Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 13 godina. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak, a podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Hadžimurtezića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21.novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nebojše Hadžimurtezića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 203/2000, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 534/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Hadžimurtezić iz Čačka je 11. februara 2011. godine preko punomoćnika Miroslava Injca, advokata iz Čačka podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 534/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 24. februara 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv više tuženih, zbog duga po osnovu zajma; da je prvostepeni sud 2006. godine odlučio u korist tuženih ali je drugostepeni sud uvažio njegovu žalbu, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; da prvostepeni sud u ponovnom postupku do podnošenja ustavne žalbe nije odlučio; da mu je nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da parnični postupak nije okončan ni posle 11 godina. Zahteva naknadu štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 534/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 25. februara 2000. godine Opštinskom sudu u Čačku podneo tužbu protiv troje tuženih S.R, D.R. i D.R, radi duga. Predmet je dobio broj P. 203/2000. Tužbeni zahtev je preciziran 13. aprila 2001. godine i 31. januara 2005. godine. Protivtužba je podneta 28. maja 2001. godine.

Pred Opštinskim sudom u Čačku održano je ukupno 22 ročišta za glavnu raspravu, dok 13 ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem većeg broja svedoka, veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, kao i pribavljanjem određenih izveštaja od Invest banke i Čačanske banke. Postupak je bio prekinut osam meseci od 6. septembra 2002. godine do 20. maja 2003. godine, zbog smrti trećetuženog.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P. 113/03 od 22. marta 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev u kome je traženo da se tuženi kao solidarni dužnici obavežu da tužiocu isplate iznos od 25.000 DEM sa 2% kamate na godišnjem nivou počev od 6. januara 1999.godine do 1. januara 2002. godine, kada se ima izvršiti konverzija do tada dospelog potraživanja u evre u odnosu 1 evro jednako je 1.95583 DEM i nastaviti obračun sa najpovoljnijom kamatom koju plaćaju poslovne banke na deviznu štednju sve do konačne isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem prodajnom kursu evra koji bude važio u poslovnim bankama u mestu ispunjenja na dan isplate; u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže prvotuženi S.R. da tužiocu isplati razliku između iznosa kamate obračunate po stavu prvom presude i ugovorene kamate od 7,5% na godišnjem nivou obračunate na iznos glavnog duga od 25.000 DEM za period od 6. januara 1999. godine po do isplate, sa konverzijom u evro na dan 1. januara 2002. godine u iznosu 1 evro jednako je 1,95583 DEM u dinarskoj protivvrednosti kao u stavu prvom presude; u stavu trećem izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog S.R. protiv tužioca protivtuženog u kome je utvrđeno da ugovor o zajmu zaključen 6. januara 1999. godine između protivtužioca i protivtuženog ne proizvodi pravno dejstvo jer je zaključen pod prevarom, a što je protivtuženi dužan priznati; u stavu četvrtom izreke je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 858/06 od 20. juna 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Čačku P. 113/03 od 22. marta 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

Zatim je u ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Čačku održano sedam ročišta na kojima su ponovo saslušavane parnične stranke kao i svedoci, i pročitani su nalazi veštaka medicinske struke, a takođe su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka građevinske struke i veštaka ekonomske struke, dok pet ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Postupak je bio prekinut devet meseci, od 13. decembra 2007. godine do 18. septembra 2008. godine zbog smrti jednog od tuženih.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 1432/08 od 30. septembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za usvajanje privremene mere kojim se zabranjuje tuženom S.R. da otuđi ili optereti 4/5 prava svojine na objektima na određenim katastarskim parcelama katastarske opštine Čačak kao i pravo korišćenja tih parcela.

Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1800/08 od 10. decembra 2008. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Čačku P. 1432/08 od 30. septembra 2008. godine kojim je odlučeno o privremenoj meri i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje o privremenoj meri.

Zatim je Opštinski sud u Čačku u ponovnom postupku u odlučivanju o privremenoj meri, rešenjem P. 1432/08 od 17. februara 2009. godine odredio privremenu meru koja ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja spora a kojom se zabranjuje tuženom S.R. da otuđi ili optereti 4/5 prava svojine na objektima na određenim katastarskim parcelama katastarske opštine Čačak kao i pravo korišćenja tih parcela.

Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 612/09 od 8. aprila 2009. godine, donetim po žalbi prvotuženog protiv rešenja o privremenoj meri, odbijena je kao neosnovana žalba i potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Čačku P. 1432/08 od 17. februara 2009. godine.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine predmet je dobio broj P. 534/10 i u nadležnosti je Osnovnog suda u Čačku.

Zatim je dalje održano šest ročišta dok 12 ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga. Na ročištima je ponovo određeno veštačenje kao i dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomske i veštaka građevinske struke i saslušane su parnične stranke kao i svedoci.

Poslednje ročište pred Osnovnim sudom u Čačku je održano 29. jula 2013. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnoš enja tužbe 25. februara 2000. godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prva prvostepena presuda je doneta posle šest godina i u tom periodu je bilo održano 22 ročišta za glavnu raspravu, dok 13 ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je posle četri meseca odlučio tako što je ukinuo prvostepene presude i predmet vratio na ponovni postupak. Prvostepeni i drugostepeni sud su odlučivali o zahtevu podnosioca za određivanje privremene mere, međutim prvostepeni sud u ponovnom postupku do razmatranja ustavne žalbe, dakle preko sedam godina, nije meritorno odlučio.

Dakle, parnični postupak nije okončan ni posle 13 godina, što je nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda podnosilac nije doprineo trajanju postupka, jer se uredno odazivao pozivima suda, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a takođe, imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, nema sumnje da je ishod spora bio od materijalnog značaja za podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedolotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić