Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i deset meseci. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, uključujući donošenje ukinute presude, ocenjeno je kao glavni uzrok prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . i G . K, obe iz Pe trovaradina, kao i J. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M . K, G . K . i J . T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59835/10 povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbacuje se ustavna žalba M . K, G . K . i J . T . izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3982/14 od 24. septembra 2014. godine .

4. Odbacuje se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . i G . K, obe iz Pe trovaradina, kao i J. T . iz Beograda , podnele su Ustavnom sudu, 23. januara 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 19, 21, 22, 23, 32, 36. 58. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Podnositeljke ustavne žalbe navode: da su zakonske naslednice sada pok. S. K . koji je bio tužen od strane Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje radi isplate razlike između pripadajuće i isplaćene p enzije; da je u toku postupka pred redovnim sudovima na osnovu veštačenja dokazano da nema nepravilnosti u obračunu penzije na štetu tužioca koju bi tuženi kao penzioner trebalo vratiti navedenom Fondu, već da Fond duguje pok. S. K ; da je Viši sud u Novom Sadu osporenom presudom preinačio prvostepene presudu sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije nadležan da u parničnom postupku, a na osnovu izvršenog veštačenja , utvrđuje visinu penzije nakon preindeksikacije i sa procentom usklađenja; da, u konkretnom slučaju, nije bila sporna zakonitost ni privremenog, niti konačnog rešenja o penziji, već je bila sporna isključivo pravilnost obračuna visine penzije; da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja; da je vojnim i invalidskim penzionerima usklađivanje penzija obračunato u parničnom postupku na temelju sudskih veštačenja. Polazeći od navedenog, podnositeljke smatraju da su im povređena označena načela i prava, pa predlažu da se poništi osporena drugostepena presuk da, kao i da im se odredi naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59835/10 (ran ije spis Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9167/07) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad podneo je, 7. decembra 2007. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv S. K, radi isplate.

U sprovedenom postupku do donošenja presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9167 /07 od 19. maja 2009. godine zakazano je ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu od kojih je šest održano i na kojima je sproveden dokazni postupak ekonomsko - finansijskim veštačenjem, koje je u dva navrata dopunjeno, dok jedno ročište nije održano bez krivice tuženog.

Postupajući po žalbi tužioca Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1846/10 od 2. decembra 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskom sudu u Novom Sadu P. 9167/07 od 19. maja 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, nakon jednog zakazanog i održanog ročišta, doneta je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59835/10 od 3. februara 2011. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi S . K . da tužiocu isplati iznos od 46.622,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, kao i da mu naknadi troškove spora sve u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 47.000,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. U prvostepenom postupku je izvršeno veštačenje navedenog potraživanja i određeni sudski veštak je dao nalaz i mišljenje u tri varijante obračuna razlike između pripadajućih i isplaćenih iznosa penzije u zahtevanom periodu od 22. marta 2000. do 30. septembra 2005. godine. U prvoj varijanti obračuna pripadajuće penzije na osnovu evidencije tužioca veštak je dao mišljenje da je tuženom na ime penzije više isplaćeno 46.622,03 dinara. U drugoj varijanti obračuna visine pripadajuće penzije tuženom prema punom fondu sati provedenih na radu, veštak je dao mišljenje da je tuženom na ime penzije više isplaćeno 41. 297, 35 dinara. U trećoj varijanti veštak je tuženom pripadajući iznos penzije obračunao primenom usklađivanja visine penzija prema rešenjima o usklađivanju penzija i novčanih naknada koje je u spornom periodu donosio tužilac i tim načinom obračuna je veštak dao mišljenje da je tuženom isplaćen iznos penzije manji od pripadajućeg za 2.759,15 dinara. Prihvatajući ovu treću varijantu nalaza veštaka prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

Protiv navedene presude žalbu je 16. marta 2011. godine izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1569/11 od 20. juna 2012. godine prekinut je postupak po žalbi tužioca do okončanja ostavinskog postupka iza pok. S. K.

Zakonske naslednice pok. S . K , i to M . K, G . K . i J . T . su 17. oktobra 2013. godine podnele predlog za nastavak žalbenog postupka. Uz predlog su dostavile rešenje o nasleđivanju Osnovnog suda u Novom Sadu od 21. septembra 2012. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3982/14 od 24. septembra 2014. godine , stavom prvim izreke, usvojen je predlog M. K, G . K . i J . T, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je određen nastavak postupka po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59835/10 od 3. februara 2011. godine; stavom drugim izreke usvojena je žalba tužioca, te je preinačen stav prvi izreke presude Osnovnog suda u Novom Sad P. 59835/10 od 3. februara 2011. godine, tako što su obavezani tuženi da tužiocu solidarno, a do visine vrednosti nasleđene imovine, isplate iznos od 46.622,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknade troškove parničnog postupka , dok je u preostalom delu pobijana presuda ukinuta. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je sada pok. S . K . 2. februara 2000. godine podneo tužiocu zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju; da je tužilac 8. maja 2000. godine doneo privremeno rešenje kojim je tuženom priznao pravo na starosnu penziju sa akontativnim iznosom od 1.664,27 dinara počev od 22. marta 2000. godine; da je rešenjem od 28. septembra 2005. godine tuženom utvrđeno pravo na starosnu penziju od 22. marta 2000. godine u iznosu od 1.739,83 dinara, uz obračun iznosa koji su tuženom isplaćeni od 22. marta 2000. godine, a navedeno privremeno rešenje je ukinuto; da je u izreci konačnog rešenja navedeno da je penzija usklađena zaključno sa 15,13% za mart 2000. godine, da je penzija prethodno usklađena od 1. januara 2000. godine, u smislu člana 80. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja sa 26,80%, a u smislu st. 1. do 8. usklađena je od 1. marta 2000. godine sa 15,13%.; da je to rešenje pravnosnažno jer tuženi nije izjavio žalbu ; da je Hrvatski zavod za mirovinsko osiguranje – Područna služba Slavonski Brod od 28. juna 2006. godine u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti radi priznavanja prava na starosnu mirovinu, u skladu sa odredbama ugovora o socijalnom osiguranju sa SRJ, doneo rešenje kojim je tuženom priznato pravo na starosnu penziju počev od 1. jula 2003. godine u mesečnom iznosu od 1.286,84 kune; da je tužilac 13. oktobra 2006. godine doneo rešenje kojim je tuženom ponovo utvrđen iznos penzije primenom odredaba Sporazuma između SRJ i Republike Hrvatske; da je za period od 22. marta 2000. do 30. septembra 2005. godine, prema evidenciji tužioca, ukupno na ime st arosne penzije tuženom više isplaćeno 46.622,03 dinara.

Citirajući odredbe čl. 1. i 18. Zakona o opštem uprvnom postupku , člana 101. st. 1. i 2. i člana 140. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, broj 30/96), drugostepeni sud nalazi da se osnovano u žalbi tužioca ukazuje da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranj e ustanova koja je nadležna da donosi rešenja o pravu na penziju, visinu penzije i period od kada tuženom, kao svakom drugom penzioneru, pripada pravo na penziju, kao i da vrši usklađivanje penzije u smislu člana 80. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, tj. da prvostepeni sud nije nadležan da u parničnom postupku, a na osnovu izvršenog veštačenja, utvrđuje visinu penzije nakon preindeksacije i sa procentima usklađenja. U svom prvom nalazu veštak je našao da je za 46.622,03 dinara u periodu od 22. marta 2000. do 30. septembra 2005. godine tužilac tuženom isplatio veći iznos penzije od pripadajućeg iznosa. Kako prvostepeni sud u činjeničnom stanju utvrđuje i relevantne činjenice koje proizilaze iz ovog nalaza, te kako prilikom izrade istog veštak nije vršio preindeksaciju i usklađivanje, Viši sud je preinačio pobijanu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca. Ova drugostepena presuda je punomoćniku tuženih dostavljena 24. decembra 2014. godine.

Protiv navedene drugostepene presude tužene su 23. januara 2015. godine podnele izuzetnu reviziju u vezi koje je Vrhovni kasacioni sud doneo rešenje Rev. 1323/15 od 8. jula 2015. godine, kojim, u stavu prvom izreke, nije prihvatio da se o tom vanrednom pravnom leku odlučuje kao o izuzetno dozvoljenom, a stavu drugom izreke je odbacio reviziju tuženih kao nedozvoljenu.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan proteklo šest godina i deset meseci.

Navedeno trajanje osporenog parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj postupka za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproved en dokazni postupak samo ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

U pogledu ponašanja podnositeljki ustavne žalbe, Ust avni sud je ocenio da podnositeljke i njihov pravni prethodnik nisu doprineli dužini traj anja osporenog sudskog postupka. Ustavni sud je zaključio da su podnositeljke ustavne žalbe i njihov pravni prethodnik imali legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog navedenom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime , u sprovedenom postupku su donete dve prvostepene presude od kojih je jedna bila ukinuta. Pri tome je za sve vreme trajanja osporeno g postupka sproveden dokazni postupak samo ekonomsko-finansijskim veštačenjem, koje je u dva navrata bilo dopunjeno, da bi na kraju osporenom drugostepenom presudom bilo konstatovano da je, u konkretnom slučaju, za donošenje odluke od značaja bilo samo prvo (osnovno) veštačenje . Ustavni sud ukazuje da se period od 20. juna 2012. godine, kada je postupak po žalbi bio prekinut, do 17. oktobra 2013. godine, kada su podnositeljke podnele predlog za nastavak žalbenog postupka, ne može prepisati u odgovornost drugostepenom sudu, budući da je prekid bio određen zbog smrti tuženog S . K . - pravnog predhodnika podnositeljki ustavne žalbe .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nema terijalne štete svakoj u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpele podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje sudova, kao i činjenicu da podnositeljke ustavne žalbe nisu mogle da stupe u parnicu kao učesnici pre 17. oktobra 2013. godine, kada su podnele predlog za nastavak žalbenog postupka i kada su prvostepenom sudu dostavile prav nosnažno rešenje o nasleđivanju pok. S . K, kojim su one oglašene njegovim naslednicima . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnositeljke ust avne žalbe prevashodno pretrpele zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnositeljki za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o takvom zahtevu, budući da podnositeljke, uz ustavnu žalbu nisu dostavi le dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana . Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnositeljki odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao tačke 4. izreke.

5. Razmatrajući navode podnositeljki ustavne žalbe da im je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da načelno nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka.

Polazeći od sadržine navedene ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke svojim navodima i pozivanjem na povredu prava na pravično suđenje, u suštini osporavaju valjanost zaključ ka drugostepenog suda o izvedenim dokazima tvrdnjom da je prilikom utvrđivanja iznosa razlike između pripadajuće i isplaćene penzije, Viši sud u Beogradu svoju odluku trebalo d a utemlji na dopuni ekonomsko- finanisijskog veštačenja kojom je tuženom sada pok. S . K . pripadajući iznos penzije veštak obračunao primenom usklađivanja visine penzija prema rešenjima o usklađivanju penzija i novčanih naknada koje je u spornom periodu donosio tužilac.

Naime, u konkretnom slučaju predmet spora je bilo potraživanje tužioca – Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad prema pok. S . K . - pravnom prethodniku podnos iteljki ustavne žalbe, za naknadu navodno više isplaćenih iznosa penzija u periodu od 22. marta 2000. do 30. septembra 2005. godine. U prvostepenom postupku je izvršeno veštačenje tog potraživanja i veštak je dao nalaz i mišljenje u tri varijante obračuna razlike između pripadajućih i isplaćenih iznosa penzije u zahtevanom periodu . U prvoj varijanti obračuna pripadajuće penzije na osnovu evidencije tužioca veštak je dao mišljenje da je tuženom na ime penzije više isplaćeno 46.622, 03 dinara, što je iznos koji je tužilac zahtevao tužbenim zahtevom. U drugoj varijanti obračuna visine pripadajuće penzije tuženom prema punom fondu sati provedenih na radu, veštak je dao mišljenje da je tuženom na ime penzije više isplaćeno 41.297,35 dinara. U trećoj varijanti veštak je tuženom pripadajući iznos penzije obračunao primenom usklađivanja visine penzija prema rešenjima o usklađivanju penzija i novčanih naknada koje je u spornom periodu donosio tužilac i tim načinom obračuna je veštak dao mišljenje da je tuženom isplaćen iznos penzije manji od pripadajućeg za 2.759,15 dinara. Prihvatajući ovu treću varijantu nalaza veštaka, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev zauzimajući stav da prvostepeni sud nije nadležan da u parničnom postupku na osnovu izvršenog veštačenja utvrđuje visinu penzije nakon preindeksacije i sa procentom usklađenja, pa je prihvatio prvu varijantu obračuna veštaka u kojoj je veštak obračunao visinu pripadajuće penzije bez preindeksacija i usklađivanja.

Imajući u vidu navedeno i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu, Ustavni sud nalazi da podnositeljke ustavne žalbe, nezadovolj ne ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenih prava, od Ustavnog suda zapravo traže da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost tužbenog zahteva koji je tužilac u predmetnoj parnici postavio prema tuženom - njihovom pravnom prethodniku . Ovo stoga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljke osporavaju valjanost zaključaka o izvedenim dokazima , koje Ustavni sud ne može ocenjivati u postupku po ustavnoj žalbi.

Nezavisno od navedenog, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud izvršio ocenu dokaza i da je naveo jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je prihvatio prvu (osnovnu) varijantu mišljenj a veštaka ekonomsko-finansijske struke u pogledu iznosa razlike između pripadajuće i primljene penzije sada pok. S. K, kao i da je naveo za razloge zbog čega nisu prihvaćeni obračuni po kojima je pravnom prethodniku podnositeljki ustavne žalbe isplaćeno više od onoga što mu pripada. S tim u vezi, Ustavni sud ukazu je i da je pravo sudova da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, ocenjuj u izvedene dokaze, i na osnovu rezultata celog postupka, ocene kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene .

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljki o tome da su im osporenom presudom povređena načela i prava iz čl. 19, 21, 22, 23, 58. i 70. Ustava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o učinjenoj povredi tih načela i prava, imajući u vidu da se u suštini obrazlažu istim navodima kojima se obrazlaže i povreda prava na pravično suđenje.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljki ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih načela i prava, te je stoga u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 3. izreke.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je uslov koji mora da postoji da bi mogla da se ceni povreda označenog prava, taj da postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede, kao i konačno odlučivanje sudova najviše instance u predmetnom slučaju.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud konstatuje da su podnositeljke ustavne žalbe kao dokaz različitog postupanja sudova u identičnim pravnim i činjenič nim situacijama priložile presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2716/13 od 9. aprila 2014. godine, Gž. 3845/13 od 17. juna 2014. godine i Gž. 3092/13 od 11. februara 2014. godine, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda da tužiocima na ime potraživanja razlike između isplaćene i pripadajuće penzije, a nakon što je izvršeno vanredno usklađivanje penzija vojnih osi guranika u visini od 11,06 % počev od 1. januara 2008. godine , isplati odgovarajuće novčane iznose. Uvidom u presude Višeg suda u Novom Sadu koje su dostavljene kao dokaz nejednakog postupanja, Ustavni sud je utvrdio da se ta rešenja ne odnose na istu pravnu i činjenič nu situaciju kao i ovde osporena drugostepena presuda. Ovo stoga što je u parničnom postupku povodom kojeg je podneta ustavna žalba tužilac bio Republički fond za penzijsko i invalidsk o osiguranje zaposlenih, a tuženi su bili pravni prethodnici podnositeljki ustavne žalbe, pri čemu je tužilac potraživao isplatu razlike između pripadajuće i penzije isplaćene u periodu od 22. marta 2000. do 30. septembra 2005. godine nastale nakon što je privremeno rešenje kojim je utrđeno pravo na penziju i njena visina pravnom prethodniku podnositeljki ustavne žalbe zamenjeno konačnim rešenjem o penziji , dok se u post upcima koji su okončani presudama koje su podnete kao dokaz neujednačene suds ke prakse nije potraživala razlika između pripadajuće i isplaćene penzija nastala nakon što je privremeno rešenje kojim je vojnim penzionerima utrđeno pravo na penziju i njena visina zamenjeno konačnim rešenjem o penziji, već se po traživala razlika nastala nakon što je izvršeno vanredno usklađivanje penzija vojnih osuguranika počev od 1. januara 2008. godine b ez donošenja novih pojedinačnih rešenja kojim bi bila zamenjena prethodno doneta rešenja o penziji vojnih osuguranika.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi pr ava iz člana 36. stav 1. Ustava, pa je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46 . tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.