Utvrđena povreda prava na imovinu zbog neizvršenja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu, jer podnosiocu nije namireno potraživanje utvrđeno u stečajnom postupku protiv dužnika sa pretežnim društvenim kapitalom. Dosuđena mu je naknada materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, , dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žal bi M. K . iz Miloraca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje da je presudama Višeg suda u Valjevu Gž. 494/13 od 30. maja 2013. godine i Osnovnog suda u Valjevu - Sudska jedinica u Ubu P. 4912/10 od 20. februara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Valjevu Gž. 494/13 od 30. maja 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu - Sudska jedinica u Ubu P. 4912/10 od 20. februara 2013. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. K . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu - Sudska jedinica u Ubu u predmetu P. 4912/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Miloraca podneo je, 26. jula 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, uređenu podneskom od 8. februara 2016. godine, protiv akata navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 59. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što osporene presude ne sadrže jasne, nedvosmislene, dovoljne i pravno prihvatljive razloge za stanovišta na kojima su zasnovane, kao i zbog toga što se drugostepeni sud nije upustio u razmatranje njegovih pojedinačnih žalbenih navoda, već je tipskim obrazloženjem podržao nižestepenu odluku. U tom smislu, pored ostalog, ističe da je prvostepeni sud izgubio iz vida da je do štete došlo zbog nepravilnog postupanja tužene Opštine, koja je presekla nasip na levoj obali reke Ub, iako je tuženo JVP "Srbijavode" naložilo presecanje nasipa na desnoj obali. Zbog nerazmatranja žalbenih navoda smatra da mu je povređeno i pravo na pravno sredstvo i načelo zabrane diskriminacije, čiju povredu vidi i u tome što su sudovi odbili njegov zahtev za naknadu štete, iako im je bilo poznato da je tužena Opština povodom istog štetnog događaja isplatila naknadu licima koja su u ovom postupku saslušana u svojstvu svedoka. Na ovim razlozima podnosilac zasniva i tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, koju dodatno potkrepljuje navodom o "bespotrebnom trajanju drugostepenog postupka pred Apelacionim sudom". Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu - Sudska jedinica u Ubu P. 4912/10 od 20. februara 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M . K , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obavežu tuženi Opština Ub i JVP "Srbijavode" da mu na ime naknade štete koju je pretrpeo u junu 2010. godine usled poplave parcela koje se nalaze u KO Š. solidarno isplate određeni novčani iznos, sa obrazloženjem da tuženi nisu odgovorni za nastalu štetu u smislu člana 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima jer su postupali u stanju nužde. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je po sprovedenom dokaznom postupku utvrđeno: da se Opštinski štab za vanredne situacije Opštine Ub obratio tuženom JVP "Srbijavode" radi preduzimanja vanrednih mera za odbranu od poplava; da je tuženo JVP "Srbijavode" od Republičke direkcije za vode dobilo saglasnost da se izvrši kontrolisano presecanje odbrambenih nasipa kako bi se sprečilo plavljenje celog naselja Ub; da je Opštinski štab za vanredne situacije tužene Opštine dobio saglasnost JVP "Srbijavode" da se u selima Čučuge, Bogdanovica i Šarbane izvrši retenzija plavnog talasa tj. prosecanje rečnog korita; da se prosecanjem korita u Čučugama voda izlila u zapušteni ribnjak, a da se prosecanjem nasipa na desnoj strani korita u Bogdanovcima voda izlila u bazene za proizvodnju opeke, dok se prosecanjem nasipa na levoj strani korita u Šarbanama voda izlila u privatne parcele; da je uzrok plavljenja tužiočevih parcela probijanje nasipa na levoj obali reke Ub koja spada u vode I reda; da je na ovaj način plavni talas doveden pod kontrolu i da je sprečen nastanak velike materijalne štete i plavljenja celog naselja Ub, tako da je šteta koju je pretrpeo tužilac manja od vrednosti spasenih dobara; da je pokušaj poravnanja radi namirenja štete između tužioca i tužene Opštine, u vođenom vanparničnom postupku, bio bezuspešan; da su nebitni delovi iskaza saslušanih svedoka D.M. i M.A. u pogledu navoda da su od tužene Opštine dobili obeštećenje na ime štete koju su pretrpeli usled izlivanja vode nakon probijanja nasipa jer se radi o međusobnom odnosu tužene i svedoka. Ističući da je nastanak opasnosti štete izazvan poplavom, prvostepeni sud je zaključio da bi, saglasno članu 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu eventualno mogla odgovarati samo ona lica koja od kojih je šteta otklonjena, ali ne i tuženi.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, između ostalog, ističući da je sud nepravilno cenio dokaze jer se naredba za presecanje nasipa odnosila na desnu, a ne na levu stranu rečnog korita i da je tužena Opština isplatila štetu licima koja su saslušana kao svedoci, a čije se parcele nalaze na istoj strani obale na kojoj se nalaze i njegove parcele.

Osporenom presudom Višeg suda u Valjevu Gž. 494/13 od 30. maja 2013. godine potvrđena je nižestepena odluka, uz ocenu da nije učinjena nijedna od bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju žalba neosnovano ukazuje. Takođe je istaknuto da se činjenično stanje uzima onako kako je utvrđeno jer se radi o sporu male vrednosti, te da iz istog razloga nisu uzeti u obzir žalbeni navodi kojima se ukazuje na postojanje relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Prema nalaženju drugostepenog suda, tuženi su, donoseći odluku o prosecanju nasipa, postupali u „krajnjoj“ nuždi jer je postojala opasnost da bude poplavljeno naseljeno mesto Ub, što bi prouzrokovalo daleko veću materijalnu štetu i opasnost po stanovništvo. Stoga, po oceni drugostepenog suda, postupanje tuženih u stanju „krajnje“ nužde isključuje protivpravnost štetne radnje, pa samim tim i njihovu krivicu za nastalu štetu, zbog čega ne mogu ni biti obavezani da tužiocu naknade štetu koju je pretrpeo. Po nalaženju drugostepenog suda, pravilan je zaključak nižestepenog suda da bi tužilac eventualno mogao da zahteva naknadu štete od lica koje je krivo za nastanak opasnosti od štete ili od lica od kojih je šteta otklonjena, ali ne više od koristi koju su imala od toga.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, jemči se: zabrana diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na pravno sredstvo (član 36. stav 2.); pravo nasleđivanja (član 59.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94, 54/96 i 101/05) i Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“, broj 30/10) koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-2955/2012 od 11. februara 2014. godine koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda ( www.ustavni.sud.rs).

Takođe su od značaja i sledeće odredbe Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 – osnovni tekst), koji je stupio na snagu u julu 2010. godine, a kojima je bilo propisano: da je vanredna situacija stanje kada su rizici i pretnje ili posledice katastrofa, vanrednih događaja i drugih opasnosti po stanovništvo, životnu sredinu i materijalna dobra takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi, zbog čega je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, snage i sredstva uz pojačan režim rada (član 8. stav 1. tačka 1)); da jedinice lokalne samouprave utvrđuju štete nastale od posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća i u roku od 60 dana od dana nastanka posledica dostavljaju izveštaj Vladi, da Republika Srbija učestvuje u pružanju pomoći jedinicama lokalne samouprave za otklanjanje šteta većeg obima izazvanih elementarnim nepogodama i drugim nesrećama, da se pod štetom većeg obima podrazumeva šteta čiji iznos prelazi 10% nacionalnog dohotka ostvarenog na teritoriji opštine u prethodnoj godini, da Vlada odlučuje o pružanju, vrsti, načinu i visini pomoći iz stava 2. ovog člana i da bliže propise o načinu utvrđivanja i evidentiranja visine štete, vrsti, visini i načinu pružanja i korišćenja pomoći jedinicama lokalne samouprave za otklanjanje šteta većeg obima izazvanih elementarnim nepogodama i drugim nesrećama donosi Vlada (član 50.); da se sistem zaštite i spasavanja finansira iz budžeta Republike Srbije, budžeta jedinica teritorijalne autonomije i budžeta jedinica lokalne samouprave, Fonda za vanredne situacije i drugih prihoda u skladu sa zakonom i drugim propisima (član 130.); da autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave finansiraju saniranje šteta nastalih prirodnom i drugom nezgodom, u skladu sa materijalnim mogućnostima (član 131. stav 1. tačka 6)); da se Budžetski fond za vanredne situacije iz člana 130. tačka 2) ovog zakona (u daljem tekstu: Fond) osniva kao budžetski fond radi obezbeđivanja dodatnih sredstava za finansiranje pripreme, sprovođenja i razvoja programa, projekata i drugih aktivnosti u oblasti smanjivanja rizika, upravljanja i reagovanja u vanrednim situacijama, u skladu sa posebnim propisima (član 134. stav 1.); da se sredstva Fonda koriste se za finansiranje pripreme, sprovođenja i razvoja programa, projekata i drugih aktivnosti u oblasti preventive, smanjivanja rizika, upravljanja i reagovanja u vanrednim situacijama, a naročito za nabavku opreme i sredstava za upravljanje i reagovanje u vanrednim situacijama, izgradnju objekata za potrebe reagovanja u vanrednim situacijama, stručno osposobljavanje i usavršavanje snaga zaštite i spasavanja, podsticanje obrazovnih, istraživačkih i razvojnih studija, programa, projekata i drugih aktivnosti, uključujući i demonstracione aktivnosti, sufinansiranje preventivnih i interventnih mera u vanrednim situacijama i finansiranje unapređenja rada vatrogasnih saveza i dobrovoljnih vatrogasnih društava (član 136.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a počinje da se primenjuje po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu, izuzev odredaba čl. 146, 147. i 151, koje se primenjuju od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 153.).

Članom 17. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) brisan je član 50. osnovnog teksta ovog zakona.

Zakonom o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“, br. 75/14, 64/15 i 68/15) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuje otklanjanje posledica poplava, odnosno aktiviranja klizišta na području pogođenom poplavama u Republici Srbiji, koje su nastupile u maju 2014. godine (član 1.); da se sredstva za otklanjanje posledica poplava, odnosno aktiviranja klizišta u smislu ovog zakona, obezbeđuje se iz budžeta jedinica lokalne samouprave i da se sredstva iz budžeta autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave koriste za otklanjanje posledica poplava u skladu sa programom obnove koji donosi autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, a koji se dostavljaju Kancelariji (član 5. stav 1. tačka 3) i stav 2.); da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a prestaje da važi 31. decembra 2015. godine (član 46.).

5. Budući da podnosilac smatra da osporene presude ne sadrže jasne, nedvosmislene, dovoljne i pravno prihvatljive razloge za stanovišta na kojima su zasnovane, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, u kontekstu istaknute povrede prava na pravično suđenje, suštinski osporava pravni zaključak sudova da, u konkretnom slučaju, ne postoji odgovornost tuženih za štetu koju je pretrpeo. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da stanje nužde o kojoj govori odredba člana 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, postoji kada određeno lice prouzrokuje štetu radi toga da od sebe ili drugog otkloni istovremenu neskrivljenu opasnost, te da se stoga takva radnja smatra dopuštenom ako je vrednost spasenog dobra znatno veća od vrednosti dobra koje je pretrpelo štetu. Ustavni sud smatra neophodnim da istakne da uprkos tome što je radnja koja je preduzeta u stanju nužde dopuštena ukoliko se prouzrokovanjem štete otklanja opasnost nastupanja još veće štete, štetno stanje nije dopušteno. Naime, zakonodavac je u članu 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, na koji se pozivaju redovni sudovi, predvideo da oštećenik može da zahteva naknadu štete bilo od učinioca ili od lica od kojih je šteta otklonjena. Prema nalaženju redovnih sudova, štetu koju je pretrpeo podnosilac prouzrokovali su tuženi u stanju nužde, iz kog razloga je njihova odgovornost isključena, a podnosilac naknadu može eventualno da traži od lica od kojih je šteta otklonjena. Kako je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je „postojala opasnost da bude poplavljeno celo naseljeno mesto Ub, a to bi prouzrokovalo daleko veću materijalnu štetu i opasnost po stanovništvo“, stanovište sudova upućuje na zaključak da bi podnosilac naknadu štete mogao isključivo da zahteva od „stanovništva mesta Ub“, dakle od neidentifikovanog broja fizičkih lica.

Polazeći od ovakvog stanovišta redovnih sudova, Ustavni sud smatra neophodnim da istakne da je konkretan spor nastao kao posledica poplava koje su tokom 2010. godine zadesile opštinu Ub, te da je povodom štete koju je pretrpeo na usevima zbog prosecanja rečnog nasipa, podnosilac ustavne žalbe pokušao da zaključi poravnanje sa opštinom Ub, ali da do zaključenja poravnanja nije došlo. Ustavni sud takođe konstatuje da je u julu iste godine počeo da se primenjuje navedeni Zakon o vanrednim situacijama, koji je na jedinstven način uredio oblast vanrednih situacija i civilne zaštite i koji je kao bitne karakteristike samog pojma vanredne situacije ustanovio obim i intenzitet opasnosti koji nije moguće otkloniti/sprečiti bez angažovanja posebnih snaga i sredstava koje su upravo vanrednog karaktera. Članom 50. pomenutog zakona, koji je bio na snazi do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona iz decembra 2011. godine, između ostalog, bilo je predviđeno da jedinice lokalne samouprave utvrđuju štete nastale od posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća i da Republika Srbija učestvuje u pružanju pomoći jedinicama lokalne samouprave za otklanjanje šteta većeg obima izazvanih elementarnim nepogodama i drugim nesrećama, te da Vlada odlučuje o pružanju, vrsti, načinu i visini pomoći, dok je finansiranje sistema zaštite i spasavanja uređeno odredbama čl. 130. do 138. Zakona. Prema članu 131. stav 1. tačka 6) Zakona, jedinica lokalne samouprave finansira saniranje šteta nastalih prirodnom i drugom nezgodom, u skladu sa materijalnim mogućnostima, dok se Budžetski fond (član 134.) osniva sa ciljem da se obezbede dodatna sredstva za finansiranje pripreme, radi sprovođenja i razvoja programa, projekata i drugih aktivnosti u oblasti smanjenja rizika, kao i radi upravljanja i reagovanja u vanrednim situacijama. Dakle, na jedinici lokalne samouprave leži obaveza finansiranja saniranja šteta nastalih prirodnom i drugom nepogodom, ali u skladu sa materijalnim mogućnostima, što, po nalaženju Ustavnog suda, ne podrazumeva automatski i obavezu naknade štete u punom obimu tj. prema iznosu pretrpljene štete. U prilog iznetom, govori i to, da su lica koja su saslušana u svojstvu svedoka u predmetnom parničnom postupku, od tužene opštine dobila obeštećenje povodom štete koja je proistekla iz istog događaja. Pri tome, Ustavni sud primećuje i da je zbog poplava u 2014. godini bio donet poseban Zakon o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji koji je uređivao otklanjanje posledica poplava na pogođenim područjima.

Ustavni sud podseća da je u Odluci Už-2955/2012 od 11. februara 2015. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs) utvrdio da je Viši sud u Valjevu u presudi Gž. 286/12 od 1. marta 2012. godine, kojom je odbio zahtev tužilaca za naknadu štete zbog probijanja nasipa, izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da ima mesta primeni instituta stanja nužde iz člana 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji predstavlja razlog za oslobađanje tuženog JVP „Srbijavode“ od subjektivne odgovornosti za nastalu štetu. Međutim, imajući u vidu da je, za razliku od slučaja koji je Ustavni sud razmatrao u Odluci Už-2955/2012, u postupku koji je prethodio ustavnosudskom pored JVP „Srbijavode“ bila tužena i Opština Ub, kojoj je, kako je utvrđeno u tom postupku, pretila opasnost da bude poplavljena i da pretrpi izuzetno veliku štetu (i sama Opština i njeni žitelji) i da je određenim licima upravo ova opština isplatila određene iznose na ime obeštećenja, to se, po nalaženju Ustavnog suda, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja i sve prethodno izloženo, ne može prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljiv zaključak redovnih sudova da je i u odnosu na tuženu Opštinu isključena obaveza saniranja štete, u skladu sa mogućnostima, te da podnosilac naknadu može isključivo da traži od lica od kojih je šteta otklonjena, dakle, kako je prethodno rečeno, od neidentifikovanog broja građana opštine Ub.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim presudama Osnovnog suda u Valjevu - Sudska jedinica u Ubu P. 4912/10 od 20. februara 2013. godine i Višeg suda u Valjevu Gž. 494/13 od 30. maja 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku Viši sud u Valjevu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu - Sudska jedinica u Ubu P. 4912/10 od 20. februara 2013. godine, u skladu sa pravnim shvatanjem Suda izraženim u ovoj odluci u odnosu na pasivnu legitimaciju tužene Opštine Ub, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da podnosilac ističe da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno „ignorisanjem žalbenih navoda“ i „bespotrebnim trajanjem drugostepenog postupka pred Apelacionim sudom“, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava jer nije izneo nijedan činjenično utemeljen navod koji bi ukazivao na to da je predmetni postupak trajao neopravdano dugo zbog kašnjenja koja se mogu pripisati nadležnim sudovima. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povred u prava na suđenje u razumnom roku, rešavajući kao u tački 3. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Kako će na osnovu Odluke Ustavnog suda prvostepena presuda biti predmet ponovnog razmatranja po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nije ispitivao navode o povredi načela zabrane diskriminacije, prava na pravno sredstvo i prava nasleđivanja.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac lično potpisao i podneo ustavnu žalbu.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.