Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog navodne povrede prava na život. Sud je utvrdio da su nadležni organi sproveli delotvornu istragu povodom smrti srodnika podnosilaca u pritvoru, te da nije bilo propusta u lečenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6183/2014
26.10.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. L, E . L . i E . N, svih iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. oktobra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. L, E . L . i E . N . izjavljena protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 380/14 od 29. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. L, E . L . i E . N, svi iz Subotice, su 23. jula 2014. godine, preko punomoćnika S . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 380/14 od 29. maja 2014. godine, zbog povrede prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se označena odredbe Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje povrede ovog prava ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navode:

- da su 12. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika, podneli krivičnu prijavu nadležnom javnom tužilaštvu protiv dr V.M. zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 251. stav 3. u vezi sa članom 259. stav 4. Krivičnog zakonika i protiv dr B.M. zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo neukazivanja lekarske pomoći iz člana 253. stav 1. u vezi sa stavom 3. Krivičnog zakonika;

- da je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu, nakon sprovedenih pojedinih istražnih radnji, dopisom Ktr. 8165/10 od 5. juna 2012. godine obavestilo punomoćnika oštećenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, da može da preuzme krivično gonjenje okrivljenih;

- da su 27. juna 2012. podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage protiv dva okrivljena lica za gore navedena dela, koji zahtev je zaveden pod brojem Ki. 6400/12;

- da „u predmetu Ki. 6400/12, od dana podnošenja zahteva, odnosno od 27. juna 2012. godine do 29. maja 2014. godine, kada je doneto pobijano rešenje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 380/14, nije preduzeta nijedna radnja u cilju rasvetljavanja okolnosti pod kojima se sporni događaj odigrao i utvrđivanja, eventualne, odgovornosti određenih lica, tj. prijavljenih V.M. i B.M, čime su, pored ostalog, nadležni sud i tužilaštvo postupali suprotno usvojenim standardima Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Republike Srbije, odnosno propustili su da postupaju sa naročitom hitnošću i razumnom ekpeditivnošću, a što je sastavni deo člana 24. stav 1. Ustava Republike Srbije u procesnom smislu“;

- da su „nadležni organi propustili da ispune svoju obavezu da na odgovarajući i sveobuhvatan način utvrde uzrok smrti R. i da kazne odgovorne“.

Podnosioci dalje detaljno navode okolnosti koje su vezane za tok bolesti pokojnog R. L . i njegov boravak u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu i zaključuju da je lečen nepodobnim sredstvima i načinima, da je medicinsko osoblje na čelu sa načelnikom prema njemu očigledno nesavesno postupalo u lečenju, a što je sve prouzrokovalo pogoršanje zdravstvenog stanja i njegovu smrt 12. aprila 2008. godine. Takođe, podnosici detaljno analiziraju ekspertski nalaz sudsko-medicinksog odbora M . f . u Beogradu koji je pribavljen u pretkrivičnom postupku i zaključuju da se isti ne može prihvatiti. Smatraju da i prvostepeni sud i Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu propuštaju da narede novo veštačenje kojim bi bile otklonjene primedbe oštećenih kao tužilaca, kao i sumnja u nepristrasnost jednog člana komisije veštaka, tj. medicinskog odbora na M . f . u Beogradu, čime propuštaju da kao nadležni državni organi delotvorno istraže okolnosti pod kojima se događaj odigrao, iz čega se može zaključiti kako nisu ispunili svoju obavezu da na jedan sveobuhvatan i celovit način najpre utvrde uzrok smrti sada pokojnog R . L, a da potom i kazne odgovorna lica, a iz čega proizilazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na život.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, poništi osporeno rešenje i naloži Višem javnom tužilaštvu u Beogradu da donese novu odluku povodom zahteva za sprovođenje istrage, te utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 24. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da je ljudski život neprikosnoven.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokaze priložene uz ustavnu žalbu, spise predmeta Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 8165/10 i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 6400/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Sin, brat i otac podnosilaca ustavne žalbe R.L je 2. aprila 2008. godine preminuo u Specijalnoj zatvorskoj bo lnici u Beogradu. Protiv pokojnog R.L. se u vreme smrti vodio krivični postupak pred ranije Okružnim sudom u Subotici zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo i on se nalazio u pritvoru od 26. maja 2006. godine. Tokom trajanja mere pritvora, R.L. je, budući da je bolovao od fibroze pluća, više puta lečen u Institutu p. b . u S . K, a od 10. januara 2008. godine se nalazio u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu u kojoj je i preminuo.

Podnosioci ustavne žalbe su 12. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika, podneli Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv dr. V.M. zbog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi i protiv dr. B.M. zbog krivičnog dela neukazivanje lekarske pomoći. Podnosioci su smatrali da je smrt pokojnog R.L. nastupila jer je dr. V.M. tokom njegovog lečenja od 10. januara 2008. do 12. aprila 2008. godine primenio očigledno nepodobno sredstvo i očigledno nepodoban način lečenja, pri čemu je nesavesno postupao u pružanju medicinske pomoći jer nije preduzeo sve stručne mere da se pokojni R.L. zbrine, pri čemu mu nije propisao adekvatnu terapiju, kao i jer je dr. B.M, kao lekar I. za p . b . t . u Beogradu, dana 11. aprila 2008. godine odbila da ukaže lekarsku pomoć pokojnom R.L, odnosno odbila njegov prijem.

Postupajući po navedenoj krivičnoj prijavi, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je zatražilo od Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, Instituta p. b . u S . K . i I . p . b . t . u Beogradu kompletnu medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na lečenje pokojnog R.L. u navedenim ustanovama, kao i podatke o tome sa kojom dijagnozom i u kakvom stanju je primljen, ko mu je bio ordinirajući lekar, koje su mere bile preduzete tokom njegovog lečenja, koja je terapija primenjena i da li je radi postavljanja dijagnoze i lečenja upućivan u neke druge bolnice.

Nakon pribavljanja navedene dokumentacije, Prvo osnovno javno tužilaštvo se obratilo Policijskoj stanici V. sa nalogom da obave razgovor sa prijavljenim doktorima, kao i sa još tri lekara koji su učestvovali u lečenju pokojnog R.L.

Prvo osnovno javno tužilaštvo je potom stavilo predlog da se izvrši sudsko-medicinsko veštačenje od strane komisije veštaka medicinske struke, pulmologa po specijalnosti, koje je povereno Sudsko-medicinskom odboru M. f . Univerziteta u Beogradu, na sledeće okolnosti: prirode bolesti od koje je bolovao pokojni R.L; da li su u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu preduzete sve neophodne mere za njegovo lečenje, odnosno primenjena sva potrebna sredstva i primenjen podoban način lečenja; da li su u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu postojali adekvatni uslovi za njegovo lečenje s obzirom na prirodu njegove bolesti; da li je njegovo zdravstveno stanje na dan 11. april 2008. godine bilo takvo da je bio neophodan njegov prijem i zadržavanje u Institutu p . b . u B; da se, ukoliko je bilo propusta u njegovom lečenju, komisija veštaka izjasni na okolnost ko je od ordinirajućih lekara učinio propust, u čemu se taj propust sastojao i da li je takav propust doveo do pogoršanja zdravstvenog stanja i smrti.

Sudsko-medicinski odbor M. f . Univerziteta u Beogradu je u svom nalazu i mišljenju istakao sledeće:

- da je idiopatska plućna fibroza, bolest od koje je bolovao pokojni R.L, dugotrajna progresivna bolest pluća nepoznatog uzroka koja se karakteriše zapaljenjem i umnožavanjem vezivnog tkiva koje sa progresijom bolesti sve više remeti funkciju pluća, u smislu otežane razmene gasova i nemogućnosti adekvatnog snabdevanja krvi kiseonikom;

- da je kod pokojnog R.L. bolest organa za disanje dijagnostifikovana u maju 2006. godine;

- da su rezultati detaljnih kliničkih ispitivanja ukazali na to da se najverovatnije radi o takozvanoj idiopatskoj plućnoj fibrozi;

- da je obdukcioni nalaz potvrdio da je smrt nastupila zbog teškog i dugotrajnog fibrozirajućeg procesa u plućima, te da anamnestički podaci ukazuju da je početak bolesti bio oko četiri godine pre dijagnostifikovanja, a da rezultati pergometrijskog ispitivanja koje je brzo prekinuto zbog zamora bolesnika ukazuju na to da su u vreme kada je ispitivanje vršeno krajem 2005. godine već postojale značajne promene u plućima R.L;

- da ne postoji dokazana farmakološka terapija koja bi poboljšala ishod i preživljavanje kod ove bolesti;

- da se lekovi propisuju bolesnicima koji su motivisani da ih dobiju i da im se objasne realne mogućnosti terapije i potencijalni neželjeni efekti, te da je ovakav stav opšte prihvaćen i naveden u smernicama objavljenim od strane najznačajnijih svetskih udruženja pulmologa;

- da je jedina terapijska mera od koje se očekuje da kod oko polovine obolelih produži preživljavanje transplantacija pluća, koja se u našoj zemlji ne radi;

- da je prosečna dužina preživljavanja obolelih od ove bolesti između dve i tri godine od dijagnostifikovanja, s tim da se jasno izdvajaju bolesnici kod kojih ubrzano dolazi do smrtnog ishoda;

- da je pokojni R.L. bio u grupi obolelih gde se očekivao veoma loš tok bolesti, što pokazuje činjenica da je kod njega difuzija gasova u plućima bila nemerljivo mala jula 2006. godine, a već smanjenje ispod 40% referentnih vrednosti se smatra lošim prognostičkim znakom;

- da je kao i što se moglo očekivati dve godine po dijagnostifikovanju na pregledima u K. c . S . 25. februara 2008. i 11. aprila 2008. godine konstatovano, što je tok bolesti potvrdio, da se radi o progresivnoj idiopatskoj plućnoj fibrozi koja je dovela do terminalne faze respiracijske insuficijencije, posle čega sledi neminovni smrtni ishod;

- da je savet lekara dat pri pregledu 11. aprila 2008. godine, da se bolesnik vrati u Specijalnu zatvorsku bolnicu, u potpunosti opravdan pošto su i tamo postojali uslovi za sprovođenje oksigene terapije pomoću koncentratora koji je nabavila porodica pokojnog;

- da treba naglasiti da je dokazano da primena kiseoničke terapije ne utiče na preživljavanje bolesnika, kao ni primena mehaničke ventilacije koja ne smanjuje umiranje, a izlaže bolesnike nepotrebnoj patnji, kako je to navedeno u međunarodnim smernicama za zbrinjavanje, tako da ni sa te strane nije postojao razlog da se oboleli zadrži u I. p . b . t . K . c . S;

- da se može zaključiti da su kod pokojnog R.L. sprovedeni adekvatni dijagnostički i terapijski postupci i da je smrtni ishod nastupio u vreme kada se i moglo očekivati, te da su prateće bolesti adekvatno lečene, odnosno da ni sa te strane nije bilo bilo kakvog propusta u lečenju pokojnog R.L.

Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je, nakon svih prethodno sprovedenih pojedinih istražnih radnji, 5. juna 2012. godine donelo odluku Ktr. 8165/10 da nema osnova sumnje da su dva prijavljena lekara izvršila krivična dela koja su im stavljena na teret, niti bilo koje drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, te su obavestili punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe da, ukoliko nije zadovoljan ovom odlukom, može u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja da podnese zahtev za sprovođenje istrage nadležnom sudu.

Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je 27. juna 2012. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage protiv dr. V.M. zbog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi i protiv dr. B.M. zbog krivičnog dela neukazivanje lekarske pomoći. U zahtevu za sprovođenje istrage je, pored ostalog, istakao da se „ne može prihvatiti mišljenje Sudsko-medicinskog odbora M. f . u Beogradu“. Predmet je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu zaveden pod brojem Ki. 6400/12.

U navedenom predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu su promenjene tri istražne sudije. U dva navrata (19. jula 2012. i 4. marta 2013. godine) su traženi na uvid spisi Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 8165/10, koji su blagovremeno i dostavljeni.

U međuvremenu je donet novi Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14), koji je u odredbi člana 608. propisao da ovaj zakonik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a da se primenjuje od 1. oktobra 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, u kom slučaju se primenjuje od 15. januara 2012. godine, dok je u članu 603. propisao da će se istraga koja je na dan početka primene ovog zakonika u toku, dovršiti po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10), a dalji tok postupka će se sprovesti po odredbama ovog zakonika.

Imajući u vidu da u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 6400/12 nije doneto rešenje o sprovođenju istrage, dakle istraga nije započeta, zahtev za sprovođenje istrage punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe se smatrao prigovorom.

Više javno tužilaštvo u Beogradu je 29. maja 2014. godine donelo osporeno rešenje Ktpo. 380/14 kojim je odbilo zahtev za sprovođenje istrage oštećenih kao tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, koji je tretiran kao prigovor protiv odluke nekadašnjeg Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u predmetu Ktr. 8165/10, kao neosnovan.

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto:

- da je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu od Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, Instituta p. b . u S . K . i Instituta p . b . t . u B . pribavilo svu medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na lečenje R . L . u navedenim ustanovama, kao i podatke o tome sa kojom dijagnozom i u kom stanju je primljen, ko je bio njegov ordinirajući lekar, koje su mere preduzete p ovodom njegovog lečenja, koja je terapija primenjena i da li je radi dijagnostifikovanja i lečenja upućivan u neku drugu bolnicu;

- da se Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu obratilo Policijskoj stanici V. sa zahtevom za prikupljanje potrebnih obaveštenja, te da su obavljeni razgovori sa prijavljenima, kao i sa M.S, D.P. i T.M. koji su takođe učestvovali u lečenju R . L;

- da je Prvo osnovno javno tužilaštvo podnelo zahtev za preduzimanje pojedine istražne radnje, i to veštačenja od strane komisije veštaka medicinske struke – pulmologa, koje je izvršeno od strane Sudsko-medicinskog odbora M. f . u Beogradu;

- da je veštačenjem Sudsko-medicinskog odbora M. f . u Beogradu utvrđeno: da je pokojni L . R . bolovao od idiopatske plućne fibroze, koja je dugotrajna i progresivna bolest pluća nepoznatog uzroka; da je kod pokojnog bolest dijagnostifikovana u maju 2006. godine; da je obdukcioni nalaz potvrdio dijagnozu, te da prema obavljenim stručnim radovima i smernicama objavljenim od strane svetskih udruženja pulmologa , ne postoji dokazana farmakološka terapija za navedenu bolest; da je jedina mera koja kod polovine obolelih može produžiti život transplantacija pluća koja se u našoj zemlji ne radi; da je prosečna dužina preživljavanja kod ove bolesti dve do tri godine od dijagnostifikovanja; da je pokojni bio u grupi obolelih gde se očekivao veoma loš tok bolesti; da je kod njega progresivna idiopatska plućna fibroza dovela do terminalne faze respiracijske insuficijencije posle čega sledi neminovni smrtni ishod; da je savet lekara dat pri pregledu 11. aprila 2008. godine da se pacijent vrati u Specijalnu zatvorsku bolnicu u potpunosti opravdan jer su i tamo postojali uslovi za sprovođenje oksigene terapije pomoću koncentratora koji je nabavila porodica R . L;

- da je Sudsko-medicinski odbor M. f . u Beogradu u svom nalazi i mišljenju zaključio da su kod R . L . sprovedeni adekvatni dijagnostički i terapijski postupci i da je smrtni ishod nastupio u vreme kada se to i moglo očekivati, da su prateće bolesti adekvatno lečene, te da nije bilo nikakvog propusta u njegovom lečenju;

- da je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu 5. juna 2012. godine donelo odluku da nema osnova sumnje da su prijavljeni V.M. i B.M. izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret, niti bilo koje drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti;

- da je u konkretnom slučaju Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu donelo pravilnu i zakonitu odluku, imajući u vidu da je iz prikupljenih dokaza, a naročito iz nalaza i mišljenja komisije veštaka Sudsko-medicinskog odbora M. f . u Beogradu, utvrđeno da je prema pokojnom R . L . primenjivana adekvatna terapija i da nije bilo nikakvih propusta u njegovom lečenju.

4. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da se suština navoda podnosilaca ustavne žalbe zasniva na sledećim tvrdnjama: prvo, da im je povređen materijalni deo odredbe člana 24. stav 1. Ustava, jer su “nadležni organi propustili da ispune svoju obavezu da na odgovarajući i sveobuhvatan način utvrde uzrok smrti R.L. i da kazne odgovorne“; drugo, da im je povređen procesni deo odredbe člana 24. stav 1. Ustava, jer „u predmetu Ki. 6400/12 od dana podnošenja zahteva, odnosno od 27. juna 2012. godine do 29. maja 2014. godine, kada je doneto pobijano rešenje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 380/14 nije preduzeta nijedna radnja u cilju rasvetljavanja okolnosti pod kojima se sporni događaj odigrao“.

Ustavni sud dalje konstatuje da Ustav u članu 24. stav 1. jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je apsolutno pravo i osnovno je ljudsko pravo zajemčeno Ustavom, čije postojanje podrazumeva obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.), kao i da sprovede nezavisnu i delotvornu istragu povodom smrti nekog lica (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 4. maja 2001. godine, stav 111.).

Iz prethodno iznetog proizlazi da jemstvo i poštovanje materijalnog i procesnog aspekta prava na život predstavlja imperativnu normu ustavnog i opšteg međunarodnog prava, te da se, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava koju prihvata i Ustavni sud, ispitivanje procesnih pretpostavki za odlučivanje i osnovanost navoda o njihovoj povredi može vršiti odvojeno.

5. Ispitivanje postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje

Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki da Ustavni sud odlučuje o ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 380/14 od 29. maja 2014. godine, a zbog povrede materijalnog i procesnog aspekta prava iz člana 24. stav 1. Ustava, pri čemu je smrt pokojnog R.L. nastupila 12. aprila 2008. Godine, dok se nalazio u pritvoru Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba izjavljena 23. jula 2014. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je potrebno ispitati da li je ustavna žalba blagovremena u pogledu materijalnog i procesnog aspekta.

Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) proizlazi, pored ostalog, da se ustavna žalba može izjaviti protiv radnji državnih organa ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu, dok iz odredbe člana 84. stav 1. Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ljudsko pravo zajemčeno Ustavom.

Prema stavu Ustavnog suda, u postupku ispitivanja i odlučivanja po ustavnoj žalbi, smatraće se da je pre izjavljivanja ustavne žalbe u krivičnom postupku iscrpljeno poslednje pravno sredstvo donošenjem odluke po žalbi na prvostepenu, odnosno drugostepenu presudu, odnosno rešenje. Takođe, za radnju je početak roka vezan za dan preduzimanja ili prestanka radnje, a rok se računa od dana saznanja podnosioca ustavne žalbe o preduzimanju ili prestanku radnje.

Podnosioci ustavne žalbe su povodom smrti R.L. od 12. aprila 2008. godine podneli krivičnu prijavu protiv dva lekara zbog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi i krivičnog dela neukazivanje lekarske pomoći, a nakon njenog odbačaja su pokrenuli krivični postupak pred nadležnim sudom. Nakon stupanja na snagu novog Zakonika o krivičnom postupku, postupak je okončan 29. maja 2014. godine, donošenjem osporenog rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Navedeno rešenje je punomoćnik podnosilaca primio 3. jula 2014. godine, a ustavnu žalbu izjavio 23. jula iste godine.

Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe odlučili da zaštitu svojih prava prvo traže pred nadležnim tužilaštvom, odnosno sudom, te da su se nakon donošenja pravnosnažnog rešenja u roku propisanom Zakonom obratili Ustavnom sudu, Sud je ocenio da je ustavna žalba blagovremena i u pogledu materijalnog i procesnog aspekta prava iz člana 24. stav 1. Ustava.

6. Ocena osnovanosti navoda o povredi materijalnog aspekta prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava

Ustavni sud je, imajući u vidu navode podnosilaca ustavne žalbe kojima obrazlažu tvrdnje o povredi materijalnog aspekta prava na život, ocenio da podnosioci smatraju da nisu preduzete sve neophodne mere kako bi se zaštitio život pokojnog R.L. dok je bio u pritvoru Specijalne zatvorske bolnice Okružnog zatvora u Beogradu, zbog čega su i podneli krivičnu prijavu protiv dva lekara.

Ustavni sud ponavlja da materijalni aspekt zaštite prava na život, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, obuhvata, pored ostalog, obavezu države da preduzme odgovarajuće mere da zaštiti živote onih u njenoj nadležnosti, te da je ova obaveza posebno naglašena u slučajevima kada neko lice umre tokom boravka u pritvoru (videti presudu u predmetu Salman protiv Turske, broj 21986/93, stav 99, ESLjP 2000-VII).

U konkretnom slučaju, R.L, sin, brat i otac podnosilaca ustavne žalbe je preminuo 12. aprila 2008. godine u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu od progresivne idiopatske plućne fibroze, dok je prema njemu bila na snazi mera pritvora (u kome se nalazio od 26. maja 2006. godine i tokom koje mere je više puta hospitalizovan).

Ustavni sud konstatuje da su srodnici pokojnog R.L. protiv dva lekara podneli krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu, smatrajući da je do smrtnog ishoda došlo usled neadekvatnog lečenja i nepružanja blagovremene lekarske pomoći, koja prijava je pravnosnažno odbačena osporenim rešenjem. Ustavni sud ukazuje na svoj stav da nije nadležan da preispituje način na koji su nadležni organi cenili dokaze i utvrđivali činjenično stanje. Međutim, Ustavni sud jeste nadležan da utvrđuje da li je postupak u celini bio pravičan, odnosno da ocenjuje da li su nadležni organi postupali arbitrerno i proizvoljno.

Ustavni sud je utvrdio da je nadležno tužilaštvo, postupajući po krivičnoj prijavi podnosilaca ustavne žalbe, dalo nalog da se saslušaju kako lica protiv kojih je krivična prijava podneta, tako i druga lica koja su imala saznanja o toku bolesti pokojnog R.L. i koja su učestvovala u njegovom lečenju. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je nadležno tužilaštvo pribavilo svu raspoloživu medicinsku dokumentaciju koja se odnosila na lečenje pokojnog R.L, kao i podatke o dijagnozi bolesti od koje je bolovao, ko mu je bio ordinirajući lekar, koje su sve mere preduzimane tokom njegovog lečenja, koja je terapija primenjivana, te da li je upućivan u neke druge bolnice radi lečenja. Konačno, Ustavni sud je utvrdio i da je nadležno tužilaštvo stavilo predlog da se izvrši sudsko-medicinsko veštačenje od strane komisije veštaka medicinske struke, pulmologa po specijalnosti, koje je povereno Sudsko-medicinskom odboru Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na okolnosti iz krivične prijave.

Nakon ocene svih prthodno pribavljenih dokaza, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je odbacilo krivičnu prijavu podnosilaca smatrajući da nema osnova sumnje da su prijavljeni izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret, niti bilo kog drugog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, što je osporenim aktom potvrdilo Više javno tužilaštvo u Beogradu. Tačnije, nadležna tužilaštva su ocenila da nije bilo propusta u radnjama prijavljenih, jer su iz pribavljenih dokaza utvrdili da je pokojni R.L. bolovao od teškog i dugotrajnog fibrozirajućeg procesa u plućima koji je doveo do smrtnog ishoda, jer se radi o bolesti kod koje je prosečna dužina preživljavanja dve do tri godine od dijagnostifikovanja, jer ne postoji dokazana farmakološka terapija za navedenu bolest i da je jedina mera koja može produžiti život pacijenta transplantacija pluća (koja se u našoj zemlji ne radi), jer su kod R.L. sprovedeni adekvatni dijagnostički i terapijski postupci i jer su u Specijalnoj zatvorskoj bolnici postojali uslovi za sprovođenje oksigene terapije pomoću koncentratora koji je nabavila njegova porodica. Nadležna tužilaštva su iz prikupljenih dokaza zaključila da je pokojni R.L. adekvatno lečen, da nije bilo nikakvih propusta u njegovom lečenju, te da je smrtni ishod nastupio u vreme kada se to i moglo očekivati s obzirom na vrstu i tok bolesti.

S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo propusta koji bi ukazivali da uzrok smrti pokojnog R.L. nije adekvatno ispitan, te je ocenio da nije došlo do povrede materijalnog aspekta prava iz člana 24. stav 1. Ustava.

7. Ocena osnovanosti navoda o povredi procesnog aspekta prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da nije sprovedena delotvorna istraga povodom smrti njihovog srodnika, posebno se osvrćući na period od 27. juna 2012. godine kada su preko punomoćnika podneli zahtev za sprovođenje istrage Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine, pored ostalog, istakao: da istraga povodom „sumnjivih“ smrti mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti Evropskog suda za ljudska prava Oğur protiv Turske, 1999-III, stav 88.); da to nije obaveza cilja već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pored ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba, može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, Bazorkina protiv Rusije, od 27. jula 2006. godine, stav 118.); da postoji implicitni zahtev za hitnošću i razumnom ekspeditivnošću (videti: Yaşa protiv Turske, od 2. septembra 1998. godine, izveštaj 1998-VI, st. 102-04 i Mahmut Kaya protiv Turske, 2000-III, st. 106. i 107.); da bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (videti Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).

Takođe, Ustavni sud ukazuje i da se, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, kada god pritvorenik umre u sumnjivim okolnostima, od države očekuje da sprovede nezavisnu i nepristrasnu službenu istragu koja zadovoljava minimalne standarde u pogledu delotvornosti (videti, pored ostalih, presude u predmetima Paul i Audrey Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva , broj 46477/99, st. 69. do 73, ESLjP 2002-II, i Trubnikov protiv Rusije, broj 49790/99 od 5. jula 2005. godine, stav 88.), kao i da priroda i stepen kontrole koji ispunjavaju minimalni prag delotvornosti zavise od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, koji se moraju proceniti na osnovu svih relevantnih činjenica i u vezi sa praktičnim realnostima istražnog posla (videti odluku u predmetu Koseva protiv Bugarske, broj 6414/02, od 22. juna 2010. godine).

Primenjujući navedene opšte principe na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je smrt srodnika podnosilaca ustavne žalbe nastupila 12. aprila 2008. godine dok se nalazio u pritvoru Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu i da se, kao sporno za podnosioce, postavilo pitanje delotvornosti istrage u cilju rasvetljavanja okolnosti pod kojima je do smrtnog ishoda došlo, uz posebno ukazivanje na period nakon odbačaja krivične prijave i podnošenja zahteva za sprovođenje istrage nadležnom sudu.

Ustavni sud dalje konstatuje da je po krivičnoj prijavi podnosilaca od 12. avgusta 2010. godine, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu sprovelo pojedine istražne radnje u pravcu utvrđivanja bitnih elemenata krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi i krivičnog dela neukazivanje lekarske pomoći. Za godinu dana i deset meseci, koliko je pretkrivični postupak trajao pred nadležnim tužilaštvom, saslušani su prijavljeni i svedoci, pribavljena je kompletna medicinska dokumentacija i obavljeno je sudsko-medicinsko veštačenje, nakon čega je Prvo osnovno javno tužilaštvo odbacilo podnetu krivičnu prijavu.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni odlukom nadležnog tužilaštva, podneli preko punomoćnika Prvom osnovnom sudu u Beogradu 27. juna 2012. godine zahtev za sprovođenje istrage protiv dva lekara. Nadležni sud je u periodu od jedne godine i tri meseca (računajući do 1. oktobra 2013. godine kada je stupio na snagu novi Zakonik o krivičnom postupku prema čijim odredbama sud više nije mogao da postupa po podnetom zahtevu imajući u vidu da nije doneto rešenje o sprovođenju istrage) u par navrata pribavljao spise Prvog osnovnog javnom tužilaštva u Beogradu, ali druge radnje nije sproveo. Osporenim rešenjem od 23. jula 2014. godine je pravnosnažno odbačena krivična prijava podnosilaca.

Ustavni sud je iz navedenog zaključio da su pred nadležnim tužilaštvima preduzete sve neophodne mere kako bi se utvrdio uzrok smrti srodnika podnosilaca ustavne žalbe, te da je ta istraga bila u dovoljnoj meri hitna i ekspeditivna, odnosno da je bila temeljna. Pojedine istražne radnje su sprovedene odmah po prijemu krivične prijave, a iz pribavljenih dokaza je utvrđeno da do smrti pokojnog R.L. nije došlo usled bilo kakvog propusta u njegovom lečenju tokom boravka u pritvoru. Tačno je da pred nadležnim sudom osim pribavljanja spisa tužilaštva nije preduzeta druga radnja. Međutim, Ustavni sud smatra da ovaj propust nije dovoljan da se zaključi da je istraga smrti R.L. bila toliko manjkava da podrije njenu delotvornost. U smislu prethodno utvrđenog, Ustavni sud je našao da je postupak pred tužilaštvom ispravio nedostatak adekvatne istrage Prvog osnovnog suda, posebno iz razloga što su nadležna tužilaštva obradila sva relevantna pitanja i razmotrila sve relevantne dokaze (u smislu navedenog videti, pored ostalih, presudu Evrospskog suda za ljudska prava u predmetu Đekić protiv Srbije, broj 32277/07, od 29. aprila 2014. godine, stav 38.) .

S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je „istraga“ o smrti R.L. bila hitna i delotvorna, te je ocenio da nije došlo do povrede procesnog aspekta prava iz člana 24. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 24. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 3387/2018: Nepostojanje povrede prava na život usled delotvorne istrage nakon saobraćajne nezgode
• Už 11315/2018: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja javnog tužilaštva
• Už 9731/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na život zbog nedelotvorne istrage
• Kž1 875/2024: Presuda kojom se potvrđuje oslobađajuća presuda lekarima za nesavesno lečenje
• Už 7360/2019: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne neefikasne istrage smrti i policijskog zlostavljanja
• Už 4678/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 523/2017: Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku