnost upisana na Republiku Srbiju kao vlasnika, a Javno preduzeće „Srbijašume“, ŠG „Stolovi“ Kraljevo je upisano kao korisnik; da je u Službi za katastar nepokretnosti tužilja Stojanka saznala da je sporna nepokretnost bila oduzeta, ali da u tom spisu predmeta postoji beleška da je sporna nepokretnost vraćena starom vlasniku i da treba doneti rešenje o vraćanju; da se tužilja Stojanka obraćala zahtevom Službi za katastar nepokretnosti radi brisanja pogrešno upisanog prava korišćenja na spornoj nepokretnosti, ali da je njen zahtev odbijen konačnim rešenjem od 19. maja 2006. godine zbog proteka roka od dve godine; da je tužilja vodila i upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije , koji je presudom U-2948/04 od 7. septembra 2005. godine odbio njenu tužbu uz obrazloženje da tužilja ne poseduje rešenje o eksproprijaciji koje u prvostepenom postupku nije moglo biti pribavljeno ni od Istorijskog arhiva Republike Srbije; da se u momentu smrti pok. M.J. 12. septembra 1986. godine sporna nepokretn ost nije vodila u katastarskom operatu na njegovo ime, već kao državno dobro na Ministarstvu šume i ruda; da je pre upisa prava na spornoj nepokretnosti na Ministarstvo šume i ruda 1954. godine, revizijom katastra 1948. godine sporna nepokretnost bila upisana kao svojina sada pok. M. J; da je prema navodima lugara saslušanog u svojstvu svedoka utvrđeno da Šumsko gazdinstvo spornom nepokretnošću nikada nije gazdovalo, niti je ko tužiocima smetao da obrađuju spornu nepokretnost; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud izveo zaključak da je sporna nepokretnost zaista bila planirana za eksproprijaciju, od koje se iz nekog razloga odustalo, ali da rešenje nikada nije doneto i da verovatno zbog toga postoji beleška da je zemljište vraćeno vlasniku, te da nepokretnost nikada nije ni bila oduzeta od vlasnika, te je stoga upis Republike Srbije kao vlasnika, a JP „Srbijašume“, ŠG „Stolovi“ Kraljevo kao korisnika izvršen greškom - bez pravnog osnova; da kako su tužioci sve vreme bili s avesni držaoci, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev; da je prvostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava, odnosno neprimenjivanja odredbe člana 268. Zakona o udruženom radu izveo pogrešan zaključak o tome da tužioci imaju jači pravni osnov za upis prava svojine u odnosu na tužene; da je navedenom zakonskom odredbom propisano da ako je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog osnova, njeno vraćanje se može zahtevati u roku od pet godina počev od dana saznanja, a najdocnije u roku od deset godina; da je ovaj zakon stupio na snagu 25. novembra 1976. godine, te da je navedeni desetogodišnji rok istekao 25. novembra 1986. godine, a tužba je podneta tek 15. novembra 2007. godine, dakle kada je prošao i objektivni rok u kome su tužioci mogli tražiti vraćanje ove nepokretnosti, zbog čega je tužbeni zahtev morao biti odbijen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 226. stav 1. Zakona o udruženom radu ("Službeni list SFRJ", br. 53/76, 57/83, 85/87, 6/88, 11/88 - prečišćen tekst i 40/89) (u daljem tekstu: ZUR) bilo je propisano da ako je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog osnova, njeno vraćanje može se zahtevati u roku od pet godina počev od dana saznanja, a najdocnije u roku od deset godina. I osnovni tekst ZUR ("Službeni list SFRJ", broj 53/76) imao je u članu 268. stav 1. istu odredbu. Stupanjem na snagu Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava SRJ ("Sl užbeni list SRJ", broj 1/92), 27. aprila 1992. godine, bilo je propisano u članu 13. stav 1. tačka 6) da prestaje da važi ZUR.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na proizvoljnoj primeni materijalnog prava u konkretnom slučaju – i to Zakona o udruženom radu, koji, po mišenju podnositeljke, nije mogao da se primeni na konkretni spor. Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi „Khamidov protiv Rusije “, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe zajedno sa ostalim tužiocima podnela tužbu Osnovnom sudu u Kraljevu protiv tuženih, radi utvrđenja prava svojine na spornoj nepokretnosti. Radi se o nepokretnosti koja se u katastarskom operatu vodi kao državno dobro Ministarstva šuma i ruda od 1954. godine, a da je pre tog datuma revizijom katastra od 1948. godine bila upisana svojina sada pok. M.J, a podnositeljka ustavne žalbe je zaveštajni naslednik M.J; da je sporna nepokretnost bila planirana za eksproprijaciju, ali da se iz nekog razloga odustalo od toga i da rešenje nikada nije ni doneto, pa iz tih razloga verovatno i stoji beleška da je zemljište vraćeno vlasniku (a nije), te da podnositeljka ustavne žalbe nesmetano obrađuje spornu nepokretnost, a tuženi nikad nisu ušli u posed sporne nepokretnosti.

Prvostepeni sud je utvrdio da je upis prava svojine i korišćenja na tužene izvršen bez pravnog osnova i usvojio je tužbeni zahtev. Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, jer su tužioci prekludirani u ostvarivanju svojih prava, zasnivajući svoj pravni stav na odredbi člana 268. stav 1. Zakona o udruženom radu, kojom je bilo propisano da ako je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog osnova, njeno vraćanje se može zahtevati u roku od pet godina počev od dana saznanja, a najdocnije u roku od deset godina, a u tim rokovima podnositeljka i ostali tužioci nisu tražili vraćanje nepokretnosti. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da primena člana 226. stav 1. (član 268. stav 1.) ZUR-a na određeni imovinskopravni spor, podrazumeva ne samo da je određena nepokretnost upisana u javne knjige kao društveno sredstvo nekog društveno-pravnog lica, već da je to društveno- pravno lice i ušlo u posed sporne nepokretnosti, da je koristi. U konkretnom slučaju, iz nesumnjivo utvrđeno činjeničnog stanja u predmetnom parničnom postupku je zaključeno da su podnositeljka ustavne žalbe (odnosno njen pravni prethodnik) i drugi tužioci od 1948. godine neprekidno u posedu sporne nepokretnosti i da je nesmetano koriste (obrađuju), a da tuženi nikad nisu ni ušli u posed sporne nepokretnosti. U takvoj činjeničnoj situaciji bespredmetno je da podnositeljka i ostali tužioci traže vraćanje sporne nepokretnosti u određenim rokovima u smislu navedene zakonske odredbe, s obzirom na to da oni nikad nisu ni ostali bez poseda sporne nepokretnosti da bi kasnije tražili njeno vraćanje. Zatim, u konkretnom sporu ne može se pokrenuti pitanje koja od parničnih stranaka ima jači pravni osnov za upis prava na spornoj nepokretnosti, jer je očigledno da tuženi nisu imali nikakav pravni osnov za upis svog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da je došlo do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava na štetu podnosi teljke ustavne žalbe , koje je imalo takvu težinu da je dovelo do povrede njenog Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 818/12 od 12. marta 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede ustavnog prava, poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio da Apelacioni sud u Kragujevcu ponovo odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 5223/10 od 18. novembra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi povredu ostalih navedenih ustavnih prava za sada je preuranjen , zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Uzimajući u obzir da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj p ravnoj situaciji kao i podnositeljka, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić