Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 15 godina. Sud nalaže okončanje postupka u najkraćem roku i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N. iz I, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, ne sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 691/98, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu P. 2257/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Požegi da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N. iz I. je 10. februara 2011. podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je, zatim, postupajući po nalogu Ustavnog suda, uredio podneskom od 9. oktobra 2013. godine . Ustavnu žalbu je podneo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu P. 2257/11.

Podnosilac ustane žalbe je naveo da je još 7. oktobra 1998. godine Opštinskom sudu u Ivanjici podneta tužba protiv njega kao tuženog, radi utvrđenja svojine; da je prvostepeni sud odlučio tek 13. septembra 2010. godine, ali da u vreme podnošenja ustavne žalbe prvostepena presuda još uvek nije bila izrađena; da postupak traje već 12 godina te mu je takvim neefikasnim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahteva i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi P. 2257/11 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Lj.L. i V.L. su 7. oktobra 1998. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi utvrđenja svojine.

Pred Opštinskim sudom u Ivanjici prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 13. decembar 1999. godine, ali nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije. Zatim je dalje pred tim sudom održano 11 ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, pribavljanjem određene dokumentacije u vezi spornih katastarskih parcela, uviđajem suda na licu mesta, veštačenjem od strane veštaka geometra i saslušanjem svedoka.

Presudom Osnovnog suda u Požegi P. 2499/10 od 19. septembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno je da su tužioci suvlasnici sa udelom od po jedne polovine na katastarskim parcelama br. 2625/4 i 2625/5, Katastarske opštine Ivanjica, te da je tuženi dužan trpeti upis ovih parcela u javnim knjigama na ime tužilaca sa navedenim udelima; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 187.770,00 dinara. Navedena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 1. marta 2011. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1168/11 od 16. maja 2011. godine usvojio žalbu tuženog, ukinuo je presudu Osnovnog suda u Požegi P. 2499/10 od 19. septembra 2010. godine i predmet je vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet dobio broj P. 2257/11 i održano je pet ročišta, na kojima su izvedeni dokazi ponovnim veštačenjem od strane veštaka geometra, uviđajem na licu mesta i saslušanjem parničnih stranaka, dok tri ročišta nisu bila održana i to dva iz procesnih razloga, a jedno jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

Uvidom u spise je utvrđeno da je poslednje ročište održano 17. oktobra 2013. godine na kome je utvrđeno da je dokazni postupak završen, te je Osnovni sud u Požegi doneo presudu P. 2257/11 od 17. oktobra 2013. godine kojom je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa je utvrđeno da su tužioci suvlasnici sa udelima od po jedne polovine na katastarskoj parceli broj 2625/4, Katastarske opštine Ivanjica, što je tuženi dužan priznati i dozvoliti upis parcele u javnim knjigama na ime tužilaca sa navedenim udelima; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su tužioci suvlasnici sa udelima od po jedne polovine na katastarskoj parceli broj 2625/5 katastarske opštine Ivanjica; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 235.250,00 dinara.

Takođe je utvrđeno da do odlučivanja o ustavnoj žalbi navedena presuda još uvek nije izrađena, pa samim tim ni dostavljena strankama.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe, 7. oktobra 1998. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca ustavne žalbe odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvo ročište je bilo zakazano posle godinu dana ali nije održano, dalje, prvostepeni sud je meritorno odlučio tek posle 12 godina i u tom periodu je bilo održano 11 ročišta za glavnu raspravu, dok je prvostepena presuda dostavljena punomoćniku podnosioca posle šest meseci od njenog donošenja. Dalje, drugostepeni sud je odlučio posle osam meseci, tako što je ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio na ponovni postupak, dok je u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučio posle dve i po godine, ali u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi doneta presuda još uvek nije bila izrađena, pa samim tim ni dostavljena strankama. Na osnovu navedenog, proizlazi da je isključiva odgovornost prvostepenog suda za nerazumno trajanje postupka imajući u vidu da je prvostepeni sud prvu prvostepenu presudu doneo posle 12 godina od podnete tužbe. Dakle, parnični postupak nije okončan ni posle 15 godina, što je nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog Suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer se uredno odazivao pozivima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, i predmet spora je bio od značaja za podnosioca, imajući u vidu sam predmet tužbenog zahteva koji se odnosio na utvrđenje svojine određenih katastarskih parcela.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 15 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti