Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa obračunom zatezne kamate

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu privrednog društva, potvrđujući stav Privrednog apelacionog suda. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je sud pravilno primenio propise o otpustu duga kamate i zabrani obračuna kamate na kamatu pre utuženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za p. g. r . i. „E .“ d. o. o. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za p. g. r . i. „E .“ d. o. o. izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6208/11 od 28. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeća za p. g. r . i. „E .“ d. o. o. B. izjavilo je 9. februara 2012. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6208/11 od 28. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je u osporenoj presudi Privredni apelacioni sud izveo zaključke koji su u protivurečnosti sa sadržajem dokaza i na takvoj konstrukciji činjeničnog stanja pogrešno primenjuje materijalno pravo; da je Privredni apelacioni sud je povredio ustavom ustanovljeno pravo na pravično suđenje jer je preinačio ispravnu i zakonitu odluku prvostepenog suda i odbio osnovan tužbeni zahtev tužioca u delu koji se odnosio na potraživanja po osnovu zakonske zatezne kamate obračunate na novčano potraživanje u docnji; da podnosiocu povređeno i Ustavom ustanovljeno pravo na jednaku zaštitu stranaka pred sudom, jer je donošenjem „pobijane nezakonite i nepravične odluke privilegovao tuženog kao dužnika“, pošto ga je oslobodio obaveze da podnosiocu žalbe, kao poveriocu plati stvarni iznos duga po osnovu dela zakonske kamate u iznosu od 9.762.778,75 dinara koja je prema tome bila u funkciji delimične naknade inflatorne štete; da je drugostepeni sud izveo pogrešne zaključke (vezane za otpust duga iz protokola uz aneks I ugovora broj 6167 od 8. oktobra 1999. godine), koji su u protivurečnosti sa sadržajem dokaza, što je posledično uslovilo i pogrešnu primenu materijalnog prava; da je među parničnim strankama 23. avgusta 2002. godine zaključen protokol uz aneks II ugovora i da je tim protokolom stavljen van snage protokol uz aneks I ugovora, te da ni u tom protokolu uz aneks II ugovora nema izričitog izjašnjenja stranaka u vezi zakonske kamate nakon 31. oktobra 2000. godine; da tuženi nikada nije u celosti isplatio dug prema iznosima i prema rokovima naznačenim u protokolu uz aneks I i protokolu uz aneks II ugovora, što znači da nisu nastupili uslovi za prestanak obaveza po ugovoru broj 6167 od 8. oktobra 1999. godine i aneksu I ugovora; da je pogrešan stav drugostepenog suda da podnosilac na deo potraživanja koje predstavlja obračunatu zateznu kamatu, nema prava na obračun kamate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 583/10 od 25. novembra 2011. godine u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan je tuženi H. K. „K“ a. d. B. da tužiocu plati 496.438,01 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 1. novembra 2000. godine, pa do isplate i iznos od 9.762.778,75 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 30. oktobra 2003. godine, pa do isplate ; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 21.764,53 dinara, sa kamatom počev od 1. novembra 2000. godine, pa do isplate; stavom trećim izreke odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere sadržine kao u ovom stavu; stavom četvrtim izreke odbijen je predlog za određivanje privremene mere zabranom tuženom da raspolaže novčanim sredstvima na tekućem računu označenom u izreci do visine potraživanja od 10.258.000,00 dinara, kao i da se naloži NBS i svim poslovnim bankama da sprovedu zabranu raspolaganja na novčanim sredstvima na računima tuženog, a stavom petim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 6208/11 od 28. decembra 2011. godine kojom je, pored ostalog, u stavu drugom izreke, delimično odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 583/10 od 17. maja 2011. godine u delu stava prvog izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocu plati iznos od 496.438,01 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. marta 2002. godine, pa do isplate i iznos od 474.673,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. novembra 2008. godine, pa do isplate. U stavu trećem izreke osporene drugostepene presude je delimično preinačena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev za kamatu na 496.438,01 dinara počev od 1. novembra 2000. godine, pa do 13. marta 2002. godine, za kamatu na deo glavnog duga od 474.673,48 dinara počev od 30. oktobra 2003. godine, pa do 9. novembra 2008. godine i za deo glavnog duga od 9.288.105,27 dinara, sa pripadajućom kamatom, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 9.288.105,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. oktobra 2003. godine, pa do isplate, zakonsku zateznu kamatu na deo glavnog duga od 496.438,01 dinara, počev od 1. novembra 2000. godine, pa do 13. marta 2002. godine, kao i zakonsku zateznu kamatu na deo od 474.673,48 dinara, počev od 30. oktobra 2003. godine, pa do 9. novembra 2008. godine. U preostalom osporene delu odlučeno je o troškovima postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom, proizlazi: da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po ugovoru o izgradnji stambenog objekta ulaz 1, 2 i 3 u V. od 8. oktobra 1999. godine; da su 20. juna 2001. godine stranke sačinile zapisnik o konačnom obračunu kojim su konstatovale dug tuženog prema tužiocu; da su stranke 18. septembra 2001. godine zaključile aneks I uz predmetni ugovor kao i protokol uz taj aneks kojim su konstatovali koliki je ukupan dug tuženog prema tužiocu, te su uredili način i rokove izmirenja tog duga; da je 23. avgusta 2002. godine sačinjen novi protokol; da iz zapisnika o konačnom obračunu po ugovoru broj 6167 od 8. oktobra 1999. godine za stambeni objekat u V, proizlazi da su njime stranke konstatovale da je vrednost izvedenih radova usaglašena na iznos od 25.820.156,65 dinara, te da je utvrđeno da je tužiocu od strane tuženog kao naručioca isplaćen iznos od 29.798.350,83 dinara; da je zapisnikom konstatovano da je do produženja roka došlo zbog neredovnog plaćanja i otežanih uslova rada u zimskim uslovima, odnosno da je došlo do enormnog povećanja cena materijala i troškova života u toku građenja, te da je izvršen obračun razlike u ceni i utvrđen ukupan iznos iste, što predstavlja sastavni deo tog zapisnika; da je prema aneksu I koji je sačinjen uz ugovor broj 6167, konstatovano da naručilac - tuženi sa Republičkom direkcijom ima zaključen ugovor o izgradnji stambenog objekta, da je korisna površina objekta 3.531,9 m2 i da je to više za 714m2 u odnosu na ugovorenu površinu; da je utvrđeno da potraživanje tužioca iznosi 13.384.243,01 dinara; da prema protokolu od 18. septembra 2001. godine koji je zaključen uz aneks ugovora, proizlazi da su se stranke sporazumele da će se obaveza iz aneksa I tuženog prema tužiocu u iznosu od 13.384.243,01 dinara po obračunu na dan 31. oktobra 2000. godine izmiriti tako što će tuženi izvršiti kompenzaciju u stanovima koje tuženi gradi na Č . p , i to predajom jednog dvosobnog stana od 77,70 m2 čija je ukupna vrednost 3.729.600,00 dinara, odnosno po ceni od 1.600 nemačkih maraka po kvadratnom metru; da je predviđeno da će se dati kompenzacija u materijalu iz proizvodnog programa tuženog u vrednosti od 4.500.000,00 dinara, od toga vrednost od 1.500.000,00 dinara u roku od 45 dana, a ostatak sukcesivno u periodu od šest meseci; da će se zatim izvršiti plaćanje za iznajmljeni prostor u projektnom birou u visini od 600.000,00 dinara, a ostatak će biti plaćen na račun tužioca u roku od šest meseci; da je protokol uz aneks II zaključen 23. avgusta 2002. godine kojim je utvrđen ostatak duga od 6.574.420,23 dinara; da je predviđen i način ispunjenja preostale obaveze, sa naznakom da prestaje da važi protokol uz aneks I ugovora; da je ocenom iskaza saslušanih svedoka prvostepeni sud zaključio da stranke nisu imale dogovor u vezi sa kamatom na utvrđeni dug na ime razlike u ceni i obračunate kamate na dan 31. oktobar 2000. godine, odnosno da su njihove izjave podudarne u tome da je ono što je dogovoreno uneto u pismeno koje su potpisali; da je ocenom nalaza veštaka S. S. prvostepeni sud utvrdio u kom delu i u kojim rokovima je obaveza tuženog prema tužiocu izmirena; da je prvostepeni sud utvrdio da, s obzirom da kompenzacija na iznos od 743.874,59 dinara iz 2002. godine obuhvata račune iz 2000. godine koji su već obuhvaćeni sravnjenjem potraživanja izvršenog među strankama, ista ne predstavlja način prestanka obaveze tuženog za navedeni iznos, te da preostaje obaveza tuženog prema tužiocu u iznosu od 496.438,01 dinara; da je prvostepeni sud takođe utvrdio da kamata obračunata na deo novčanog potraživanja tužioca ispunjenog u docnji, za period po isteku roka od šest meseci predviđenog protokolom, koji je počeo da teče 14. marta 2002. godine do dana neblagovremenog izvršenja obaveze, isporukom materijala i izvršenim uplatama, iznosi 474.673,48 dinara; da je takođe utvrdio da kamata obračunata na osnovicu koju predstavlja iznos od 13.384.243,01 dinara, utvrđen aneksom I ugovora, obračunata za period od 31. oktobra 2000. godine do zaključenja protokola 14. septembra 2001. godine, iznosi 9.288.105,27 dinara; da je prvostepeni sud zaključio da iz iskaza saslušanog zastupnika tužioca i svedoka, u spornom periodu zastupnika tuženog, proizlazi da su stranke ono što je dogovoreno unele u pismeno i da drugih dogovora nije bilo, pa nalazi da tužilac ima pravo na obračunatu kamatu na iznos duga utvrđenog aneksom I uz ugovor, za period od 31. oktobra 2000. godine, pa do 14. septembra 2001. godine; da je prvostepeni sud obrazložio da protokol ne predstavlja ugovor o novaciji, da ne predstavlja sporazum kojim se promenio predmet obaveze tuženog, te da predmet obaveze i dalje ostaje novčani dug, ali da su stranke ovim sporazumom ugovorile način ispunjenja te obaveze, kao i rokove za ispunjenje; da s obzirom na to da je nalazom veštaka utvrđeno da je deo novčane obaveze tuženi ispunio po proteku roka od šest meseci utvrđenog protokolom, prvostepeni sud je usvojio zahtev za kamatu koja je obračunata za period docnje na onaj deo novčane obaveze koji je u docnji ispunjen, a ukupno iznosi 474.673,48 dinara (173.601,50 dinara obračunato na deo ispunjen novčanim uplatama i 301.071,98 dinara obračunato na deo ispunjen predajom, isporukom materijala).

Dalje je navedeno: da Privredni apelacioni sud prihvata stanovište prvostepenog suda da protokolom koji je sačinjen uz ugovor stranke nisu izvršile novaciju i da nisu izmenile predmet obaveze tuženog; da iz aneksa I ugovora i protokola proizlazi da je obaveza tuženog iznosila 13.384.243,01 dinara; da iz pisanih dokaza proizlazi da se ta obaveza sastajala iz dela koji predstavlja razliku u ceni u iznosu od 7.470.050,31 dinara i dela koji predstavlja obračunatu kamatu na prethodno navedeni iznos za period od 12. maja 2000. godine, pa do 31. oktobra 2000. godine u iznosu od 5.909.192,70 dinara; da pogrešno prvostepeni sud nalazi da na iznos od 13.384.243,01 dinara tužilac ima pravo na kamatu obračunatu počev od 1. novembra 2000. godine, pa do dana zaključenja protokola; da se na deo potraživanja koje predstavlja obračunatu kamatu (u ovom slučaju 5.909.192,70 dinara) ne može obračunavati kamata za period pre podnošenja tužbe, a na taj iznos potraživati nova kamata, jer je to u suprotnosti sa odredbama čl. 279. i 400. Zakona o obligacionim odnosima; da se prema zakonskim odredbama, na iznos neisplaćene kamate, kamata može zahtevati od podnošenja zahteva sudu za njenu isplatu, a stranke ne mogu ni ugovoriti da će na kamatu, kada dospe za plaćanje, početi da teče kamata, jer bi takva ugovorna odredba bila ništava, a zakonski izuzetak se odnosi samo na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija; da tužilac ne može imati pravo da obračuna kamatu na deo potraživanja koji predstavlja kamatu koja je obračunata za neplaćeni glavni dug na ime obračunate razlike u ceni; da samo na novčano potraživanje iz osnovnog posla, sa čijim plaćanjem je dužnik u docnji, a nije ispunjeno, poverilac može potraživati kamatu; da istu može utužiti zajedno sa zahtevom za isplatu glavnog duga tako što će na iznos glavnog duga kamatu tražiti po stopama propisanim zakonom; da bi mogao pre utuženja sam izvršiti obračun kamate na osnovicu koju predstavlja glavni dug, uz primenu zakonskih stopa, te u parnici tražiti njenu isplatu u apsolutnom iznosu; da može iznos tako obračunate kamate sabrati sa iznosom glavnog duga, ali to ne menja njegovu prirodu, prirodu sporednog potraživanja na koje kamata ne može teći; da ona nikako ne može teći pre podnošenja tužbe, ali ne može teći ni od dana podnošenja tužbe na osnovu člana 279. Zakona o obligacionim odnosima, jer se uprkos tome što je novčani iznos određen u apsolutnom iznosu i dalje bi se radilo o sporednom potraživanju u materijalnopravnom smislu i o zahtevu za sporedno davanje u procesnom smislu na koje ne može poveriocu pripadati novo sporedno potraživanje u vidu kamate; da bi kamata mogla pripadati tužiocu samo na iznos koji predstavlja glavni dug, odnosno razliku u ceni u iznosu od 7.470.050,31 dinara; da, međutim, u tom delu, prema stanovištu ovog suda, na osnovu pravilne ocene pisanih dokaza u spisima, proizlazi da je tužilac otpustio dug u smislu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, čime je obaveza u tom delu prestala; da to proizlazi iz sadržine pisanih dokumenata za koje su stranke potvrdile da predstavljaju izraz njihovog dogovora, sporazuma; da je protokolom sačinjenim uz aneks I ugovora, tužilac izjavio da neće tražiti ispunjenje ove kamate i sa tim se tuženi kao dužnik ove obaveze saglasio; da kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti ispunjenje, a dužnik se sa tim saglasi, obaveza prestaje; da je u protokolu jasno navedeno da isplatom duga, prestaju sve obaveze između tuženog i tužioca po ugovoru broj 6167 od 8. oktobra 1999. godine i aneksu I ugovora; da iz toga proizlazi da je volja stranaka bila da se potraživanje koje je u stavu 1. protokola navedeno u iznosu od 13.384.243,01 dinara izmiri na način koji je predviđen protokolom, u rokovima koji su predviđeni protokolom i da su time sve obaveze, a to podrazumeva i obaveze na plaćanje kamate, prestale; da je sačinjavanje takvog protokola i takvog načina uređenja odnosa stranaka iz ugovora o izgradnji zaista bila volja stranaka potvrđuje i sadržina dopisa koji je tužilac uputio tuženom 2. aprila 2001. godine, u kome navodi pod kojim uslovima je voljan odustati od kamate za period od 31. oktobra 2000. godine, pa do 30. marta 2001. godine; da je ovaj dopis upućen pre zaključenja protokola i aneksa, te je očigledno da je njihovo zaključenje realizacija vođenih pregovora između stranaka o potraživanju iz konkretnog pravnog odnosa i načina njegovog ispunjenja uz sporazumom predviđene posledice; da se iz toga može zaključiti da je cilj zaključenja sporazuma stranaka bilo uređenje njihovih međusobnih obaveza putem uzajamnih popuštanja stranaka; da je suština naznačene ugovorne odredbe da je tužilac kao poverilac potraživanja otpustio dug, a otpuštanje je moglo proizvesti pravno dejstvo samo u odnosu na deo kamate na koju bi po zakonu imao pravo (obračunate na deo duga koji predstavlja dug iz osnovnog posla); da se za deo kamate tužilac potraživanja nije odrekao, jer je taj iznos obuhvaćen potraživanjem koje je predstavljalo presek stanja na dan 31. oktobar 2000. godine, a za koje su protokolom stranke uredile i način i rokove izmirenja; da su neosnovani navodi tužioca da bi to predstavljalo nedozvoljeno odricanje od kamate; da su odricanje od prava i otpuštanje duga dva različita pravna instituta; da se poverilac novčanog potraživanja ne može unapred, pre nego što tuženi padne u docnju odreći prava na kamatu za slučaj docnje i ne može punovažno izjaviti da za slučaj docnje neće tražiti kamatu; da međutim, u situaciji kada je dužnik novčane obaveze već u docnji, i kada je već nastala obaveza plaćanja kamate, poverilac može otpustiti dug izjavom dužniku da neće tražiti isplatu uz primenu uračunavanja ispunjenja, pa je tražio iznos od 4.208.810,28 dinara; da je tek nakon sprovedenog veštačenja od strane veštaka S. S. tužilac u podnesku od 10. novembra 2008. godine predložio da sud usvoji tužbeni zahtev za glavni dug od 495.035,60 dinara, sa kamatom od 10. novembra 2000. godine, pa do isplate i za 9.763.378,00 dinara koji predstavlja obračunatu zateznu kamatu sa kamatom od 30. oktobra 2003. godine, pa do isplate; da iz toga sledi da je tek tim podneskom na obračunatu kamatu zahtevao kamatu; da je od tražene kamate tužiocu pravilno dosuđena kamata u iznosu od 474.673,48 dinara, pa na taj iznos koji je od tada predstavljao glavni zahtev u smislu člana 187. Zakona o parničnom postupku, tužiocu pripada kamata na osnovu člana 279. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da na dospelu a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno, da na iznos neisplaćene kamate može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu (član 279. st. 1. i 2.). da ob aveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjene i dužnik se sa tim saglasi (član 344. stav 1.); da je ništava odredba ugovora kojom se predviđa da će na kamatu, kada dospe za isplatu, početi teći kamata, ako ne bude isplaćena, da se može unapred ugovoriti da će se stopa kamate povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme, da odredbe prethodnih stavova ne odnose se na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija (član 400.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac svoje navode, u suštini, zasniva na tome da je Privredni apelacioni sud izveo zaključke koji su u protivurečnosti sa sadržajem dokaza, što je posledično dovelo i do pogrešno primene materijalnog prava.

Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku bilo obezbeđeno pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer je osporenu presudu doneo zakonom ustanovljen Privredni apelacioni sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u propisanom sastavu, kao i da je postupak sproveden u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku pred prvostepenim sudom, praćenje toka postupka i preduzimanje zakonom dopuštenih radnji.

Privredni apelacioni sud je iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom - a) da utuženi iznos od 9.762.778,75 dinara predstavlja kamatu obračunatu na iznos od 13.384.243,01 dinara za period od 31. oktobra 2000. godine, pa do 14. septembra 2001. godine, b) da navedeni iznos od 13.384.243,01 dinara predstavlja zbir iznosa od 7.470.050,13 dinara (glavni dug - razlika u ceni) i iznosa od 5.909.192,70 dinara koji predstavlja obračunatu kamatu na iznos od 7.470.050,13 dinara za period od 12. maja 2000. godine, pa do 31. oktobra 2000. godine, izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je delimično osnovan tužbeni zahtev tužioca. Naime, Privredni apelacioni sud je konstatovao da se na deo potraživanja koje predstavlja obračunatu kamatu – iznos od 5.909.192,70 dinara ne može obračunavati kamata za period pre podnošenja tužbe, pa na taj iznos potraživati nova kamata, jer je to u suprotnosti sa sadržinom odredaba čl. 279. i 400. ZOO. Što se tiče glavnog duga u iznosu od 7.470.050,13 dinara, Privredni apelacioni sud je našao da je u tom delu podnosilac ustavne žalbe otpustio dug prema tuženom u smislu člana 344. ZOO, izvodeći takav zaključak iz sadržine pisanih dokumenata za koje su stranke potvrdile da predstavljaju izraz njihovog dogovora. S tim u vezi, a odgovarajući na navode ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. Međutim, to ovde nije slučaj.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporene drugostepene presude, ne proizlazi da je zaključivanje Privrednog apelacionog suda bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj oceni izvedenih dokaza i proizvoljnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5029/11 od 14. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, koje podnosilac zasniva na činjenici da je donošenjem „pobijane nezakonite i nepravične odluke privilegovao tuženog kao dužnika“, Ustavni sud ukazuje da se takvi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni. Naime, iz sadržine označene odredbe proizlazi da do uskraćivanja prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako to ovde nije bio slučaj, te kako je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje u predmetnoj parnici, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ovaj deo ustavne žalb e, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1 tačka 5) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa obračunom zatezne kamate

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti