Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u radnom sporu koji traje preko deset godina povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Glavni razlog za dugo trajanje postupka je neefikasnost prvostepenog suda i česte promene sudija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mata Divkovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mata Divkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi o pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 665/02, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 27/2010, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mato Divković iz Beograda je 5. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Zorane Stojković, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi o pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 665/02, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 27/2010.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je podnosilac ustavne žalbe 11. februara 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu iz radnog spora, a da ni nakon devet godina i devet meseci postupak nije okončan, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava podnosioca, naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu i Apelacionom sudu u Beogradu da preduzmu mere kakao bi se parnični postupak što pre okončao i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 27/2010 (ranije spisa Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 665/02), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Mato Divković iz Beograda je 11. februara 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ u Beogradu, sa predlogom da sud poništi kao nezakonit otkaz ugovora o radu broj 276 od 31. januara 2002. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog i da obaveže tuženog da mu naknadi troškove postupka. Osporeni otkaz je donet sa pozivom na član 101. stav 1. tačka 8. tada važećeg Zakona o radu.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneskom od 7. februara 2005. godine precizirao, odnosno proširio tužbeni zahtev, tako što je predložio da sud obaveže tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, stečenom znanju i sposobnostima, te da na ime naknade štete isplati tužiocu zaradu za period od 1. marta 2002. do rasporeda, sa zakonskom zateznom kamatom za svaki dospeli mesečni iznos počev od petog u mesecu za prethodni mesec.

Na predlog tužioca, Prvi opštinski sud u Beogradu je 2. marta 2007. godine doneo delimičnu presudu P1. 665/02, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te poništio otkaz ugovora o radu i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, stečenom znanju i sposobnostima. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 25. oktobra 2007. godine.

U periodu od podnošenja tužbe do donošenja delimične presude Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao 24 ročišta, od kojih četiri nisu održana, i to tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije (24. februara 2004. godine, 16. februara 2006. godine i 30. maja 2006. godine), a jedno na saglasan predlog stranaka (9. novembra 2006. godine). U predmetu je u tom periodu postupalo troje sudija u funkciji predsednika raspravnog veća.

Pripremno ročište u ovom sporu o prestanku radnog odnosa je održano posle više od tri meseca od podnošenja tužbe, 16. maja 2002. godine. Na pripremnom ročištu punomoćnik tuženog je osporio tužbu i tužbeni zahtev u celosti, a sud mu je naložio da dostavi odgovor na tužbu, pojedinačni kolektivni ugovor i akt o sistematizaciji i organizaciji tuženog.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 4. septembra 2002. godine, punomoćnik tuženog koji nije postupio po nalogu suda sa pripremnog ročišta, je naveo da je u toku prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje stečaja nad tuženim i da je doneto rešenje o određivanju privremene mere.

Od sledećeg ročišta za glavnu raspravu, održanog 12. novembra 2002. godine, tužioca je zastupao punomoćnik – advokat, koji je na ovom ročištu predao sudu podnesak koji sadrži šire pravno obrazloženje tužbenog zahteva, a punomoćniku tuženog, koji je dostavio rešenje stečajnog veća Trgovinskog suda u Beogradu o određivanju privremene mere, je ponovljen nalog sa pripremnog ročišta i naloženo da se izjasni o današnjem podnesku tužioca.

Odgovor tuženog na tužbu je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu primljen 6. februara 2003. godine i u njemu je bio sadržan samo prigovor mesn e nenadležnost suda.

U daljem toku postupka do donošenja delimične presude održano je još 17 ročišta (6. februara, 4. aprila, 8. maja, 16. septembra i 24. novembra 2003. godine, 16. aprila, 8. jula i 16. novembra 2004. godine, 16. februara, 16. maja, 8. septembra i 14. novembra 2005. godine, 6. marta, 18. jula, 11. septembra i 25. decembra 2006. godine i 2. marta 2007. godine).

Na ovim ročištima saslušan je dva puta zakonski zastupnik tužene, oba puta posle izricanja rešenja o novčanom kažnjavanju (16. septembra 2003. godine i 11. septembra 2006. godine), dva puta je saslušan svedok B. V. koga je predložio tužilac (8. jula 2004. godine i 25. decembra 2006. godine), a tužilac je saslušan u svojstvu parnične stranke na ročištu na kome je zaključena glavna rasp rava u pogledu donošenja delimične presude 2. marta 2007. godine. Pored toga, izvedeni su dokazi uvidom u opšte akte tuženog – pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, odnosno pravilnike o izmenama i dopunama ovog pravilnika u relevantnom periodu, statut tuženog i Pojedinačni kolektivni ugovor, delovodnu knjigu tuženog, kao i relevantne pojedinačne akte, kao što je navedeno u obrazloženju delimične presude.

Protiv delimične presude P1. 665/02 od 2. marta 2007. godine tuženi je izjavio žalbu 31. oktobra 2007. godine, a Okružni sud u Beogradu je presudom Gž I . 153/08 od 12. marta 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio delimičnu presudu u stavu prvom i drugom izreke i ukinuo rešenje o troškovima postupka u stavu trećem ožalbene presude i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 15. septembra 2009. godine.

Tuženi je 25. avgusta 2009. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž I . 153/08 od 12. marta 2009. godine u odnosu na odluku iz stava prvog izreke. Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev II 781/10 od 21. oktobra 2010. godine odbio reviziju tuženog kao neosnovanu.

U nastavku postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu po preostalom tužbenom zahtevu do razmatranja ustavne žalbe zakazano je ukupno sedam ročišta (14. januara, 23. marta, 27. maja, 15. jula, 15. septembra i 21. decembra 2011. godine i 26. aprila 2012. godine), od kojih je održano pet (nisu održana ročišta 23. marta 2011. godine, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka i 21. decembra 2011. godine, zbog promene postupajućeg sudije).

Na ročištu 14. januara 2011. godine prvostepeni sud je, na predlog punomoćnika tužioca, odredio izvođenje dokaza veštačenja putem veštaka ekonomsko-finansijske struke R. P. iz Beograda, sa zadatkom veštaka da utvrdi i obračuna visinu razlike zarade između zarade koju bi tužilac ostvarivao da je radio na radnom mestu šefa nabavne s lužbe kod tuženog u periodu od 1. marta 2002. do dana izrade obračuna i zarade koju je ostvarivao u tom periodu, kao i naknade po osnovu nezaposlenosti i isplaćene otpremnine. Rešenje o određivanju veštačenja je doneto 24. janaura 2011. godine, a nalaz i mišljenje veštaka su primljeni u prvostepenom sudu 22. marta 2011. godine.

Podneskom od 18. aprila 2011. godine tuženi se izjasnio na nalaz i mišljenje veštaka.

Na ročištu održanom 27. maja 2011. godine punomoćnik tužioca je predao precizirani tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka od 22. marta 2011. godine, a tuženom je naloženo da se izjasni na podnesak.

Podneskom od 26. jula 2011. godine tuženi je predložio izvođenje dokaza: (1) dopunskim ekonomsko-finansijskim veštačenjem za radno mesto šefa nabavne službe, koje će u obračunu pripadajućeg potraživanja tužiocu obračunati prihode po osnovu isplaćenog autorskog honorara i uplaćenog doprinosa po ovom osnovu i (2) veštačenj em na okolnost visine pripadajuće zarade u spornom periodu zaposlenog na radnom mestu komercijaliste za ispitivanje tržišta i naplatu potraživanja.

Na ročištu 15. septembra 2011. godine sud je odredio veštačenje u skladu sa predlozima punomoćnika tuženog; punomoćnik tužioca se protivio, navodeći da je veštačenje radnog mesta za koje je određena niža od visoke stručne spreme protivno delimičnoj presudi.

Rešenje o određivanju veštačenja P1. 27/10 je doneto 28. septembra 2011. godine, a podneskom od 3. oktobra 2011. godine tužilac je predložio dopunu zadatka veštačenja iz tog rešenja, tako što je predložio metod na koji će veštak izračunati izgubljenu zaradu tužioca.

Dopuna nalaza i mišljenja veštaka je primljena u prvostepenom sudu 13. decembra 2011. godine.

Ročište zakazano za 21. decembar 2011. godine nije održano zbog preraspodele predmeta i promene postupajućeg sudije, koji je dodeljen u rad novom (četvrtom) sudiji.

O dopuni nalaza i mišljenja veštaka od 13. decembra 2011. godine tužilac se izjasnio podneskom od 28. decembra 2011. godine, u kome je predložio novo veštačenje zarade koju je tužilac ostvario kod tuženog u spornom periodu prema metodologiji koju je ranije predložio, a tuženi se o istom izjasnio podneskom od 5. januara 2012. godine, sa primedbom da veštak nije izvršio veštačenje izgubljene zarade tužioca u prvoj varijanti obračuna, tj. za radno mesto komercijaliste. Usledili su izjašnjenja tužioca u podnesku od 7. februara 2012. godine i tuženog u podnesku od 2. aprila 2012. godine.

Tužilac je podneskom od 10. aprila 2012. godine, „ukoliko sud ne usvoji njegov predlog od 28. decembra 2011. godine za novo veštačenje“, precizirao tužbeni zahtev u skladu sa dopunom nalaza i mišljenja veštaka od 13. decembra 2011. godine.

Na ročištu 26. aprila 2012. godine prvostepeni sud je odredio novo veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke V. Z. iz Beograda. Prema rešenju o određivanju veštačenja P1. 27/10 od 15. maja 2012. godine zadatak veštaka je da utvrdi visinu zarade tužioca, koju bi ostvario u periodu od 1. februara 2002. do 31. decembra 2010. godine na radnom mestu komercijaliste za ispitivanje tržišta i naplatu potraživanja, a sve u skladu s uredbom kojom je regulisana visina zarade kod tuženog za to radno mesto, kao i da obračuna visinu zarade koju bi tužilac ostvario na tom radnom mestu.

Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu 19. juna 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .), kao i da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.) .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) , koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) , a odredbom člana 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 11. februara 2002. godine, a da do razmatranja ustavne žalbe još uvek nije u potpunosti okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na sna gu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je do vremena razmatranja ustavne žalbe deset godina i osam meseci , za koje vreme je doneta pravnosnažna delimična presuda, a o preostalom tužbenom zahtevu još uvek nije odlučeno. Prvostepena delimična presuda je dostavljena tužiocu posle pet godina i devet meseci od podnošenja tužbe, a odlučivanje o tom delu tužbenog zahteva pred sve tri sudske instance je trajalo ukupno osam godina i osam i po meseci, nakon čega je nastavljena rasprava o preostalom tužbenom zahtevu.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično, ni pravno posebno složen, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju, sama po sebi ne predstavljaju opravdanje za tako dugo trajanje parničnog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavn e žalbe, jer se njime rešavalo o zakonitosti prestanka njegovog radnog odnosa, odnosno rešava o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije u značajnijoj meri doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, s tim što se na teret suda ne bi mogao staviti period od 8. septembra do 14. novembra 2005. godine, kada je na saglasan predlog stranaka ročište odloženo zbog izgleda na mirno rešenje spora.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je nedovoljno efikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, zadatak suda je bio da sasluša tuženog i tužioca u svojstvu parničnih stranaka i jednog svedoka, kao i da izvrši uvid u relevantne opšte akte tuženog, kako bi utvrdio da li je otkaz ugovora o radu nezakonit, a zatim da odluči o tužbenom zahtevu za naknadu štete po osnovu izgubljene zarade. Prvostepeni sud je delimičnu presudu kojom je odlučeno o nezakonitosti otkaza i vraćanju tužioca na rad, doneo posle više od pet godina od podnošenja tužbe. Pri tome, bez obzira na 20 održanih ročišta do donošenja delimične presude, prvostepeni sud nije preduzeo sve raspoložive mere za obezbeđenje potrebne efikasnosti postupka, uključujući i izricanje novčanih kazni z bog zloupotrebe procesnih prava, te je održan veći broj ročišta na kojima nije ostvaren bilo kakav pomak u razjašnjenju spornih činjenica. Budući da je u ovom periodu u predmetu postupalo troje sudija u svojstvu predsednika veća (a sada postupa četvrti sudija) , Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom , a što je u konkretnom slučaju dovelo i do ponovnog saslušanja zakonskog zastupnika tuženog i svedoka. Neprihvatljivu neažurnost u postupanju suda predstavlja i okolnost da je pismeni otpravak delimične presude dostavljen tužiocu posle skoro osam meseci od donošenja. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da prema stavu Evropskog suda za ljudska prava parnični postupak započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojim se postupak okončava „ili ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu predstavke“ (videti presudu u predmetu „Soares Fernandes protiv Portugalije“ od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 1 7.). Nakon donošenja odluke o reviziji protiv pravnosnažne delimične presude, prvostepeni postupak po preostalom tužbenom zahtevu za naknadu štete traje 18 meseci , a odluka još uvek nije doneta. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora, a da ovakvu odredbu sadrži i važeći Zakon o radu iz 2005. godine. Iako ove odredbe ne ustanovljava ju imperativni rok za okončanje postupka, navedeno postupanje suda u ovom postupku u sporu iz radnog odnosa nikako se ne može smatrati efikasnim postupanjem suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 665/02, sada predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 27/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao. Takođe, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona, u skladu sa postavljenim zahtevom, odlučio da se štetne posledice povrede prava podnosioca otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti