Povreda prava na imovinu i suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Izvršni postupak, pokrenut 2000. godine, nije okončan ni nakon 13 godina zbog neefikasnosti suda. Dosuđena je naknada štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi DOO „Eromma“ Niš, iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba DOO „Eromma“ Niš i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Prištini u predmetu Iv. 59/02 povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se Privrednom sudu u Nišu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. nastavio i okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. DOO „Eromma“ Niš, iz Niša, podnelo je 29. jula 201 3. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Prištini u predmetu Iv. 59/02.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je kao izvršni poverilac 15. marta 2000. godine podneo Privrednom sudu u Nišu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave-računa protiv izvršnog dužnika TE „Kosovo B“, Obilić; da se Privredni sud u Nišu 21. marta 2000. godine oglasio nenadležnim za postupanje i predmet je ustupio Trgovinskom sudu u Prištini kao nadležnom sudu, koji je 23. aprila 2002. godine doneo rešenje Iv. 59/02 kojim je određeno predloženo izvršenje; da je u predlogu za izvršenje predloženo da se izvršenje sprovede na novčanim sredstvima izvršnog dužnika, a ukoliko nema novčanih sredstava, na pokretnim stvarima izvršnog dužnika; da i nakon trinaestogodišnjeg trajanja izvršnog postupka, koji i dalje nije okončan, podnosilac nema mogućnosti da svoje potraživanje naplati zbog toga što se izvršni dužnik nalazi u postupku restrukturiranja.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu, kao i da naloži nadležnom sudu i Narodnoj banci Srbije da preduzmu sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku. Zahtevao je i naknadu štete.

2. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS,“ broj 101/13), 26. maja 2014. godine, dostavio predmet Privrednom apelacionom sudu radi odlučivanja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan.

Privredni apelacioni sud je, uz dopis R4 I. 45/14 od 21. novembra 2014. godine, vratio Ustavnom sudu spise predmeta Už- 6164/2013. U dopisu je, pored ostalog, navedeno da su se u vreme važenja Zakona o izvršnom postupku, prema Sudskom poslovniku, izvršni predmeti razvodili kao okončani dostavljanjem rešenja o izvršenju nadležnoj službi za prinudnu naplatu, pa je i u ovom slučaju predmet Trgovinskog suda u Prištini Iv. 59/02 razveden kao okončan i nakon toga arhiviran.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („ Službeni glasnik RS, broj 40/15), kojim je, takođe, predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud. Odredbom člana 36. stav 2. navedenog zakona, propisano je da danom stupanja na snagu tog zakona prestaje da važi odredba člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS,“ br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US), prema kojoj se ustavna žalba mogla izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da se Privredni apelacioni sud praktično oglasio nenadležnim da odlučuje o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju iscrpljena pravna sredstva pred redovnim sudom, te je nastavio da postupa po ustavnoj žalbi u predmetu Už – 6164/2013.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i uz nju priloženu dokumentaciju, spise predmeta Privrednog suda u Prištini Iv. 59/02, odgovor Privrednog apelacionog suda R4 I. 45/14 od 27. novembra 2014. godine i dopis Narodne banke Srbije broj IX 5488/2/15 od 15. decembra 2015. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni poverilac 15. marta 2000. godine podneo Privrednom sudu u Nišu predlog za izvršenje na osnovu verodostojnih isprava-računa protiv izvršnog dužnika TE „Kosovo B“ Obilić, i to na novčanim sredstvima izvršnog dužnika, a ukoliko nema dovoljno novčanih sredstava, popisom, plenidbom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Privredni sud u Nišu se rešenjem I. 417/2000 od 21. marta 2000. godine oglasio nenadležnim za postupanje i predmet je ustupio Trgovinskom sudu u Prištini, sa sedištem u Kraljevu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Rešenjem Trgovinskog suda u Prištini Iv. 59/02 od 23. aprila 2002. godine određeno je predloženo izvršenje, a navedeno rešenje o izvršenju je dostavljeno Narodnoj banci Srbije tek 11. juna 2007. godine. Dopisom Narodne banke Srbije od 11. jula 2007. godine, Trgovinskom sudu u Prištini je vraćeno rešenje o izvršenju Iv. 59/02, sa napomenom da se po tom rešenju ne može postupati zato što nedostaje podnesak poverioca od 4. juna 2007. godine sa osnovnim podacima o dužniku i poveriocu (tekući računi, matični brojevi i PIB). Trgovinski sud u Prištini je, postupajući po navedenom nalogu Narodne banke Srbije, uz dopis od 29. decembra 2008. godine dostavio sporni podnesak izvršnog poverioca Narodnoj banci Srbije – Odseku za prinudnu naplatu Kragujevac i naložio je Narodnoj banci Srbije da postupi po rešenju Iv. 59/02. Zatim je predmet arhiviran, iako nije bilo dokaza da je potraživanje naplaćeno.

U dopisu Narodne banke Srbije od 15. decembra 2015. godine, navedeno je: da je rešenje o izvršenju Iv. 59/02 primljeno u Odeljenju za prijem, kontrolu i unos osnova i naloga u Kragujevcu dana 26. jula 2007. godine, kada je i zavedeno u redosled naplate na teret izvršnog dužnika; da rešenje nije izvršeno zbog nedostatka sredstava na tekućim računima izvršnog dužnika, kao i iz razloga što u Evidenciji redosleda naplate za izvršnog dužnika postoje rešenja koja su primljena i zavedena u redosled naplate pre predmetnog rešenja; da su tekući računi izvršnog dužnika bili u neprekidnoj blokadi od 22. juna 2003. godine; da je postupak prinudne naplate svih evidentiranih osnova i naloga za prinudnu naplatu na teret subjekta privatizacije TE „Kosovo B“ Obilić prekinut dana 23. aprila 2010. godine, shodno odredbi člana 20ž Zakona o privatizaciji, na osnovu Odluke o restrukturiranju broj 10-1691/10-664-1/05 od 22. aprila 2010. godine, dostavljene od strane Agencije za privatizaciju.

5. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjivao u vreme pokretanja postupka izvršenja, bilo je propisano: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima sud postupa radi prinudnog izvršenja sudske odluke koja glasi na ispunjenje obaveze, kao i radi obezbeđenja potraživanja (član 1. stav 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreće na predlog poverioca (član 2. stav 1.); da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US i 55/14), u članu 358. stav 1, propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

Članom 5. Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) određeni su privredni sudovi, između ostalih, Privredni sud u Nišu, za teritoriju opština Aleksinac, Babušnica, Bela Palanka, Blace, Dimitrovgrad, Doljevac, Gadžin Han, Žitorađa, Kuršumlija, Merošina, Pirot, Prokuplje, Ražanj i Svrljig i za grad Niš (član 5. tačka 8). Navedenim zakonom je propisano da se osnivanje sudova i javnih tužilaštava nadležnih za teritoriju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, njihova sedišta i područja na kojima vrše nadležnost uređuju posebnim zakonom (član 12.); da do donošenja posebnog zakona iz člana 12. ovog zakona sudovi i javna tužilaštva iz člana 5. tačka 8), člana 6. tačka 3), člana 7. tačka 2), člana 8. tačka 2) i člana 11. tačka 3) ovog zakona nastavljaju da vrše zakonske nadležnosti za teritoriju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija (član 17. stav 2.).

6. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i osam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja predloga za izvršenje – 15 . marta 2000. godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak do arhiviranja predmeta 29. decembra 2008. godine trajao osam godina i devet meseci, a da faktički nije okončan jer podnosilac nije namirio svoja novčana potraživanja.

Izvršni postupak je započeo podnošenjem predloga za izvršenje nadležnom sudu 15. marta 2000. godine, dok je rešenje o izvršenju doneto od strane nadležnog Trgovinskog suda u Prištini nakon dve godine, dana 23. aprila 2002. godine, a dostavljeno je Narodnoj banci Srbije radi njegovog sprovođenja tek 11. juna 2007. godine, dakle, nakon više od pet godina. Narodna banka Srbije je rešenje o izvršenju vratila sudu jer uz njega nije dostavljen podnesak poverioca od 4. juna 2007. godine sa osnovnim podacima o dužniku i poveriocu. Nakon ponovnog dostavljanja rešenja o izvršenju i traženog podneska Narodnoj banci Srbije, sud je 29. decembra 2008. godine predmet arhivirao kao okončan, iako izvršni poverilac nije namirio svoje potraživanje. Izvršnom poveriocu nije dostavljen zaključak o okončanju izvršnog postupka, niti je podnosilac bio upoznat sa činjenicom da je predmet arhiviran kao okončan. U prilog tome da podnosilac nije imao saznanje da je predmet razveden kao okončan i da je arhiviran, govori i činjenica da se podnosilac više puta obraćao sudu tražeći sprovođenje izvršenja, a takođe se obratio i Narodnoj banci Srbije zahtevajući odgovor da li je rešenje o izvršenju dostavljeno Narodnoj banci Srbije, radi njegovog sprovođenja. Međutim, ni od izvršnog suda niti od Narodne banke Srbije podnosilac nije dobio odgovor. Radi realizacije svoga potraživanja, podnosilac se takođe obraćao Koordinacionom telu za Kosovo i Metohiju, Kosovskoj agenciji poverenja i Ministarstvu za Kosovo i Metohiju. Dakle, podnosilac je preduzeo sve mere kako bi naplatio svoje potraživanje koje prelazi iznos od 1.000.000 dinara.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan da hitno preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog nerazumno dugog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje Trgovinskog suda u Prištini, odnosno njegovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom, dok je podnosilac u manjoj meri doprineo dužem trajanju postupka jer je predlog za izvršenje podneo mesno nenadležnom sudu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Prištini u predmetu Iv. 59/02, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđivanje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da novčani iznos od 1.000 evra predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog izvršnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ustavni sud smatra da je neefikasno postupanje suda u ovom slučaju dovelo do propuštanja mogućnosti da se podnosiočevo potraživanje naplati u vreme kada tekući računi dužnika nisu bili u stalnoj blokadi (do 22. juna 2003. godine), što predstavlja povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine stečene priznatim potraživanjem, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome propust države da izvrši pravnosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

9. Krećući se u granicama zahteva podnosioca postavljenog u ustavnoj žalbi, te imajući u vidu činjenicu da izvršni postupak faktički nije okončan, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava u tački 3. izreke naložio nastavak i okončanje izvršnog postupka u najkraćem roku. Nalog je dat Privrednom sudu Nišu kao nadležnom sudu, u smislu člana 5. tačka 8) i člana 17. stav 2. u vezi sa članom 12. Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.

10. U skladu sa iznetim, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.