Povreda prava na pravno sredstvo i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravno sredstvo, jer je izvršni sud pogrešno poučio podnosioce da žalba protiv rešenja o obustavi postupka nije dozvoljena. Utvrđena je i povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 11 godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6185/2011
25.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Pešića i Radovana Pešića, obojice iz Bačkog Petrovog sela , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Pešića i Radovana Pešića i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11 od 2. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu IPV(I). 101/12 od 30. januara 2012. godine i određuje da nadležni sud u najkraćem roku ponovo odluči o prigovoru podnosilaca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11 od 14. novembra 2011. godine .

3. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Pešića i Radovana Pešića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu I. 56/01, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu -Sudska jedinica u Bečeju u predmetu I. 1996/11, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

4. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Pešić i Radovan Pešić, obojica iz Bačkog Petrovog sela, podneli su 2. decembra 2011. godine, preko zajedničkog punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11 od 2. novembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu I. 56/01, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu -Sudska jedinica u Bečeju u predmetu I. 1996/11.

U ustavnoj žalbi je interpretiran tok izvršnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom, pri čemu je posebno istaknuto da je u fazi izvršnog postupka u kojoj je trebalo doneti odluku o dosuđenju nepokretnosti, sud obustavio postupak, ukinuo izvršne radnje na štetu podnosilaca i naložio brisanje zabeležbe u katastru nepokretnosti, sa pravnom poukom da protiv tog rešenja nije dozvoljen pravni lek.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređen a navedena ustavna prava podnosiocima ustavne žalbe, kao i da poništi rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11 od 2. novembra 2011. godine, kojim je obustaljen izvršni postupak. Podnosioci ustavne žalbe su tražili i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Izvršni poverilac Dragan Pešić, pravni prethodnik ovde podnosilaca ustavne žalbe Radovana Pešića i Milivoja Pešića, podneo je 15. marta 2001. godine predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Bečeju protiv izvršnog dužnika D.P, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Bečeju P. 120/99, radi namirenja novčanog potraživanja, i to na nepokretnosti izvršnog dužnika koja je bila opteređena hipotekom u korist Opštine Bečej. Opštinski sud u Bečeju je rešenjem I. 560/01 od 3. aprila 2001. godine usvojio predloženo izvršenje.

Opštinski sud u Bečeju je rešenjem I. 56/01 od 2. jula 2001. godine odredio veštačenje preko sudskog veštaka građevinske struke radi utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti.

Veštak je svoj nalaz (bez mišljenja) dostavio Opštinskom sudu u Bečeju 3. juna 2002. godine.

Opštinski sud u Bečeju je rešenjem I. 56/01 od 18. oktobra 2002. godine promenio zadatak veštačenja i naložio veštaku da utvrdi početnu tržišnu vrednost nepokretnosti bliže opisanih u rešenju.

Veštak je dostavio svoj nalaz i mišljenje 4. decembra 2002. godine, koje je izvršni poverilac osporio.

Ročište je zakazano i održano 26. decembra 2002. godine.

Opštinski sud u Bečeju je rešenjem I. 56/01 od 11. februara 2003. godine utvrdio početnu tržišnu vrednost predmetne nepokretnosti, a zatim je zaključkom I. 56/01 od 27. februara 2003. godine odredio prvo ročište za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem za 31. mart 2003. godine. Na prvom ročištu za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem konstatovano je da nema zainteresovanih kupaca.

Opštinski sud je zaključkom I. 56/01 od 1. aprila 2003. godine odredio drugo ročište za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem za 7. maj 2003. godine. Na drugom ročištu za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem konstatovano je da nema zainteresovanih kupaca.

Izvršni poverilac je podneskom od 25. avgusta 2003. godine ponovo predložio određivanje ročišta za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem.

Opština Bečej kao založni poverilac je podneskom od 5. februara 2004. godine obavestila sud da je podnela tužbu Opštinskom sudu u Bečeju u predmetu P. 250/03 protiv izvršnog dužnika radi raskida kupoprodajnog ugovora koji je imao za predmet nepokretnost koja je predmet izvršenja u ovom izvršnom postupku i da je u parničnom postupku doneta pravnosnažna presuda tog suda P. 250/03 od 18. septembra 2003. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev. Na osnovu navedene presude podnet je zahtev zemljišno-knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Bečeju radi upisa prava svojine na nepokretnosti koja je predmet izvršenja u korist Republike Srbije, sa pravom korišćenja u korist opštine Bečej. Navedeni zahtev je usvojen rešenjem Dn. 1619/03 navedenog suda.

Sledeće ročište u izvršnom postupku pred Opštinskim sudom u Bečeju je zakazano i održano 12. februara 2004. godine. Na tom ročištu je određeno da se pribavi izveštaj radi utvrđivanja vrednosti hipoteke koja opteređuje predmetnu nepokretnost.

Izvršni poverilac je 9. septembra 2004. godine podneo urgenciju za ubrzanje postupka.

Opštinski sud je zaključkom I. 56/01 od 17. septembra 2004. godine odredio treće ročište za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem za 25. oktobra 2004. godine.

Na ročište radi prodaje nepokretnosti javnim nadmetanjem nisu pristupili uredno pozvani izvršni poverilac, izvršni dužnik i zastupnik opštine Bečej, koju je sud i dalje tretirao kao založnog poverioca, te je ročište odloženo i određeno da će sledeće ročište biti zakazano naknadno pismenim putem.

Izvršni poverilac je podneo urgenciju sudu 7. februara 2005. godine, radi ponovnog zakazivanja ročišta za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem.

Opštinski sud u Bečeju je rešenjem I. 56/01 od 9. marta 2006. godine tražio od opštine Bečej, kao založnog poverioca, da se u roku od osam dana izjasni o vrednosti hipoteke koja opteređuje predmetnu nepokretnost.

Izvršni poverilac je 22. januara 2007. godine ponovo tražio od suda zakazivanje ročišta za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem.

Opštinski sud je zaključkom I. 56/01 od 1. februara 2007. godine odredio četvrto ročište za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem za 7. mart 2007. godine.

Opštinski sud u Bečeju je zaključkom od 5. marta 2007. godine odložio ročište za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem za 28. mart 2007. godine. U zaključku je navedeno da je uvidom u zemljišne knjige utvrđeno da je sporna nepokretnost upisana kao državna svojina sa pravom korišćenja u korist opštine Bečej, ali da Republičko javno pravobranilaštvo nije blagovremeno obavešteno o izvršnom postupku i oglašenoj javnoj prodaji, pa je ovaj procesni nedostatak otklonjen dostavljanjem dopisa Repubuličkom javnom pravobraniocu.

Republički javni pravobranilac je podneskom od 22. marta 2007. godine tražio da se proglasi nedopustivim izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika.

Na četvrtom ročištu za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem od 28. marta 2007. godine odbačen je kao nedozvoljen prigovor Republičkog javnog pravobranioca i konstatovano da nema zainteresovanih kupaca.

Izvršni poverilac je podneskom od 23. aprila 2007. godine tražio od suda da donese rešenje o dosuđenju nepokretnosti.

Opštinski sud u Bečeju je rešenjem I. 56/01 od 28. marta 2007. godine prekinuo izvršni postupak do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji je započet u predmetu tog suda P. 140/07, po izlučnoj tužbi Opštine Bečej protiv izvršnog poverioca i izvršnog dužnika, kao tuženih.

Izvršni poverilac je izjavio prigovor protiv navedenog rešenja 3. maja 2007. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, izvršni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.

Osnovni sud u Novom Sadu je zaključkom IPV(I). 6/10 od 9. aprila 2010. godine vratio spise predmeta postupajućem sudiji radi sprovođenje izviđajnih radnji koje su se odnosile na to da li je parnični postupak u međuvremenu pravnosnažno okončan.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem IPV(I). 6/10 od 4. juna 2010. godine usvojio prigovor izvršnog poverioca, ukinuo rešenje o prekidu postupka i predmet vratio sudiji na ponovni postupak i odlučivanje.

Osnovni sud u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem I. 56/01 od 1. septembra 2010. godine ponovo prekinuo postupak, ali zbog smrti izvršnog poverioca.

Milivoje Pešić i Radovan Pešić, ovde podnosioci ustavne žalbe, su podneskom od 7. marta 2011. godine predložili nastavak izvršnog postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem I2. 78/11 od 10. marta 2011. godine nastavio izvršni postupak, a zatim je zaključkom I2. 78/11 od 8. aprila 2011. godine odredio peto ročište za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem za 17. maj 2011. godine. Na ročištu za javnu prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem doneto je rešenje o dosuđenju nepokretnosti izvršnim poveriocima.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem IPV(I). 33/11 od 24. juna 2011. godine usvojio prigovor učesnika u postupku - Republike Srbije i ukinuo rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I2. 78/11 od 17. maja 2011. godine o dosuđenju nepokretnosti izvršnim poveriocima, jer je nepokretnost uknjižena kao državna svojina sa pravom korišćenja Opštine Bečej, te ne može biti predmet prodaje u sudskom izvršnom postupku protiv izvršnog dužnika D.P.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je dopisom I. 1996/11 od 23. septembra 2011. godine tražio od Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Bečej da dostavi sudu potpun izvod iz Lista nepokretnosti 13773 K.O. Bečej. Republički geodetski zavod – Služba za katastar nepokretnosti Bečej je postupio po nalogu suda 29. septembra 2011. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je zaključkom I. 1996/11 od 10. oktobra 2011. godine tražio od izvršnih poverilaca da dostave nove predloge za dalje vođenje izvršnog postupka, pod pretnjom obustave postupka.

Izvršni poverioci su podneskom od 17. oktobra 2011. godine tražili od suda da im se dosudi predmetna nepokretnost i da im dosude troškove postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem I. 1996/11 od 21. oktobra 2011. godine usvojio zahtev izvršnih poverilaca za dosuđivanje troškova.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je osporenim rešenjem I. 1996/11 od 2. novembra 2011. godine obustavio izvršni postupak i ukinuo sve sprovedene radnje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je rešenjem veća tog suda pravnosnažno odlučeno o mogućnosti dosuđenja nepokretnosti izvršnim poveriocima, a da u ostavljenom roku izvršni poverioci nisu stavili druge predloge za dalje vođenje izvršnog postupka, pa je sud, u smislu člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, doneo odluku kao u izreci rešenja, jer se ne može sprovesti izvršenje na predmetnoj nepokretnosti. U pouci o pravnom leku je konstatovano da protiv rešenja nije dozvoljen pravni lek.

Izvršni poverioci su i pored navedene pouke izjavili prigovor i zahtev za otklanjanje nepravilnosti protiv navedenog rešenja o obustavi postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem I. 1996/11 od 14. novembra 2011. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor izvršnih poverilaca, dok je zahtev za otklanjanje nepravilnosti odbio kao neosnovan. U navedenom rešenju je sadržana pouka o pravnom leku kojom je konstatovano da je protiv ovog rešenja dozvoljen prigovor.

Postupajući po prigovoru izvršnih poverilaca, Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu je rešenjem IPV(I). 101/12 od 30. januara 2012. godine potvrdio navedeno rešenje.

4. Odredbama Ustava, kojima se jemče prava na čiju povredu podnosioci ustavne žalbe ukazuj u, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Zakon o izvršnom postupku (Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je počeo da se primenjuje od jula meseca 2000. godine i koji se primenjivao u konkretnom izvršnom postupku do 17. septembra 2011. godine, u članu 262 . je propisivao da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 4. ovog zakona je bilo propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11)(u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Odredbama ovog zakona propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se odluke u izvršnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka, da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i obimu određenim ovim zakonom, a da se zaključkom suda određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom (član 36.); da se protiv rešenja može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (39. stav 2.); da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne dira u stečena prava trećih lica (član 76. stav 5.).

6. Podnosioci ustavne žalbe su osporili rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11 od 2. novembra 2011. godine kojim je obustavljen izvršni postupak, bez prava na izjavljivanje pravnog leka protiv navedenog rešenja. Podnosioci ustavne žalbe su samoinicijativno podneli prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi izvršnog postupka, koji je odbačen kao nedozvoljen rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11 od 14. novembra 2011. godine, koje je po prigovoru podnosilaca potvrđeno rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu IPV(I). 101/12 od 30. januara 2012. godine. U poslednje dve odluke izvršnog suda je konstatovano da prigovor po samom ZIO nije dozvoljen protiv rešenja o obustavi postupka. Podnosioci ustavne žalbe nisu proširili ustavne žalbe i na ove odluke.

7. S obzirom na to da je ustavna žalba podneta protiv prvostepenog rešenja o obustavi izvršnog postupka pre nego što je okončan postupak po pravnim lekovima koje su podnosioci izjavili nakon donošenja osporenog rešenja, Ustavni sud je najpre razmotrio pitanje dopuštenosti ustavne žalbe sa stanovišta iscrpljivanja pravnih lekova.

Ustavni sud je utvrdio da je Rešenjem Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine odbacio ustavnu žalbu C.P.B. p .co ltd izjavljenu protiv rešenja kojim je obustavljeno sprovođenje izvršenja jer podnosilac ustavne žabe nije iskoristio pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, ali je istovremeno konstatovao da podnosilac nije poučen o mogućnosti izjavljivanja ovog pravnog leka, da zbog toga ne sme da trpi štetne posledice i da saglasno članu 39. ZIO, u roku od pet dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi postupka.

Podnosilac ustavne žalbe Milivoje Pešić i Radovan Pešić su, za razliku od podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-8166/12, samoinicijativno izjavili prigovor protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka, a zatim i prigovor protiv rešenja o odbačaju prigovora. Dakle, podnosioci su iskoristili pravo na prigovor i pored pouke da protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka nije dozvoljen pravni lek. Kako su podnosioci učinili sve da iscrpu pravne lekove u izvršnom postupku, a da ti pravni lekovi nisu zadovoljili merilo delotvornosti, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom konkretnom slučaju dopuštena, bez obzira na to što je podneta pre okončanja postupka po pravnim lekovima.

8. U postupku meritornog odlučivanja o ustavnoj žalbi Ustavni sud se usredsredio na pitanje da li je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosilaca na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

U konkretnom slučaju, osporeno rešenje je doneto u izvršnom postupku u kome su podnosioci ustavne žalbe imali svojstvo izvršnih poverilaca. Osporenim rešenjem o obustavi izvršnog postupka je u suštini konačno odlučeno o imovinskim pravima podnosilaca ustavne žalbe, kao izvršnih poverilaca, pri čemu izvršni sudija u pouci o pravnom leku naveo da „protiv ovog rešenja nije dozvoljen pravni lek“.

Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, te da se stoga obustavljanjem izvršnog postupka konačno odlučuje o pravu poverioca da namiri potraživanje u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. To ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izneo u Rešenju Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine.

S obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka, kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek-prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO, te je i podnosiocima ustavne žalbe, kao izvršnim poveriocima, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak izjave prigovor veću prvostepenog suda. Međutim, podnosioci su poučeni da nemaju pravo na izjavljivanje pravnog leka, a veće je odbacilo kao nedopušten prigovor koji su samoinicijativno podneli, da bi zatim potvrdio drugostepeno rešenje.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11 od 2. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu IPV(I). 101/12 od 30. januara 2012. godine i odredio da isti sud u najkraćem roku ponovo odluči o prigovoru podnosilaca izjavljenim protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11 od 14. novembra 2011. godine , ne prejudicirajući pri tome konačnu odluku izvršnog suda o ispunjenosti uslova za obustavu izvršnog postupka.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, to se ovaj sud nije upuštao u razmatranje povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

9. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku) i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, izvršni postupak, kao posebna vrsta sudskog postupka, predstavlja jedinstvenu celinu i pokreće se podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se zaključenjem ili obustavom izvršnog postupka. U konkretnom slučaju izvršni postupak je okončan obustavom. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo period trajanja izvršnog postupka, od kada je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Bečeju, 15. marta 2001. godine, do donošenje rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu IPV(I). 101/12, 30. januara 2012. godine, kojim je po prigovoru podnosilaca ustavne žalbe potvrđeno rešenje o odbacivanju prigovora protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak trajao deset godina i 11 meseci, što, samo po sebi, može ukazivati da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, te je Sud i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje drugostepenog postupka.

Ustavni sud nalazi da izvršni postupak koji predstavlja završnu fazu u ostvarivanju subjektivnih građanskih prava i koji nije kontradiktoran postupak, po pravilu, isključuje postojanje složenih činjeničnih i pravnih pitanja, što se odnosi i na ovaj slučaj. Ustavni sud smatra da je svojim nedelotvornim postupanjem sam izvršni sud učinio izvršni postupak složenijim.

Ustavni sud dalje nalazi da su podnosioci ustavne žalbe kao izvršni poverioci, kao i njihov pravni prethodnik, imali nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da ostvare novčano potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom presudom u što kraćem roku. Interes izvršnog poverioca se inače podudara sa osnovnim ciljem izvršnog postupka, a to je da se potraživanje izvršnog poverioca namiri efikasno i u razumnom roku.

Prema oceni Ustavnog suda, dužini trajanja predmetnog postupka doprinelo je neefikasno postupanje redovnih sudova. Ustavni sud ukazuje da glavno načelo na kome se zasniva izvršni postupak jeste načelo hitnosti. Poštovanje ovog načela izvršne procedure podrazumeva obavezu suda da pravilno primenjuje procesne odredbe izvršnog postupka koje, u suštini, predstavljaju konkretizaciju navedenog načela, i to, prvenstveno, odredbe koje predviđaju izuzetno kratke rokove za preduzimanje pojedinih radnji u izvršnom postupku, kao i sprovođenje radnji izvršenja po službenoj dužnosti (izvršni postupak u fazi sprovođenja je pretežno oficijelan). U konkretnom slučaju to očigledno nije poštovano. Izvršni sud je pokazao visoki stepen ne efiskasnosti prilikom zakazivanja ročišta za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem po predlozima pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe. Naime, nakon dve neuspešne prodaje nepokretnosti javnim nadmetanjem, sledeća ročišta radi prodaje nepokretnosti su se u skladu sa zakonom zakazivala po predlogu pravnog prethodnika podnosilaca. Izvršni poverilac je predloge podnosio uredno i blagovremeno, ali izvršni sud po takvim predlozima nije postupao u razumnim rokovima. Po predlogu pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe od 25. avgusta 2003. godine da se zakaže sledeće ročište radi prodaje nepokretnosti, izvršni sud je postupio tek nakon godinu dana, zakazavši ročište radi prodaje nepokretnosti javnim nadmetanjem za 25. oktobar 2004. godine. Po predlogu pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe od 7. februara 2005. godine da se zakaže sledeće ročište radi prodaje nepokretnosti, izvršni sud je postupio tek nakon dve godine, zakazavši ročište radi prodaje nepokretnosti javnim nadmetanjem za 7. mart 2007. godine. Zatim, pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe je 3. maja 2007. godine podneo prigovor protiv rešenja Opštinskog suda u Bečeju I. 56/01 od 28. marta 2007. godine o prekidu izvršnog postupka, ali o tom pravnom sredstvu je odlučeno tek nakon tri godine od njegovog podnošenja, i to rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 6/10 od 4. juna 2010. godine. Ovakvo nepostupanje suda je apsolutno nedopustivo u kontekstu standarda suđenja u razumno m roku, a imajući u vidu činjenicu da je sud pravnog leka trebalo da se izjasni samo o jednom pitanju procesne prirode (mogućnosti prekida izvršnog postupka zbog pokretanja parničnog postupka). Na kraju, Ustavni sud naglašava da je okolnost zbog koje je izvršni sud utvrdio da ne postoji mogućnost sprovođenja izvršenja na predloženom predmetu izvršenja postojala još 2003. godine i ta okolnost je izvršnom sudu bila poznata, ali je izvršni sud to konstatovao tek 2011. godine, kada je sproveo skoro sve radnje sprovođenja izvršenja na predmetu izvršenja i kada se postupak nalazio u fazi dosuđivanja nepokretnosti izvršnim poveriocima.

Ustavni sud smatra da se prekid izvršnog postupka od sedam meseci, zbog smrti pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, ne može staviti na teret izvršnom sudu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju I. 56/01, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu-Sudska jedinica u Bečeju I. 1996/11, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke ove odluke.

10. U vezi sa zahtevom podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da utvrđivanje povrede navedenog ustavnog prava predstavlja dovoljno i odgovarajuće pravično zadovoljenje podnosiocima. Naime, podnosioci su imali svojstvo izvršnih poverilaca u izvršnom postupku manje od godinu dana, pa navedeni vremenski period neizvesnosti za ishod izvršnog postupka, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja dovoljan osnov za dosuđivanje naknade nematerijalne štete, te je odlučio kao u tački 4. izreke , saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravno sredstvo i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti