Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku Ustavnom odlukom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 17 godina i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2417/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu, 29. jula 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2417/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje 17 godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2417/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih V. N, V. R. i J. M. svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 37.728,33 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja presude održana su tri ročišta na kojima je: izveden dokaz ekonomskim veštačenjem; saslušanjem sudskog veštaka; konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženu i spojene su parnice koje se vode pred istim sudom u predmetu P. 5080/96 sa ovom parnicom P. 5084/96, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5084/96 od 24. aprila 2002. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan precizirani tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime glavnog duga isplati iznos od 182.586,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. avgusta 1999. godine, kao i za troškove parničnog postupka; stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 186.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2549/02 od 4. decembra 2003. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5084/96 od 24. aprila 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je naloženo sudskom veštaku da dopuni nalaz i mišljenje u skladu sa rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2549/02 od 4. decembra 2003. godine i naloženo je punomoćniku tužioca da uplati troškove dopunskog veštačenja.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1208/04 od 23. septembra 2004. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije, s tim da će se postupak nastaviti na zahtev parničnih stranaka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 20. juna 2011. godine obavestio sud da je stečajni upravnik preuzeo parnicu.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1208/04 od 24. juna 2011. Godine nastavio postupak u ovoj parnici i istim se oglasio stvarno i mesno nenadležnim, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio je Privrednom sudu u Novom Sadu na dalje postupanje.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je, po sprovedenom ekonomskom veštačenju na ročištu održanom 5. aprila 2012. godine, na predlog parničnih stranaka, određen prekid postupka u smislu člana 215. Zakona o parničnom postupku, radi donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti u drugom predmetu.

Na predlog punomoćnika tužioca od 9. oktobra 2012. godine, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1726/11 od 1. novembra 2012. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Nakon dva održana ročišta i izvedenog dokaza saslušanjem sudskog veštaka zaključena je glavna rasprava, koja je radi dopune postupka ponovno otvorena i nakon jednog održanog ročišta ponovo zaključena.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2417/12 od 17. maja 2013. godine je, u stavu prvom izreke, obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 639.353,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. maja 2013. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 239.755,28 dinara. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za iznos od 45.715,80 dinara, sa kamatom počev od 2. marta 2010. godine do isplate, kao i u delu kamate na iznos od 639.353,20 dinara počev od 2. marta 2010. godine do 16. maja 2013. godine, a stavom trećim izreke je odbijen zahtev u delu kamate na dosuđene troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 6708/13 od 28. novembra 2013. godine vratio predmet P. 2417/12 Privrednom sudu u Novom Sadu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer prvostepeni sud nije odlučio o delu tužbenog zahteva.

Dopunskom presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2417/12 od 10. decembra 2013. godine je odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 12.116,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate.

Po dostavljanju spisa predmeta radi odlučivanja o žalbama, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 6708/13 od 13. februara 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2417/12 od 17. maja 2013. godine u stavu prvom njene izreke, u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 239.755,28 dinara, u stavovima drugom i trećem izreke; stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom njene izreke, u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 639.353,20 dinara, sa kamatom počev od 17. maja 2013. godine do isplate, tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 11.302,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. avgusta 1996. godine do isplate i odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 11.302,10 dinara počev od 25. januara 1994. do 28. avgusta 1996. godine; stavom trećim izreke je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja i da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti: ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) i ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 215.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine , da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak i da će se u svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida (član 217. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 29. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6708/13 od 13. februara 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i šest meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, kako je parnični postupak prekinut rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 23. septembra 2004. godine do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije, a na zahtev parničnih stranaka, to Ustavni sud primećuje da je zahtev za nastavak postupka punomoćnik tužioca istakao nakon šest godina i devet meseci, odnosno tek po preuzimanju parnice od strane stečajnog upravnika tužioca.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je, ipak, nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud nakon pet godina i osam meseci od podnošenja tužbe doneo presudu, koja je u postupku po žalbi tužioca, ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je određen prekid postupka zbog zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije, te iako je odredbom člana 178. stav 1. Zakona o parničnom postupku bilo propisano da je Vrhovni sud Srbije dužan da reši sporno pitanje u roku od 90 dana od dana prijema zahteva, prvostepeni sud je postupak u ovoj parnici nastavio nakon šest godina i devet meseci. Osnovni sud u Novom Sadu je, nakon oglašavanja stvarno i mesno nenadležnim, predmet ustupio Privrednom sudu u Novom Sadu, koji je u nastavku postupka nakon prekida, do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti, doneo presudu i dopunsku presudu koja je u postupku po žalbi preinačena i konačno je odlučeno o tužbenom zahtevu.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 9 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku Ustavnom odlukom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti