Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 11 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina. Glavni uzrok odugovlačenja bilo je neefikasno postupanje prvostepenog suda po žalbi, što je dovelo do dosuđivanja naknade štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6173/2012
11.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3560/01, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 529/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz N. S. je 24. jula 2012. godine, preko punomoćnika P. B. i M. O. P, advokata iz N. S, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 529/12.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 4. juna 2001. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog M.D, radi neosnovanog obogaćenja; da je prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev doneta 23. decembra 2002. godine; da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 13. novembra 2003. godine odbačena kao neblagovremena žalba tuženog izjavljena protiv prvostepene presude, da je postupajući po žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja o odbačaju žalbe, Okružni sud u Novom Sadu rešenjem od 3. novembra 2004. godine vratio spise prvostepenom sudu radi pribavljanja dokaza o uručenju prvostepene presude; da je Okružni sud u Novom Sadu rešenjem od 15. oktobra 2009. godine usvojio žalbu tuženog izjavljenu protiv rešenja o odbačaju žalbe, i predmet vratio prvostepenom sudu; da je po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude od 23. decembra 2002. godine rešeno tek 27. septembra 2011. godine tako što je Viši sud u Novom Sadu žalbu tuženog usvojio, te prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je postupak pravnosnažno okončan tek 18. juna 2012. godine, dakle posle 11 godina te joj je zbog nerazumno dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahteva i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 529/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe i Z.Š. su 4. juna 2001. godine podnele Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv M.D, radi neosnovanog obogaćenja. Predmet je dobio broj P. 3560/01. Tužbeni zahtev je preciziran 22. oktobra 2001. godine i 14. juna 2002. godine. Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu održano je četiri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka, dok tri ročišta nije bilo održano jer tuženi nije pristupio.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3560/01 od 23. decembra 2002. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiljama isplati iznos od 135.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužiljama nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.650,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3560/01 od 13. novembra 2003. godine žalba tuženog izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3560/01 od 23. decembra 2002. godine je odbačena kao neblagovremena.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3678/04 od 3. novembra 2004. godine, po žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja o odbačaju žalbe kao neblagovremene, spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji – pribavljanja dostavnice o uručenju prvostepene presude tuženom.

Zatim je pred Opštinskim sudom u Novom Sadu prvo ročište bilo zakazano za 17. oktobar 2007. godine, a ukupno je održano tri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke kao i svedoci na okolnost utvrđenja činjenice o uručenju prvostepene presude tuženom i zatim spisi dostavljeni drugostepenom sudu radi rešavanja o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja o odbačaju žalbe kao neblagovremene.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1471/08 od 15. oktobra 2009. godine usvojena je žalba tuženog, rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3560/01 od 13. novembra 2001. godine je ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu radi daljeg postupanja a u skladu sa odredbom člana 366. Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3240/10 od 27. septembra 2011. godine žalba tuženog je usvojena, presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3560/01 od 23. decembra 2002. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je pred prvostepenim sudom, tada nadležnim Osnovnim sudom u Novom Sadu, predmet dobio broj P. 9203/11 i na ročište zakazano za 16. novembar 2011. godine stranke nisu pristupile i Osnovni sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 9203/11 od 16. novembra 2011. godine da se tužba smatra povučenom.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9203/11 od 20. januara 2012. godine prihvaćen je predlog tužilja, određeno je vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta od 16. novembra 2011. godine i stavljeno je van snage rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9203/11 od 16. novembra 2011. godine. Predmet je zatim dobio broj P. 529/12 i održano je tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i pročitani su celokupni spisi predmeta. Tužbeni zahtev je preciziran 9. aprila 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 529/12 od 18. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiljama isplati iznos od 1.789,52 eura, i to sa domicilnom kamatom na iznos od 3.500 eura počev od dana podnošenja tužbe 4. juna 2001. godine pa do 31. decembra 2001. godine, i sa kamatom Centralne Evropske Banke na iznos od 1.789,52 eura počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate, a u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiljama nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 121.967,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Tuženi nije izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude te je ona postala pravnosnažna.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 4. juna 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak okonča u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnete tužbe, prvostepena presuda je doneta posle godinu i po dana i u tom periodu bilo je održano četiri ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano, prvostepeni sud je posle godinu dana odbacio kao neblagovremenu žalbu tuženog izjavljenu protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja o odbačaju žalbe, posle godinu dana vratio spise prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji.

Dalje, pred prvostepenim sudom prvo ročište je bilo zakazano tek posle tri godine od vraćanja spisa tom sudu i održano je ukupno tri ročišta, dok je drugostepeni sud odlučio nakon godinu dana od kada su mu spisi dostavljeni od strane prvostepenog suda tako što je usvojio žalbu tuženog, ukinuo rešenje prvostepenog suda o odbačaju žalbe i predmet vratio prvostepenom sudu na dalje postupanje po žalbi protiv prvostepene presude. Zatim je prvostepeni sud dostavio spise drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude i drugostepeni sud je posle nepune dve godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, a zatim je prvostepeni sud odlučio posle devet meseci. Imajući u vidu da tuženi nije izjavio žalbu protiv prvostepene presude, ona je postala pravnosnažna.

Dakle, predmetni postupak je ukupno trajao 11 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka je prvenstveno doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda, koji je odbacio kao neblagovremenu žalbu izjavljenu protiv prvostepene odluke a da nije na pouzdan način utvrdio činjenicu o uručenju sporne sudske odluke i povodom žalbe protiv rešenja o odbačaju žalbe kao neblagovremene, nakon vraćanja spisa od strane drugostepenog suda radi sprovođenja potrebnih izviđajnih radnji radi utvrđivanja sporne činjenice, taj sud je zakazao prvo ročište tek posle tri godine.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe u manjoj meri doprinela dužini trajanja postupka, jer na jedno ročište nije pristupila, a što je uticalo na neaktivnost suda u periodu od dva meseca. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnositeljku imajući u vidu da se radilo o isplati za nju značajnog novčanog iznosa.

Ustavni sud je ocenio da predmetni spor nije bio posebno složen da bi trajao 11 godina.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3560/01, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 529/12, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, obračunat om u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 11 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti