Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom raskida ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda privrednih sudova kojima je odbijen zahtev za povraćaj kupoprodajne cene nakon raskida ugovora o privatizaciji. Primena odredaba Zakona o privatizaciji kao lex specialis nije bila proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. V . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. V . izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 1155/10 od 17. marta 2010. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 11854/10 od 12. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. V . iz B . je 2. decembra 2011. godine, preko punomoćnika M . N, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pravnosnažne presude Privrednog suda u Beogradu P. 1155/10 od 17. marta 2010. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Agencija za privatizaciju raskinula predmetni ugovor o kupoprodaji državnog kapitala subjekta privatizacije, koji je već bio raskinut na osnovu jednostrane izjave volje podnosioca ustavne žalbe. Podnositeljka ustavne žalbe je obrazlažući istaknutu povredu prava na imovinu navela da ona ima pravo na vraćanje datog, iz razloga što je ona raskinula predmetni ugovor o privatizaciji zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane Agencije za privatizaciju, tri meseca pre nego što je to učinila Agencija. S tim u vezi, podnositeljka je istakala da joj je sud osporenom presudom oduzeo imovinsko pravo na novčanim sredstvima koje je ona uplatila po osnovu predmetnog ugovora, budući da je lišena zakonskog prava na vraćanje datog po osnovu raskida ugovora, shodno odredbama člana 132. stav 3. u vezi člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Podnositeljka smatra da je pravo na vraćanje datog imala čak i u slučaju da je predmetni ugovor raskinut od strane Agencija za privatizaciju, na osnovu odredbi člana 132. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima i člana 41a stav 3. Zakona o privatizaciji. Prema navodima podnositeljke, u toku predmetnog parničnog postupka nije dokazana njena eventualna nesavesnost, a pod kojim uslovom bi jedino mogla da izgubi pravo na vraćanje datog. Podnositeljka je istakla da sud nijednom rečju nije obrazložio da li je utvrđivao njenu nesavesnost i na osnovu čega je takvu eventualnu nesavesnost utvrdio. U pogledu povrede prava na pravično suđenje, podnositeljka je ponovila navode kojima je obrazložila povredu prava na imovinu, ističući da sud nije pravično i zakonito odlučio o njenim pravima. Pored toga, podnositeljka je navela da je sud nepravilno protumačio odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji, budući da te odredbe ne isključuju pravo da i kupac društvenog kapitala može raskinuti dvostrani ugovor o privatizaciji, a na osnovu odredbe člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1155/10 od 17. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojom je tražila da se utvrdi nepostojanje pravnog odnosa između tužilje i tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije po osnovu ugovora o prodaji državnog kapitala subjekta privatizacije – J. p . „R . S .“ metodom javne aukcije, zaključenim između tužene i tužilje i overenim pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov. broj 5808/07 od 6. novembra 2007. godine, zbog izjave tužilje o raskidu tog ugovora, te da ne proizvodi dejstvo obaveštenje tužene o raskidu tog ugovora zbog njegovog neispunjenja, overenog kod tužene pod brojem 43-1006/06 od 10. juna 2008. godine, što je tužena dužna da trpi. U stavu drugom izreke presude odbačena je tužba tužilje da se utvrdi nepostojanje prava tužene da raskine predmetni ugovor označenim obaveštenjem o raskidu ugovora zbog njegovog neispunjenja, a zbog izjave tužioca o raskidu ugovora od 27. marta 2008. godine, i da obaveštenje tužene ne proizvodi pravno dejstvo, što je sve tužena dužna da trpi, a u stavu trećem izreke odbačena je tužba tužilje da se utvrdi nepostojanje pravnog odnosa između tužilje i tužene po osnovu predmetnog ugovora, počev od nastupanja pravnog dejstva i izjave tužioca o raskidu tog ugovora od 27. marta 2008. godine, i da ne proizvodi dejstvo označeno obaveštenje, što je tužena dužn a da trpi. U stavu četvrtom izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da plati iznos od 657.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu petom izreke odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da među strankama nije bilo sporno da je tužilja, po osnovu predmetnog ugovora o prodaji državnog kapitala, uplatila na račun tuženog označene iznose na ime otkupa aukcijske dokumentacije subjekta privatizacije (9. oktobra 2007. godine), na ime depozita za učešće na aukciji (25. oktobra 2007. godine), kao i na ime kupoprodajne cene iz ugovora (8. novembra 2007. godine ); da iz člana 41a Zakona o privatizaciji proizlazi da raskid ugovora o prodaji kapitala nastupa na osnovu zakona u slučaju neispunjenja obaveza predviđenih ovim članom, te da tužilac može da traži samo da ugovor proizvodi pravno dejstvo, a nikako da traži da sud utvrdi nepostojanje pravnog odnosa između tužilje i tuženog iz ugovora o prodaji društvenog kapitala, kao i da obaveštenje o raskidu ugovora zbog neispunjenja ne proizvodi pravno dejstvo; da tužilja, u konkretnom slučaju, nije dokazala da ima pravni interes za podnošenje predmetne tužbe i postavljanje osnovnog zahteva da se utvrdi nepostojanje pravnog odnosa između nje i tužene po osnovu predmetnog ugovora i eventualnih tužbenih zahteva radi utvrđenja da ne proizvodi pravno dejstvo obaveštenje o raskidu ugovor zbog njegovog neispunjenja, da tužena nema pravo da dostavlja obaveštenje o raskidu već raskinutog ugovora, a u skladu sa odredbom člana 188. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da je tužba neuredna u pogledu dela kojim se traži da se utvrdi da obaveštenje tužene o raskidu ne proizvodi pravno dejstvo, jer je navedeno obaveštenje jednostrani akt tužene, te nije ispunjen uslov za podnošenje tužbe za utvrđenje iz člana 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku; da tužilja na navedeni način ne može ostvariti uslove za primenu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, iz razloga što se raskid takvog ugovora vrši u skladu sa odredbama člana 41. Zakona o privatizaciji, te se ne mogu primeniti navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima; da tužilja nema pravo na restituciju, na osnovu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, jer se pitanje restitucije može urediti i voljom ugovornih strana i mimo opštih pravila o raskidu ugovora (član 10. Zakona o obligacionim odnosima), te da je takva mogućnost realizovana i u spornom ugovoru.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 11854/10 od 12. oktobra 2011. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1155/10 od 4. maja 2010. godine. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku utvrđeno da je tužilac dopisom od 27. marta 2008. godine dao izjavu tuženom da raskida ugovor o prodaji državnog kapitala, zbog nemogućnosti realizacije ugovora, a koja se ogleda činjenici da u programu privatizacije nisu prikazane novčane obaveze iz sudskih sporova zbog čega je kupac doveden u zabludu o ukupnom obimu takvih obaveza, te da je nakon privatizacije Opština Sombor prestala da vrši donacije sredstava subjektu privatizacije, kao i da je zaustavljen proces privatizacije prema elektronskim medijima koji emituju program na jezicima nacionalnih manjina; da je 22. aprila 2008. godine tužena odgovorila tužilji da je obaveštenje o raskidu neprihvatljivo: da je prvostepeni sud, imajući u vidu odredbe člana 188 . stav 2 . i člana 279 . Zakona o parničnom postupku, pravilno odlučio kada je delimično odbacio tužbu u utvrđujućem delu, iz razloga koje je u obrazloženju pobijane presude dao prvostepeni sud i koje drugostepeni sud u svemu prihvata, te da su stoga neosnovani žalbeni navodi tužilje da je sud o navedenim zahtevima trebalo meritorno da odluči; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, i to odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji, kada je zaključio da tužilja ne može osnovano potraživati od tužene uplaćene iznose sa zakonskom zateznom kamatom, jer je neispunjenjem ugovornih obaveza izgubila pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime cene i sva prava i potraživanja po osnovu predmetnog ugovora; da je neosnovan žalbeni navod tužilje da je u odnosu na njen tužbeni zahtev za vraćanje datog trebalo primeniti odredbe člana 132 . stav 3 . u vezi sa članom 124. Zakona o obligacionim odnosima; da zbog specifičnosti pravnog režima procesa privatizacije, zakonodavac nije predvideo restituciju kao posledicu raskida ugovora o prodaji kapitala; da Zakon o privatizaciji ne poznaje načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15 . Zakona o obligacionim odnosima kod ugovora o prodaji društvenog kapitala, već se vrednost kapitala određuje prema tržišnim uslovima (čl. 2 . i 24 . Zakona o privatizaciji); da cilj ugovora o prodaji društvenog kapitala nije postizanje što veće prodajne cene, već razvoj privrede i stvaranje socijalne stabilnosti; da su odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji lex specialis koje derogiraju primenu odredaba Zakona o obligaconim odnosima o povraćaju datog nakon raskid ugovora, kao odredaba lex generalis, pa cy bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari žalbeni navodi da je sud trebao primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima u konkretnoj pravnoj stvari; da su ugovorne strane, u konkretnom slučaju, primenom načela autonomije volje, shodno članu 10 . Zakona o obligacionim odnosima, klauzulom 9.2. predmetnog ugovora postigle saglasnost da kupac gubi prava na sva obeštećenja, što znači da su ugovorne strane isključile primenu člana 132 . stav 2 . Zakona o obligacionim odnosima na posledice raskida ugovora, nakon ispunjenosti uslova iz ugovora i nakon isteka otkaznog roka; da je predmetni ugovor o prodaji državnog kapitala, kao ugovor obligacionog i statusnog karaktera, zaključen u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji i Zakona o privrednim društvima, pa se na pravne odnose iz tog ugovora, u smislu člana 23 . Zakona o obligacionim odnosima, pre svih, primenjuju odredbe navedenih zakona, kao i međusobno zaključeni ugovor; da cy ugovorne strane na drugačiji način, pravno dozvoljen, regulisale svoj ugovorni odnos, tako da tužilja, kao kupac kapitala, nema pravo na povraćaj uplaćenog dela kupoprodajne cene, usled raskida ugovora nakon ispunjenosti uslova iz ugovora; da je činjenica da je tužilja (tri meseca pre tužene) dopisom od 27 . marta 2008. godine izjavila da raskida sporni ugovor bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer samo Agencija za privatizaciju poseduje oročenu aktivnu legitimaciju za raskid ugovora zaključenog u postupku javne aukcije, na onaj period u kome prema odredbama ugovora postoji utvrđena obaveza kupca kapitala da ispunjava različite obaveze iz ugovora, te da su stoga neosnovani žalbeni navodi tužilje u tom smislu; da je neosnovan žalbeni navod tužilje da je dovedena u zabludu u pogledu ukupnog obima obaveza subjekta privatizacije u sudskim postupcima, kao i da je tužena bila dužna da navedeno proveri; da tužena Agencija za privatizaciju nema takvih zakonskih obaveza, u smislu člana 5 . Zakona o privatizaciji, važećeg u vreme zaključenja spornog ugovora; da iz navedenog kao i iz odredaba Zakona o privatizaciji i podzakonskih akta koji ga prate, ne proizilazi da Agencija ima ovlašćenja i mogućnosti koje navodi tužilja; da je tužilja prilikom prijave na aukciju, u toku postupka aukcije i zaključenja ugovora, (na osnovu programa privatizacije koji je otkupila sa aukcijskom dokumentacijom) imala saznanje o tome ko je subjekt privatizacije, njegovom sedištu, delatnosti, prihodima, postojećoj pokretnoj i nepokretnoj imovini, načinu obavljanja delatnosti, postojećim sporovima i ostalim bitnim činjenicama koje mogu biti od uticaja na tužiljinu odluku da učestvuje na aukciji, ponudi određenu cenu i eventualno zaključi ugovor o prodaji kapitala; da je tužilja zaključenjem spornog ugovora o prodaji kapitala, pored navedenih saznanja, preuzela rizik u vezi načina poslovanja subjekta privatizacije, mogućnosti obavljanja delatnosti, uspostavljanja kontrole nad zaposlenima, neuspeha u sporovima i druga pitanja od uticaja na delatnost konkretnog javnog preduzeća, pa je sa pažnjom dobrog privrednika trebalo da oceni realne mogućnosti istog nakon privatizacije; da je stoga pravilno prvostepeni sud zaključio da u konkretnoj situaciji nema uslova za primenu instituta zablude prilikom zaključenja spornog ugovora, na koji se tužilja neosnovano poziva kako u toku postupka, tako i u žalbi; da je drugostepeni sud cenio i ostale žalbene navode i našao da su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1 i 2.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe u pogledu povrede navedenih ustavnih prava od značaja su, pored ostalog, i odredbe Zakona o privatizaciji i Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03 i 45/05 ), koji je bio na snazi u vreme potpisivanja ugovora o kupoprodaji državnog kapitala, je propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima – 1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, 2) obezbeđenje javnosti, 3) fleksibilnost, 4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac – 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. st. 1. do 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi označenih Ustavom zajemčenih prava u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o njenom tužbenom zahtevu radi povraćaja uplaćenih novčanih sredstava po osnovu ugovora o prodaji državnog kapitala.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu da je Zakonom o privatizaciji propisan poseban pravni režim kojim su uređena prava i obaveze učesnika u postupku privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala i sankcije za neizvršenje tih obaveza. Zakonom o privatizaciji uređen je ugovor o prodaji društvenog, odnosno državnog, kapitala kao ugovor sui generis, koji ima elemente obligacionog, ali i statusnog ugovora, te su odredbama tog zakona predviđena određena odstupanja od načela obligacionopravnih odnosa utvrđenih Zakonom o obligacionim odnosima. Naime, odredbom člana 41a stav 1. Zakona o privatizaciji propisano je da se ugovor o prodaji kapitala smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne ispuni obaveze iz tač. 1) do 7) ovog člana, dok je odredbom člana 41a stav 3. propisano da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je, odbijajući tužbeni zahtev tužilje radi povraćaja isplaćenih novčanih sredstava, zauzeo stanovište da je predmetni ugovor o prodaji državnog kapitala raskinut u skladu sa odredbama člana 41a Zakona o privatizaciji, te da se ne mogu primeniti odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, prvostepeni sud je u obrazloženju naveo da tužilja nema pravo na restituciju na osnovu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, jer se to pitanje može urediti voljom ugovornih strana i mimo opštih pravila o raskidu ugovora, a što je i učinjeno u predmetnom ugovoru. Drugostepeni sud je u svojoj presudi ocenio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, i to odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji, nalazeći da je tužilja neizvršenjem ugovora izgubila pravo na povraćaj plaćenog iznosa po osnovu raskida. S tim u vezi, drugostepeni sud je istakao da je ugovor o prodaji državnog kapitala zaključen u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji i Zakona o privrednim društvima, te se na pravne odnose iz tog ugovora, saglasno odredbi člana 23. Zakona o obligacionim odnosima, primenjuju odredbe tih zakona, kao i međusobno zaključeni ugovor. Drugostepeni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ugovorne strane, primenom načela autonomije volje (član 10. Zakona o obligacionim odnosima), saglasile da kupac gubi pravo na sva obeštećenja, te su isključile primenu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nakon ispunjenosti uslova iz ugovora i nakon isteka otkaznog roka. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio da je bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari činjenica da je tužilja tri meseca pre tužene dopisom dala izjavu o raskidu ugovora, te da su stoga neosnovani žalbeni navodi tužilje u tom smislu.

Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljiv je stav postupajućih sudova da je predmetni ugovor o prodaji državnog kapitala raskinut na osnovu odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji zbog neispunjenja obaveza od strane tužilje, kao kupca državnog kapitala. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe i ne osporava činjenicu da nije izvršila obaveze predviđene ugovorom, već smatra da je ona svojom jednostranom izjavom volje prethodno raskinula ugovor, te da stoga tužena nije mogla naknadno raskinuti ugovor. Ustavni sud nalazi da je prihvatljiv stav drugostepenog suda da su takvi navodi podnositeljke neosnovani. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima propisano pravo na jednostrani raskid ugovora zbog neizvršenja, a koje pripada samo onoj ugovornoj strani koja je ispunila svoje ugovorene obaveze. Imajući u vidu da iz utvrđenog činjeničnog stanja u osporenim presudama proizlazi da je podnositeljka dopisom izjavila da raskida ugovor zbog nemogućnosti izvršenja ugovora, iz razloga što je dovedena u zabludu prilikom zaključenja ugovora, a ne zbog neispunjenja obaveza druge ugovorne strane, a da pri tome nije ni tvrdila da je ona u potpunosti ispunila svoje ugovorene obaveze, Ustavni sud je ocenio da je pozivanje podnositeljke na odredbu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima bez osnova.

Takođe, Ustavni sud nalazi da je zaključivanje postupajućih sudova u pogledu prava na vraćanje datog po osnovu raskida ugovora zbog neizvršenja zasnovano na prihvatljivoj primeni i tumačenju zakonskih odredaba. Ovo iz razloga što je odredbom člana 41a stav 3. Zakona o privatizaciji izričito propisano da kupac kapitala kao nesavesna strana, u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, a što je predviđeno i odredbama predmetnog ugovora. Tvrdnja podnositeljke da u predmetnom postupku nije dokazna njena eventualna nesavesnost, a pod kojim uslovom bi jedino mogla da izgubi pravo na povraćaj datog, je bez osnova. Naime, iz navedene zakonske odredbe proizlazi da se nesavesnost kupca kapitala pretpostavlja u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja, te stoga jedino kupac može oboriti pretpostavku da je nesavesna strana, pod uslovom da to i dokaže. Podnositeljka ustavne žalbe, međutim, nije navela da je u predmetnom postupku dokazivala svoju savesnost i da su postupajući sudovi nepravilno ocenili dokaze u vezi sa tim, već je samo istakla da sud nije obrazložio da li je i na osnovu čega utvrdio njenu nesavesnost.

Po oceni Ustavnog suda, izloženi stavovi i ocene redovnih sudova su zasnovani na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava nisu osnovane.

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, jer je odbijanjem tužbenog zahteva lišena prava na novčanim sredstvima koje je uplatila po osnovu predmetnog ugovora. Budući da podnositiljka povredu ovog prava vezuje za povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a s obzirom na to da je Ustavni sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče povrede prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnositeljke o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu kojom su istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.