Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko 12 godina, uzeta je u obzir procesna uloga podnosioca kao tuženog-dužnika, koji je isplatom duga mogao uticati na okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. D . iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. D . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 345/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Užicu P. 1118/01).

O b r a z l o ž e nj e

1. D. D . iz Užica podneo je, 23. januara 2013. godine, preko punomoćnika V . D . Đ, advokata iz Užica, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 345/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Užicu P. 1118/01).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak započeo 2001. godine, kao i da u vreme podnošenja ustavne žalbe, još uvek nije okončan, ni nakon više od deset godina. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, da naloži okončanje postupka u što kraćem roku, kao i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Užicu K. 254/00 i Osnovnog suda u Užicu P. 345/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Užicu P. 1118/01), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Užicu K. 254/00 od 25. oktobra 2000. godine optužena N. D, bivša supruga podnosioca ustavne žalbe, oglašena je krivom za izvršenje krivičnog dela krađe iz člana 165. stav 1. KZ RS zbog toga što je u periodu od 1. jula 1997. do 4. februara 2000. godine na štetu oštećenog E. - JP „E . U .“ oduzela 22.531 kwh električne energije i na taj način pribavila protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 9.204,83 dinara.

Na predlog izvršnog poverioca E. JP „E . U .“ od 20. marta 2001. godine, rešenjem Opštinskog suda u Užicu Iv. 1189/01 od 23. marta 2001. godine određeno je sprovođenje izvršenja protiv izvršnog dužnika D. D, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi prinudne naplate iznosa od 57.453,84 dinara na ime utrošene električne energije za period od 1. oktobra 2000. do 1. januara 2001. godine.

Protiv navedenog rešenja o izvršenju prigovor je izjavila N. D.

Opštinski sud u Užicu je rešenjem Ipv. 65/01 od 24. maja 2001. godine stavio van snage svoje rešenje Iv. 1189/01 od 23. marta 2001. godine, nakon čega je pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 1118/01 nastavljen parnični postupak protiv tuženog D. D, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate navedenog iznosa.

Podneskom od 24. decembra 2002. godine tužilac je proširio tužbu i na tuženu N. D, tako što je predložio da se tužena obaveže da mu na ime naknade štete po osnovu neovlašćeno utrošene električne energije po presudi krivičnog suda plati iznos od 11.085,55 dinara, kao i da se oboje tuženih obavežu da mu solidarno na ime duga plate iznos od 46.368,29 dinara.

Tužena je podneskom od 19. marta 2003. godine izjavila da ne spori dug u visini od 9.204,83 dinara koliko je krivičnom presudom utvrđeno da je protivpravno prisvojila na štetu tužioca.

Do donošenja prvostepene presude, od ukupno 14 zakazanih ročišta, dva nisu održana zbog sprečenosti sudije. U ovom delu postupka sprovedeno je ekonomsko–finansijsko veštačenje na okolnost visine zaduženja po električnom brojilu registrovanom na ime tuženog D. D . do dana podnošenja predloga za izvršenje, a nakon toga je na predlog tužioca sprovedeno još šest dopunskih veštačenja, s tim što su poslednja veštačenja sprovedena na okolnost visine potrošnje električne energije zaključno sa majem 2007. godine. Pri tome, iako je na ročištu održanom 17. jula 2006. godine odlučeno da se sprovede treće dopunsko veštačenje, nalog za preuzimanje spisa i izradu dopunskog nalaza sudskom veštaku je upućen tek 5. januara 2007. godine. Pored toga, u periodu od 9. maja 2008. do 6. maja 2009. godine nije održano nijedno ročište jer se predmet nalazio kod veštaka radi izrade petog dopunskog nalaza, s tim što je veštaku, koji je predmet preuzeo 7. jula 2008. godine, urgencija za izradu nalaza i vraćanje spisa upućena 16. aprila 2009. godine. Tužilac je podneskom od 13. marta 2008. godine poslednji put objektivno preinačio tužbu tako što je pored zahteva za obavezivanje tužene N. D. za plaćanje iznosa od 11.085,55 dinara, sa kamatom po pravnosnažnoj krivičnoj presudi, istakao zahtev kojim je tražio da se tuženi solidarno obavežu da mu isplate iznos od 6.908,96 dinara, sa kamatom od 1. decembra 2000. godine, iznos od 15.383,62 dinara za utrošenu električnu energiju za period od 20. marta 2000. do 20. marta 2001. godine, te iznos od 361.724,20 dinara za potrošnju u periodu od 20. marta 2001. do 31. maja 2007. godine. Tužena N. D. je u prilogu podneska od 6. maja 2008. godine dostavila dokaz da je dugovani iznos po krivičnoj presudi u visini od 9.204,83 dinara platila 30. jula 2005. godine.

Opštinski sud u Užicu je 4. juna 2009. godine doneo presudu P. 1118/01 kojom je: obavezao tužene da tužiocu solidarno na ime duga za utrošenu električnu energiju za period mart – maj 2007. godine plate 11.397,49 dinara, sa kamatom, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio (stav 1. izreke); obavezao tuženu da tužiocu na ime duga po pravnosnažnoj krivičnoj presudi plati 11.085,55 dinara sa kamatom (stav 2. izreke); odlučio o troškovima postupka (stav 3. izreke).

Rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 58/10 od 10. februara 2010. godine spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu radi donošenja dopunske presude, nakon čega je pred Osnovnim sudom u Užicu zakazano ročište za 28. mart 2011. godine.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Užicu P. 1207/10 od 12. aprila 2011. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca kojima je tražio da se tuženi obavežu da mu solidarno na ime duga za periode bliže navedene u izreci isplate 350.326,71 dinar, 15.383,62 dinara i 6.908,96 dinara.

Viši sud u Užicu je rešenjem Gž. 1503/11 od 4. oktobra 2011. godine ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi donošenja dopunskog rešenja o troškovima postupka, koje je Osnovni sud u Užicu doneo 18. oktobra 2011. godine, a zatim se Viši sud rešenjem Gž. 1633/11 od 25. novembra 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 62/12 od 6. februara 2012. godine je: potvrđena dopunska prvostepena presuda P. 1207/10 od 12. aprila 2011. godine (stav 1. izreke); ukinuta presuda Opštinskog suda u Užicu P. 1118/01 od 4. juna 2009. godine i dopunsko rešenje o troškovima postupka od 18. oktobra 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutim delovima, osim u stavu drugom tačke 1.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, održana su tri ročišta i sprovedeno je dopunsko finansijsko veštačenje. Prema nalazu veštaka od 29. januara 2013. godine, dug tuženih za period mart – maj 2007. godine u celini je izmiren uplatama izvršenim od 19. maja 2009. do 12. novembra 2009. godine, dok je dug po osnovu poreza na promet i troškova kontrole za krađu struje namiren uplatama izvršenim od 12. novembra 2009. do 19. marta 2010. godine. Pored toga, u nalazu veštaka je navedeno da je glavnica duga po krivičnoj presudi u iznosu od 9.204,83 dinara namirena uplatom od 30. jula 2005. godine, a da je zatezna kamata za period docnje u plaćanju navedenog iznosa izmirena uplatama izvršenim od 19. marta 2010. godine do 12. maja 2011. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Užicu P. 342/12 od 29. marta 2013. godine prihvaćeno je povlačenje tužbe tužioca i odlučeno je o troškovima postupka, a rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 880/13 od 24. septembra 2013. godine odbijene su žalbe tuženih i potvrđena je navedena odluka o troškovima.

4. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe otpočeo 24. maja 2001. godine, prevođenjem izvršnog postupka u parnični, i da je pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 880/13 od 24. septembra 2013. godine.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju parnični postupak trajao preko 12 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud dva puta bio neaktivan u periodu od više meseci – prvi put kada je nakon ročišta održanog 17. jula 2006. godine, na kome je odlučeno da se sprovede treće dopunsko veštačenje, dopis veštaku za izradu nalaza i preuzimanje spisa uputio tek posle skoro šest meseci, i drugi put kada je tek posle devet meseci od momenta kada je veštak preuzeo spise uputio urgenciju za izradu nalaza i vraćanje spisa.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud pre svega konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u parnici čiju dužinu trajanja osporava imao procesni položaj tuženog, dakle lica o čijim obavezama se odlučivalo. S tim vezi, Ustavni sud konstatuje da su dugovanja za isporučenu električnu energiju, zbog kojih je vođen predmetni parnični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i njegove bivše supruge kao tuženih, u celini izmirena uplatama izvršenim zaključno sa majem 2011. godine, dakle nakon donošenja prvostepene presude P. 1118/01 od 4. juna 2009. godine.

Uzimajući u obzir sve napred izneto, a posebno imajući u vidu procesni položaj podnosioca ustavne žalbe, te s tim u vezi i njegovu mogućnost da ispunjenjem obaveze učini bespotrebnim dalje vođenje postupka, Ustavni sud je ocenio da u osporenom parničnom postupku podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je Opštinski sud u Užicu dva puta bio neaktivan, ali smatra da ovi periodi neaktivnosti nisu bili osnovni uzrok sveukupnoj dužini trajanja predmetnog postupka, jer je prvostepeni sud u preostalom delu aktivno vodio postupak, zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima i više puta sprovodio veštačenje u cilju utvrđivanja relevantne činjenične građe. Prihvatajući stav Evropskog suda za ljudska prava da samo ona kašnjenja koja se mogu pripisati državnim organima mogu dovesti do toga da se smatra da nije poštovan zahtev „razumnog roka“, Ustavni sud smatra da u osporenom parničnom postupku nisu postojala takva kašnjenja u postupanju sudova koja su neopravdano produžila postupak.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-621/2011 od 27. novembra 2013. godine odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu N.D. iz Užica, izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u istom parničnom postupku.

5. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.