Odluka Ustavnog suda o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi na pritvor

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na hitno odlučivanje o zakonitosti pritvora. Iako je drugostepeni sud odlučio o žalbi, odluka je dostavljena pritvoreniku neposredno pre isteka osporenog pritvora, čime je žalba obesmišljena. Navodi o nezakonitosti pritvora su odbijeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6181/2020
12.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Bačkog Gradišta kod Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je u postupku odlučivanja po žalbi na rešenje Višeg suda u Zrenjaninu KPP. 59/20 od 19. maja 2020. godine u kojem je doneto rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. S. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu KPP. 59/20 od 19. maja 2020. godine i Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

4. Odbija se kao neosnovan zahtev M. S. za naknadu nematerijalne štete.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Bačkog Gradišta kod Bečeja je 26. juna 2020. godine, preko punomoćnika S. K, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu KPP. 59/20 od 19. maja 2020. godine i radnje neodlučivanja o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava i zbog „odugovlačenja“ u pritvorskom predmetu Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu KTI. 19/20.

Predmet ustavne žalbe su rešenja o produženju pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe doneta iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, u toku istrage koja se protiv njega sprovodi zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je o žalbi branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora Kpp. 59/20 od 19. maja 2020. godine nije odlučeno u propisanom roku od 48 sati, te je odlučeno rešenjem Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine, koje mu je dostavljeno 17. juna 2020. godine, što se ne može smatrati hitnim, s obzirom na to da Ustav u članu 30. stav 3. predviđa da se odluka o žalbi na pritvor donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 sati.

Povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava podnosilac vezuje za rešenje Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine navodeći da do podnošenja ustavne žalbe o žalbi njegovog branioca protiv navedenog rešenja nije odlučeno.

Obrazlažući povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava podnosilac navodi da se pritvor prema njemu već treći put produžava zbog toga što istraga nije završena, a za to vreme javni tužilac je preduzeo svega dve procesne radnje.

U ustavnoj žalbi je istaknut zahtev da Ustavni sud utvrdi da je odugovlačenjem krivičnog postupka koji se sprovodi u predmetu Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kti. 19/20 i nedonošenjem odluke o žalbi branioca podnosioca ustavne žalbe od 22. maja 2020. godine protiv rešenja Kpp. 59/20 od 19. maja 2020. godine u zakonom predviđenom roku od 48 sati, povređena prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. Ustava i člana 3, člana 4. stav 1, člana 5. st. 3. i 4, člana 6. st. 1. i 3a Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadom nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000,00 dinara zbog utvrđene povrede prava. Troškove postupka je tražio u iznosu od 45.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i odgovora Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kto. 86/20 od 28. juna 2024. godine, 7. novembra 2024. godine i 15. aprila 2025. godine, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

U vreme podnošenja ustavne žalbe protiv podnosioca ustavne žalbe sprovodila se istraga u predmetu Višeg suda u Zrenjaninu Kti. 19/20 zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika. Podnosilac ustavne žalbe se nalazi u pritvoru po rešenju sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 49/20 od 23. aprila 2020. godine, koji mu se računa od 23. aprila 2020. godine, kada je lišen slobode.

Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 59/20 od 19. maja 2020. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je produžen pritvor za mesec dana, na osnovu člana 211. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, po predlogu Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kti. 19/20, zbog toga što se istraga, ne može završiti do 23. aprila 2020. godine, do kada po prethodnom rešenju pritvor prema podnosiocu može trajati, a iz razloga što je potrebno ispitati jednog svedoka i oštećenog, te pribaviti medicinsku dokumentaciju za oštećenog, radi sprovođenja sudsko-medicinskog veštačenja, te je određeno da pritvor prema tom rešenju može trajati najduže do 18. juna 2020. godine.

Osporeno prvostepeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 59/20 od 19. maja 2020. godine dostavljeno je osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe 19. maja 2020. godine, pa je rok za žalbu od tri dana od prijema rešenja za osumnjičenog isticao 22. maja 2020. godine (petak).

Branilac podnosioca ustavne žalbe je 25. maja 2020. godine izjavio žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 59/20 od 19. maja 2020. godine, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine.

Osporeno drugostepeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine dostavljeno je osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe 16. juna 2020. godine, a njegovom braniocu, advokatu S. K. dana 17. juna 2020. godine.

U obrazloženju drugostepenog rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine, pored ostalog navedeno je da po mišljenju tog veća postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo ubistvo u pokušaju, proizlazi iz dokaza koji se nalaze u spisima predmeta, te imajući u vidu da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogao uticati na neispitane svedoke i tako ometati dalji tok istrage, a imajući u vidu da okrivljeni i oštećeni žive blizu jedan drugog, što ostavlja mogućnost ponovnog konflikta između njih i predstavlja opasnost da će okrivljeni boravkom na slobodi dovršiti krivično delo za koje je osnovano sumnjiv, zbog čega se njegovo zadržavanje u pritvoru po osnovu člana 211. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku pokazuje opravdanim.

Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je produžen pritvor po istim zakonskim osnovima, sa obrazloženjem da istraga još uvek nije završena, jer je potrebno ispitati jednog svedoka i oštećenog, za kojeg je naređeno prinudno dovođenje, te je potrebno pribaviti i medicinsku dokumentaciju za oštećenog za potrebe sudsko-medicinskog veštačenja, te kako i dalje postoje razlozi koji ukazuju na mogućnost opstrukcije postupka od strane okrivljenog, ukoliko bi se našao na slobodi, jer oštećenog poznaje i stanuje blizu njega, a oštećeni još nije ispitan, te imajući u vidu da je oštećeni sklon konfliktima, postoji opasnost i da će dovršiti pokušano krivično delo za koje je osnovano sumnjiv, ukoliko bi se našao na slobodi, zbog čega se produženje pritvora prema njemu, po osnovu člana 211. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku pokazuje kao nužna mera.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je 24. juna 2020. godine izjavio žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 328/20 od 26. juna 2020. godine, sa obrazloženjem koje je po sadržini identično drugostepenom rešenju Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine, te stoga, Ustavni sud na ovom mestu neće iznova navoditi njegovu sadržinu.

Drugostepeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 328/20 od 26. juna 2020. godine dostavljeno je osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe 30. juna 2020. godine, a njegovom braniocu, advokatu S. K. dana 2. jula 2020. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet je nepovrediv (član 25. stav 1.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu (član 26. stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da se ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori", br. 9/03, 5/05 i 7/05 – ispravka i „Službeni glasnik RS“ – Međunarodni ugovori, br. 12/10 i 10/15), (u daljem tekstu: EKLjP), čiju povredu podnosilac ističe u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju (član 3.); da se niko ne sme držati u ropstvu ili ropskom položaju, kao i da ni od koga se ne može zahtevati da obavlja prinudni ili obavezni rad (član 4. st. 1. i 2.); da svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1.c ovog člana mora bez odlaganja biti izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i mora imati pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se usloviti garancijama da će se lice pojaviti na suđenju (član 5. stav 3.); da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito (član 5. stav 4.); da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s cijelog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kad to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde (član 6. stav 1.); da svako ko je optužen za krivično delo ima prvo da bez odlaganja, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima optužbe protiv njega (član 6. stav 3a).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Odluka US i 62/21 – odluka US), (u daljem tekstu: ZKP), koje su od značaja za odlučivanje propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 210. stav 2.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače, da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tač. 2) i 3)); da protiv rešenja o pritvoru u istrazi stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.), da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću, da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 214. stav 3.); da se odluka o žalbi donosi u roku od 48 časova (član 214. stav 4.); da protiv rešenja o određivanju, produženju i ukidanju pritvora nakon podizanja optužnice stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću, da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 216. stav 5.).

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 5. stav 4. EKLjP, čiju eventualnu povredu Ustavni sud ceni u odnosu na odredbu člana 27. stav 3. Ustava, saglasno kojoj sud odluku o zakonitosti lišenja slobode mora doneti hitno, Ustavni sud ukazuje da je standard hitnosti manje zahtevan kada dođe do postupanja suda koji odlučuje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora, od standarda hitnosti žalbenog postupka kod inicijalnog lišenja slobode i određivanja pritvora, koji je utvrđen odredbom člana 30. stav 3. Ustava, jer odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora zapravo predstavlja dodatno ispitivanje opravdanosti pritvora, čija je zakonitost već bila podvrgavana sudskoj kontroli.

Ustavni sud, je u dosadašnjoj praksi, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, izrazio opšti stav da je standard hitnosti manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti, jer pritvor koji je jedanput potvrđen od strane suda, mora smatrati zakonitim i nearbitrernim čak i kada je žalba dozvoljena, pa je „Sud manje zabrinut zbog brzine postupka pred žalbenim sudom kada je ožalbenu pritvorsku odluku takođe doneo sud, što znači da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je pritvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije“, a naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Veliyev protiv Rusije, broj 24202/05 od 24. juna 2010. godine, stav 164. i Odluku Ustavnog suda Už. 2683/2010 od 3. marta 2011. godine).

Dakle, za razliku od strogih garancija iz člana 30. stav 3. Ustava, koje se tiču inicijalnog određivanja pritvora bez obzira od faze krivičnog postupka u kojoj je došlo do pritvaranja određenog lica, garancijama člana 27. stav 3. Ustava postavlja se opšti zahtev hitnosti odlučivanja o zakonitosti pritvora, koji se gradacijski razlikuje u zavisnosti od faze krivičnog postupka u kojem se odlučuje o osnovanosti pritvora. Ovaj opšti zahtev hitnosti proizlazi i iz odredbe člana 210. stav 2. ZKP, kojom je propisana dužnost svim organima koji učestvuju u krivičnom postupku da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, dok se poseban zahtev hitnosti tiče istražne faze krivičnog postupka i utvrđen je odredbom člana 214. stav 4. ZKP.

Ustavni sud stoga konstatuje da kada se radi o osporavanju rešenja o produženju pritvora, naše pozitivno zakonodavstvo pravi razliku između dve procesne situacije: prva je produžavanje pritvora u toku istrage, i druga se odnosi na produžavanje pritvora posle podizanja optužnog akta. Stoga se i standard hitnosti žalbenog postupka kod produženja pritvora mora procenjivati i prema fazi krivičnog postupka u kojoj je doneto prvostepeno rešenje, kao i prema vremenskom periodu na koji je pritvor produžen.

Polazeći od citiranih odredbi ZKP, Ustavni sud konstatuje da je zahtev hitnosti drugostepenog odlučivanja protiv rešenja o produženju pritvora najmanje strog kada se radi o produženju pritvora nakon podizanja optužnice, dok ZKP predviđa određene specifičnosti kada se o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora odlučuje u istrazi. Iz odredbe člana 216. stav 5. ZKP proizlazi da se žalba protiv rešenja o produženju pritvora nakon podizanja optužnice dostavlja odmah veću, dok rok za odlučivanje suda o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora posle podizanja optužnice nije izričito određen, te u ovoj procesnoj situaciji zahtev hitnosti odlučivanja o pritvoru u žalbenom postupku u potpunosti podleže opštem zahtevu hitnosti iz člana 210. stav 2. ZKP.

Kada je reč o istražnoj fazi krivičnog postupka, Ustavni sud konstatuje da iz odredbi člana 214. ZKP proizlazi da naše procesno zakonodavstvo, pored opšteg zahteva hitnosti propisanog odredbom člana 210. stav 2. ZKP, predviđa dodatne specifičnosti kada se radi o odlukama o pritvoru koje se donose u toku istražne faze krivičnog postupka. Ustavni sud konstatuje da je imperativnom odredbom člana 214. stav 4. ZKP propisano da se odluka suda o žalbi protiv rešenja o pritvoru (određivanju/produženju) u istrazi donosi u roku od 48 časova. Ustavni sud ukazuje da iz odredbi člana 214. ZKP proizlazi, specifičan zahtev hitnosti drugostepenog odlučivanja u istražnoj fazi krivičnog postupka, koji nalaže nadležnom sudskom veću da o izjavljenoj žalbi odluči u roku od 48 časova. Ovaj specifičan zahtev hitnosti drugostepenog odlučivanja o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora u istrazi, tiče se isključivo roka u kojem nadležno drugostepeno veće suda mora doneti odluku o žalbi, dok rok za dostavljanje drugostepenog rešenja pritvorenom licu, nije strogo određen ni u istražnoj fazi postupka, te on podleže opštem zahtevu hitnosti propisanom odredbom člana 210. stav 2. ZKP.

Pored navedenog, Ustavni sud ističe da prilikom ocene navoda o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud mora, pored trajanja žalbenog postupka, uzeti u obzir okolnosti svakog konkretnog slučaja, a koje obuhvataju složenost samog postupka, način sprovođenja postupka od strane postupajućih sudova i podnosioca, kao i od kakvog je to značaja za podnosioca ustavne žalbe.

5.1. Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjima Višeg suda u Zrenjaninu KPP. 59/20 od 19. maja 2020. godine i KPP. 81/20 od 17. juna 2020. godine pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen za po mesec dana, koji je po tim rešenjima mogao trajati najduže do 18. juna, odnosno 17. jula 2020. godine.

Ustavni sud dalje konstatuje da je branilac podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja KPP. 59/20 izjavio žalbu 25. maja 2020. godine, o kojoj je sud meritorno odlučio u roku od tri dana, rešenjem Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine, a da je drugostepeno rešenje o pritvoru podnosiocu ustavne žalbe uručeno 16. juna 2020. godine, a njegovom braniocu 17. juna 2020. godine, kao i da je o žalbi izjavljenoj 24. juna 2020. godine protiv rešenja KPP. 81/20 drugostepeno veće Višeg suda u Zrenjaninu meritorno odlučilo u roku od dva dana (48 sati) rešenjem Kv. 328/20 od 26. juna 2020. godine, koje je osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, dostavljeno 30. juna 2020. godine, a njegovom braniocu, advokatu S. K. dana 2. jula 2020. godine.

5.1.1. Stoga Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Zrenjaninu odlučujući o žalbi protiv rešenja tog suda o produženju pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe KPP. 81/20 od 17. jula 2020. godine, koja je izjavljena 24. juna 2020. godine, odlučio u Zakonikom propisanom roku od 48 sati od njenog prijema u sud, a da je odluku o žalbi pritvoreniku dostavio u roku od šest dana od dana izjavljivanja žalbe, od kojih su dva dana vikenda (27. i 28. jun 2020. godine).

Polazeći od navedenog Ustavni sud ocenjuje da u postupku odlučivanja o žalbi protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 81/20 od 17. jula 2020. godine nije povređeno pravo podnosiocu ustavne žalbe na hitno odlučivanje o zakonitosti pritvora, garantovano odredbom člana 27. stav 3. Ustava, te je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

5.1.2. Ustavni sud, zatim, konstatuje da je drugostepeno veće Višeg suda u Zrenjaninu o žalbi izjavljenoj 25. maja 2020. godine protiv rešenja sudije za prethodni postupak tog suda o produženju pritvora KPP. 59/20 od 19. maja 2020. godine, odlučio tri dana nakon izjavljivanja žalbe, rešenjem tog suda Kv. 267/20, kao i da je osporeno drugostepeno rešenje Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine osumnjičenom pritvoreniku dostavljeno 16. juna 2020. godine, a njegovom braniocu 17. juna 2020. godine, a pritvor je prema tom rešenju prema podnosiocu ustavne žalbe mogao da traje najduže do 18. juna 2020. godine.

Ustavni sud, naročito, konstatuje da je donošenjem rešenja o žalbi u roku od 3 dana (iako je zakonski rok 48 sati) nesumnjivo prekoračen zakonski rok, ali zbog blažih standarda hitnosti kod rešenja o produženju pritvora u odnosu na rešenja o određivanju pritvora, samo po sebi nije dovoljno za utvrđenje povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava.

Međutim, prema ranije zauzetom stanovištu Ustavnog suda izraženog kroz odluke (videti, pored ostalih, odluke: Už. 3415/2010 od 1. jula 2021. godine, Už. 5509/2011 od 26. septembra 2012. godine) kod odlučivanja o povredi navedenog prava u postupku po žalbi na rešenje o produženju pritvora ne uzima se u obzir samo dan kada je navedeno rešenje doneto, već je neophodno imati u vidu i uručenje odluke po žalbi pritvoreniku i braniocu, kao i ceniti navedene datume u odnosu na rok na koje je pritvor produžen. U konkretnom slučaju, s obzirom na to da je drugostepeno rešenje uručeno osumnjičenom pritvoreniku 16. juna 2020. godine, a njegovom punomoćniku 17. juna 2020. godine, a pritvor je prema tom rešenju mogao da traje najduže do 18. juna 2020. godine, shodno iznetom zauzetom stavu, Ustavni sud utvrđuje da je došlo do povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava.

Iz svega navedenog proizlazi, da je žalbeni postupak protiv rešenja o produženju pritvora Kpp. 59/20 od 19.maja 2020. godine ukupno trajao dva dana kraće od vremena za koje je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor bio produžen (računajući do uručenja drugostepenog rešenja osumnjičenom), što svakako vodi zaključku da žalba branioca podnosioca ustavne žalbe na rešenje Višeg suda u Zrenjaninu KPP. 59/20 od 19. maja 2020. godine o produženju pritvora u istrazi, nije bila hitno razmotrena, kako to nalaže odredba člana 27. stav 3. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku odlučivanja po žalbi na rešenje Višeg suda u Zrenjaninu KPP. 59/20 od 19. maja 2020. godine u kojem je doneto rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 267/20 od 28. maja 2020. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Razmatrajući istaknuti zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, naročito imajući u vidu da je i posle donošenja navedenih osporenih rešenja, za koje je utvrđena povreda prava iz člana 27. stav 3. Ustava, pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžen iz razloga i u postupku za koje je Ustavni sud u ovoj odluci ocenio da nije došlo do povrede ustavnih prava (videti tačku 2. izreke i tačku 8. obrazloženja), te se stoga i samo utvrđivanje povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava uz objavljivanje Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ pokazuje kao dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca, zbog čega je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev kao neosnovan, odlučujući kao u tački 4. izreke.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 5. stav 3. EKLjP, čiju eventualnu povredu Ustavni sud ceni u odnosu na odredbe člana 31. Ustava, Ustavni sud je imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja u ovom delu navode ustavne žalbe cenio sa aspekta sadržine prava iz člana 31. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, a da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, te ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu.

Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud potom konstatuje da o postojanju uslova za produženje pritvora odlučuje nadležni sud, koji je pri tome vezan opštim odredbama ZKP o pritvoru. Nadležni sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje nekog od pritvorskih razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) do 4) ZKP, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja. Pravna ocena nadležnog suda o kumulativnom ispunjenju uslova za određivanje (i produženje) pritvora podleže kontroli u žalbenom postupku i kroz periodično ispitivanje osnovanosti pritvora.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je osporena prvostepena rešenja doneo sudija za prethodni postupak nadležnog suda na predlog nadležnog javnog tužioca, na osnovu odredbi čl. 214. i 215. ZKP u vezi člana 211. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP, a da je o žalbi protiv tih rešenja odlučivalo nadležno vanraspravno veće iz člana 21. stav 4. ZKP, da su osporena rešenja doneta u toku istrage koja se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovodi zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika.

Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio da su od strane krivičnih sudova cenjena i detaljno obrazložena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje.

Po oceni Ustavnog suda, zauzeti stav krivičnih sudova izražen kroz osporena rešenja se ne može smatrati proizvoljnim postupanjem sudova, s obzirom na to da istraga nije okončana, te je neophodno ispitati oštećenog i još jednog svedoka i sprovesti medicinsko veštačenje oštećenog, za kojim je naređeno prinudno dovođenje, a imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiči da je pokušao da ubije oštećenog sa kojim je u sukobu i kojeg poznaje od ranije, a koje okolnosti u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da on i oštećeni žive u neposrednoj blizini (a osnovana sumnja ukazuje na to da podnosilac ustavne žalbe na konfliktne provokacije oštećenog nije reagovao na društveno prihvatljiv način – napomena US), po oceni Ustavnog suda predstavljaju ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će se on puštanjem na slobodu uticanjem na neispitane svedoke ometati istragu, kao i da će u kratkom vremenskom periodu dovršiti pokušano, odnosno ponoviti krivično delo, zbog čega su sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdili i obrazložili da se pritvor pokazuje kao neophodna mera radi daljeg nesmetanog vođenja predmetnog krivičnog postupka, čija se svrha ne može ostvariti nijednom blažom merom.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora od dva meseca, računajući od 23. aprila 2020. godine, kada je lišen slobode, do podnošenja ustavne žalbe 26. juna 2020. godine, objektivno ne može smatrati ni nerazumno dugim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 59/20 od 19. maja 2020. godine i Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbama člana 31. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu tačke 2. izreke.

9. Razmatrajući navode ustavne žalbe i postavljeni zahtev Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod koji bi se mogao dovesti u vezu sa istaknutom povredom zabrane mučenja, ropstva i prinudnog rada iz čl. 3. i 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čiju eventualnu povredu bi Ustavni sud cenio u odnosu na prava iz čl. 25. i 26. Ustava.

Kako formalno pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu Ustavom garantovanih prava, bez adekvatnog obrazloženja razloga u čemu se ta povreda sastoji, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, Ustavni sud je u odnosu na prava iz čl. 25. i 26. Ustava, odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7. Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za meritorno odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke Odluke.

10. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. EKLjP, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ističe samo jednu komponentu tog prava i to povredu prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud konstatuje da je Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/15 i 92/23), koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2016. godine, predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta u vreme dok je krivični postupak koji se sprovodi protiv podnosioca ustavne žalbe bio u fazi istrage, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke Odluke.

11. Što se tiče istaknute povrede prava iz člana 6. stav 3a EKLjP, čiju eventualnu povredu Ustavni sud ceni sa aspekta sadržine prava iz člana 33. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, i u ovom delu, preuranjena, jer u vreme podnošenja ustavne žalbe predmetni krivični postupak nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se odredbom člana 33. Ustava, garantuju posebna prava okrivljenom licu u toku krivičnog postupka, do čije povrede može doći tek sudskom presudom kojom je odlučivano o krivici optuženog lica, kao i da se ustavna žalba može podneti tek nakon što okrivljeni u redovnom sudskom postupku iscrpi sva zakonom propisana pravna sredstva za zaštitu njegovih prava, Ustavni sud je, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 1. Ustava, ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke Odluke.

12. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koju podnosilac vezuje za osporenu radnju neodlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine, Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, iz odgovora Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kto. 86/20 od 28. juna 2024. godine, utvrdio da navodi podnosioca ustavne žalbe ne odgovaraju utvrđenim činjenicama, jer je o žalbi branioca podnosioca ustavne žalbe od 24. juna 2020. godine, izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine, meritorno odlučeno rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 328/20 od 26. juna 2020. godine, to Sud nalazi da se takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i u ovom delu, u odnosu na osporenu radnju neodlučivanja o žalbi protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 81/20 od 17. juna 2020. godine, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke Odluke.

13. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke ove odluke.

14. Ustavni sud je, na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi na pritvor

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti