Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra zbog dugotrajnog vođenja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6185/2016
08.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 8. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1102 Beogra d u predmetu Up-1 broj 61-30, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Užica je, 3. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Užica, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1102 Beograd u predmetu Up-1 broj 61-30. Podnosilac je 11. maja 2017. godine podneo Sudu dopunu ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8241/15 od 3. aprila 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac je u ustavnoj žalbi postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .400 evra, kao i zahtev za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Up-1 broj 61, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, 5. novembra 2001. godine, podneo Vojnoj pošti 5522 Požega zahtev za isplatu naknade za korišćenje teretnog vozila za vreme ratnog stanja, i to za period od 25. aprila 1999. godine do 8. jula 1999. godine.

Rešenjem Vojne pošte 5522 Požega broj 5063-3 od 5. novembra 2001. godine usvojen je predmetni zahtev podnosioca u iznosu bliže navedenom u tom rešenju.

Zahtevom broj 368-1 od 28. januara 2002. godine stornirana je naredba za isplatu, te je Vojna pošta 5522 Požega donela novo rešenje broj 332-1 od 31. januara 2003. godine, kojim je podnosiocu priznato pravo na isplatu naknade, u novom iznosu bliže određenom u ovom rešenju, kao i pravo na isplatu zakonske zatezne kamate.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu. Rešenjem Vojne pošte 2739 Užice Up-2 broj 19-2 poništeno je rešenje Vojne pošte 5522 Požega broj 332-1 od 31. januara 2003. godine i ukinuto rešenje Vojne pošte 5522 Požega broj 5063-3 od 5. novembra 2001. godine.

Rešenjem Vojne pošte 5522 Požega broj 332-4 od 5. avgusta 2003. godine usvojen je predmetni zahtev podnosioca u iznosu bliže navedenom u tom rešenju, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. novembra 2001. godine do konačne isplate.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Vojne pošte 2739 Užice Up-2 broj 52-2 od 5. septembra 2003. godine.

Protiv navedenog akta podnosilac je 3. oktobra 2003. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 644/06 od 8. februara 2008. godine, te je poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

Rešenjem Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 95-9/2009 od 6. decembra 2010. godine usvojena je žalba i poništeno prvostepeno rešenje od 5. avgusta 2003. godine.

Rešenjem Vojne pošte 1102 Beograd Up-1 broj 61-2 od 31. decembra 2010. godine podnosiocu je priznato pravo na naknadu u iznosu bliže navedenom u tom rešenju, odbijen zahtev podnosioca za priznavanje prava na naknadu za dan 25. april 1999. godine i određeno da se vrši kompenzacija međusobnih dospelih novčanih potraživanja.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 24. januara 2011. godine izjavio žalbu, koja je usvojena rešenjem Vojne pošte 1122 Beograd od 11. februara 2011. godine, poništeno je prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Vojne pošte 1102 Beograd Up-1 broj 61-5 od 16. marta 2011. godine podnosiocu je priznato pravo na naknadu u iznosu bliže navedenom u tom rešenju i određeno da se vrši kompenzacija međusobnih dospelih novčanih potraživanja.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 13. aprila 2011. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 95-15/2009 od 20. maja 2011. godine.

Protiv navedenog akta podnosilac je 4. jula 2011. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7413/11 od 17. januara 2014. godine, te je poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

Rešenjem Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 95-20/2009 od 1. aprila 2014. godine usvojena je žalba i poništeno prvostepeno rešenje od 16. marta 2011. godine.

Rešenjem Vojne pošte 1102 Beograd Up-1 broj 61-26/10 od 23. juna 2014. godine podnosiocu je priznato pravo na naknadu u iznosu bliže navedenom u tom rešenju, odbijen zahtev za isplatu naknade za iznos koji prelazi dosuđeni iznos i odbijen zahtev za naknadu troškova postupka na ime pravnog zastupanja.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 8. jula 2014. godine izjavio žalbu, koja je usvojena rešenjem Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 95-25/2009 od 6. oktobra 2014. godine, poništeno je prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Vojne pošte 1102 Beograd Up-1 broj 61-30 od 22. oktobra 2014. godine podnosiocu je priznato pravo na naknadu u iznosu bliže navedenom u tom rešenju, kao i pravo na zakonsku zateznu kamatu, odbijen zahtev za isplatu naknade za iznos koji prelazi dosuđeni iznos i odbijen zahtev za naknadu troškova postupka na ime pravnog zastupanja.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 12. novembra 2014. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 95-31/2009 od 15. aprila 2015. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 27. maja 2015. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8241/15 od 3. aprila 2017. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi organ odbio žalbu podnosioca dajući za svoju odluku dovoljne i na zakonu zasnovane razloge koje u svemu, kao pravilne, prihvata i Upravni sud; da je za traženi period podnosiocu utvrđena naknada saglasno članu 19. Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa i nadležnih sudova u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni upravni postupak pokrenut 5. novembra 2001. godine, zahtevom podnosioca, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8241/15 od 3. aprila 2017. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je postupak okončan za više od 15 godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova koji vode upravnosudski spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da predmet postupka objektivno nije bio od većeg znač aja za podnosioca ustavne žalbe, kao i da podnosilac nije doprineo dugom trajanju predmetnog postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave u ovoj pravnoj stvari, odnosno nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud konstatuje da je u osporenom postupku doneto sedam odluka prvostepenog organa uprave, sedam drugostepenih rešenja, te da su vođena tri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br oj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Pored toga, Sud je imao u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8241/15 od 3. aprila 2017. godine, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu i nižestepene akte, utvrdio da isti sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti