Ustavna žalba zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa nakon reorganizacije ministarstava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Redovni sudovi su proizvoljno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o zakonitosti prestanka radnog odnosa podnositeljke nakon ukidanja ministarstva Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 933/06.

2. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6523/07 od 23. septembra 2009. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1579/10 od 1. septembra 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1579/10 od 1. septembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnositeljka ustavne žalbe izjav ila protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6523/07 od 23. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz B. izjavila je 2. decembra 2011. godine, preko punomoćnika A. A, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6523/07 od 23. septembra 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1579/10 od 1. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kršenja međunarodnih konvencija Međunarodne organizacije rada, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 933/06.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela da je 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu radi poništaja rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom na osnovu kojih joj je prestao radni odnos kod tužene, uz isplatu otpremnine. Postupak je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1579/10 od 1. septembra 2011. godine i prema tome trajao je pet godina, što je, po njenom mišljenju, van svakog prihvatljivog roka za okončanje radnog spora, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka smatra da joj je donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, kojom je odbijena njena revizija, uskraćeno pravo na pravično suđenje i pravo na rad, kao i da su povređene odredbe konvencija Međunarodne organizacije rada, jer od suda nije dobila zakonom predviđenu zaštitu. Tvrdi da su rešenja koja su bila predmet osporavanja u navedenoj parnici doneta od strane nenadležnog republičkog organa, na osnovu podzakonskog akta - uredbe Vlade Republike Srbije. Smatra da su rešenja morala biti zasnovana isključivo na Zakonu o ministarstvima, ali su ista doneta pre stupanja na snagu ovog Zakona. Takođe je istakla da nikada nije bila pozvana na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano njeno raspoređivanje u tom ili bilo kom drugom republičkom organu. Osporene presude su, po daljim navodima žalbe, nesaglasne Ustavu Republike Srbije, jer protivreče Odluci Ustavnog suda IU. 135/2006 od 20. jula 2006. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je u septembru 2006. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu Opštinski sud), radi poništaja rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom broj 119-00-53/2006-09-27 od 15. avgusta 2006. godine i rešenje ministra Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom broj 07-00-7/2006-09-22 od 30. avgusta 2006. godine, na osnovu kojih joj je prestao radni odnos kod tužene, i vraćanja na rad.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 933/06 od 2. novembra 2007. godine poništena su rešenja ministra Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom broj 119-00-53/2006-09-27 od 15. avgusta 2006. godine, rešenje ministra Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom broj 07-00-7/2006-09-22 od 30. avgusta 2006. godine i obavezana je tužena da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenom stepenu stručne spreme, stečenom znanju i sposobnostima kao i da joj naknadi troškove spora.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 6523/07 od 23. septembra 2009. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj navedenih rešenja i obavezivanje tužene da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenom stepenu stručne spreme, stečenom znanju i sposobnostima i da joj naknadi troškove postupka.

Vrhovni kasacioni sud doneo je osporenu presudu Rev2. 1579/10 od 1. septembra 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6523/07 od 23. septembra 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom, proizlazi: da je tužilja je bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crna Gora; da nakon prestanka sa radom tog ministarstva, tužena koja je preuzela deo nadležnosti ukinutog ministarstva, je sprovela postupak preuzimanja potrebnog broja zaposlenih i utvrdila da ne postoji potreba za preuzimanjem tužilje; da je pobijanim rešenjima tužiljin radnopravni status rešen tako što je ona ostala neraspoređena počev od 15. avgusta 2006. godine, a da joj je radni odnos prestao 31. avgust a 2006. godine, nakon isplate otpremnine; da je prigovor tužilje rešenjem tužene od 30. avgusta 2006. godine , odbijen kao neosnovan. Dalje je navedeno: da je kod tako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi iz člana 64a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, za prestanak tužiljinog radnog odnosa budući da nema ni jednog pravnog akta kojim bi se dokazalo postojanje promena u organizaciji konkretnog republičkog organa i nema dokaza da je tražena mogućnost da se tužilji obezbedi radno mesto u istom ili drugom državnom organu; da je drugostepeni sud preinačavajući prvostepenu presudu i odbijajući tužbeni zahtev, pravilno zaklj učio da su pobijana rešenja tužene zakonito doneta u smislu člana 64a i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, te da nije postojala obaveza tužene da tužilju rasporedi na rad u drugi državni organ ili da se takva mogućnost traži; da su i po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pobijana rešenja tužene zakonita; da ovo stoga što je po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih kod tuženog utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem tužilje za obavljanje preuzetih poslova, pa su bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja kojim se utvrđuje da je tužilja ostala neraspoređena sa 15. avgustom 2006. godine, a da joj nakon isplate otpremnine radni odnos prestaje 31. avgusta 2006. godine u skladu sa odredbama članova 64a stav 2. tačka 6) u vezi sa članom 67. st. 3. i 4. i članom 66. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je tužilja, kao zaposlen a u ukinutom organu, ostala je neraspoređena; da je tuženi preuzeo delokrug poslova ukinutog organa, pa je saglasno članu 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima preuzeo i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica: da se potreban broj zaposlenih i postavljenih lica utvrđuje na osnovu objektivnih kriterijumima u zavisnosti od toga da li postoji upražnjeno radno mesto i da li zaposleni ima stručnu spremu i radnu sposobnost za obavljanje tih poslova; da imajući u vidu da je tuženi preuzeo odgovarajući broj zaposlenih i postavljenih lica prema svojim potrebama, te da nije postojala mogućnost za raspoređivanje tužilje na odgovarajuće radno mesto, tužena je pravilno pobijanim rešenjima odlučila o radnopravnom statusu tužilje; da je neosnovano ukazivanje revidenta da Ministarstvo Republike Srbije, kao i njihovi organi nisu bili nadležni za donošenje osporenih rešenja, s obzirom na to da je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije na osnovu Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika Državne zajednice Srbija i Crna Gora i Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi saveta ministara, a koje su donete pre donošenja pobijanih rešenja, preuzelo nadležnost i potreban broj zaposlenih od bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose; da se neosnovano revizijom ukazuje na odluku Ustavnog suda IU. 135/06 od 20. jula 2006. godine, jer se njome utvrđuje da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom odredba čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju sa bivše Srbije i Crne Gore koje nisu ni primenjene prilikom donošenja pobijane odluke, a ne radi se ni o privremenom prestanku finansiranja nadležnosti državnih organa, već o ukidanju državnog organa i preuzimanju delokruga nadležnosti i zaposlenih od strane tužene, pa su pravilno primenjene odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućava posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbama člana 195. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom; da je rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava; da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

Od značaja su i sledeće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05), prema kojima: zaposlenom se otkazuje radni odnos i u slučaju kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a. stav 2. tač 6)); u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji su radili na preuzetim poslovima (član 67. stav 1.); u skladu s potrebama organa, funkcioner koji rukovodi državnim organom u čiji su delokrug prešli poslovi ukinutog organa donosi rešenja o raspoređivanju zaposlenih koji su preuzeti, a rešenja o raspoređivanju postavljenih lica donosi organ koji ih je postavio (član 67. stav 2.); u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni (član 67. stav 3.); zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. stav 4.); u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a).

Odredbom člana 2. tačka 3) Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), donet om na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", br. 118/08), konstatovano je, između ostalog, da prestaje da radi Savet ministara, kao institucija bivše Srbije i Crne Gore. Članom 5. iste uredbe je, pored ostalog, bilo određeno da predmete Saveta ministara preuzima Vlada.

Članom 5. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), donete na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", broj 118/08), bilo je propisano da Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestaje da finansira nadležnosti: Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i Zavoda za statistiku. Prema članu 8. stav 2. iste uredbe, predmete i arhivu iz nadležnosti Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koji prestaju da se finansiraju, preuzimaju Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe člana 7. stav 1. u delovima koji glase "... i postavljena ..." i "... ili ... postavljena" i stav 2. i čl. 8. do 11. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", broj 49/06), nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, istaknuto: da iz odredaba čl. 65. do 70. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizilazi da radno-pravni status izabranih i postavljenih lica u institucijama državne zajednice Srbija i Crna Gora i službama Saveta ministara koje prestaju da rade, neposredno zavisi od toga da li su prestankom rada ovih organa ukinuti i njihovi poslovi ili su neki od tih poslova preuzeti od strane državnih organa Republike Srbije. Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke se, između ostalog, navodi da Ustavni sud smatra da Uredba nije doneta u izvršavanju zakona, već da je osporenim odredbama Uredbe izvršeno neposredno uređivanje odnosa kakvo Zakon o radnim odnosima u državnim organima ne predviđa, što osporene odredbe čl. 10. do 14. Uredbe čini nesaglasnim Ustavu i zakonu.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor pokrenut u septembru 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu i da je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1579/10 od 1. septembra 2011. godine.

Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju postupak koji je vođen kroz tri sudske instance, u trajanju od pet godina, ipak ne može smatrati nerazumno dugim. Ustavni sud je imao u vidu i odredbu člana 195. stav 3. Zakona o radu, ali je pošao od toga da je rok koji je tom odredbom propisan za ovu vrstu spora, po svojoj pravnoj prirodi instrukcioni i predstavlja vremenski okvir u kome bi jedna parnica iz radnog odnosa trebalo da se okonča.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 933/06 nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da su Vrhovni kasacioni sud i Okružni sud u Beogradu pogrešno primenili materijalno pravo, što je rezultiralo donošenjem odluka na njenu štetu.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Podnositeljka ustavne žalbe je bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Pravni položaj ovog ministarstva nakon razvrgnuća Državne zajednice Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu: DZ SCG) regulisan je Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, tako što je Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestala da finansira i nadležnost Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose. Predmete i arhivu ovog ministarstva preuzeli su Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije (član 8. stav 2. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore). Nakon što je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo deo predmeta i arhive Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG, pristupilo se i regulisanju statusa zaposlenih. Pošto je izvršeno preuzimanje određenog broja zaposlenih iz bivšeg saveznog Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG , podnositeljka ustavne žalbe je proglašena neraspoređenom u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom počev od 1 5. avgusta, po kom osnovu joj je nakon isplate otpremnine prestao radni odnos 30. avgusta 2006. godine. Osporena rešenja Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom doneta su primenom odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima, i to odredaba člana 2. stav 1. i čl. 64a stav 2. tačka 6).

Ustavni sud je ocenio da su Okružni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud odredbu člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima protumačili i primenili na ustavnopravno neprihvatljiv način, s obzirom na to da nisu postavili pitanje o vrsti poslova koje je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom preuzelo od bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose sa inostranstvom. Prema shvatanju Ustavnog suda, kriterijumi na osnovu kojih je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom moglo da odluči koje će zaposlene iz bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG preuzeti, a koje oglasiti neraspoređenim, bili su vrsta poslova koje to Ministarstvo preuzima od Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose i njegove potrebe za obavljanje tih poslova. Iz obrazloženja rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, na osnovu kojih je podnositeljki prestao radni odnos, ne može se utvrditi vrsta poslova koje je to Ministarstvo preuzelo, a samim tim ni broj i struktura zaposlenih koji su bili potrebni za obavljanje preuzetih poslova. Osporena rešenja su morala sadržati takvu odrednicu, posebno iz razloga što pomenuta Uredba o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, nije predvidela kriterijum za podelu poslova bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG , između Ministarstva finansija i Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Uprkos navedenom, sudovi se pozivaju na sistematizaciju radnih mesta u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom koja je bila na snazi u vreme kada je to ministarstvo vršilo preuzimanje, ne uzimajući u obzir obavezu preuzimanja dela poslova bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, sa odgovarajućim brojem zaposlenih, što je svakako uticalo i na izmenu postojeće sistematizacije radnih mesta (videti odluke Už-2583/2009 od 22. februara 2012. godine i Už-3677/2013 od 6. juna 2013. godine) .

Iz svega napred navedenog, Ustavni sud zaključuje da su revizijski i drugostepeni sud proizvoljno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe i svoje odluke zasnovali na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju odredbe člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1579/10 od 1. septembra 2011. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6523/07 od 23. septembra 2009. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na rad, zajemčenog odredbama člana 60. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da će o izjavljenoj reviziji podnositeljke, kao tužilje, biti ponovo odlučivano .

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.