Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Iako je postupak trajao pet godina i osam meseci, utvrđeno je da je podnosilac, preko svog punomoćnika, značajno doprineo odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9112/10 (inicijalno predmet P1. 271/07 ranijeg Petog opštinskog sud a u Beogradu), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 23. januara 20 13. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2255/11 od 6. novembra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. U stava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom U stava, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9112/10 (inicijalno predmet P1. 271/07 ranijeg Petog opštinskog sud a u Beogradu).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac 16. aprila 2007. godine podneo tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženog AD "S. N. Š. " iz Beograda - njegovog bivšeg poslodavca, radi činidbe, odnosno obavezivanja tuženog da sa njim zaključi ugovor o zajmu na iznos od 50.000 evra, radi rešavanja stambenog pitanja, ili ako to tuženi ne uradi da presuda zameni ugovor o zajmu. Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je "postupak bespotrebno trajao ukupno četiri godine i tri meseca". Podnosilac ističe sledeće razloge za prekoračenje roka od šest meseci, koji je propisan za radne sporove: prvostepena presuda je doneta tek nakon tri godine i pet meseci; bilo je 12 zakazanih ročišta, od kojih je održano samo pet; o žalbi podnosioca apelacioni sud je rešavao godinu dana i devet meseci. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je "postupanjem Prvog osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, osporenom presudom Gž1. 2255/11, onemogućeno da ostvari utvrđeno pravo na zajam i isti realizuje isplatom dodeljenih sredstava, čime mu je i povređeno pravo na pravično suđenje". Podnosilac ističe da su pravni zaključci sudova posledica pogrešne primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Dalje navodi, da su mu sporna sredstva za zajam, dodeljena na osnovu odluka poslodavca, ali mimo Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja zaposlenih. Po mišljenju podnosioca, u situaciji kada su navedene odluke donete u skladu sa opštim aktima poslodavca i nikad nisu stavljene van snage, sudovi su pogrešno zaključili da se u konkretnom slučaju morao primeniti taj pravilnik, te da odluke Upravnog odbora i generalnog direktora ne proizvode pravno dejstvo. Predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu odluku i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štet e.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozv ao i na povredu čl ana 6 . Evropske konvencije za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanog članom 6. Evropske konvencije zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P1. 9112/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (inicijalno predmet P1. 271/07 ranijeg Petog opštinskog sud a u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 16. aprila 2007. godine podne o tužbu Petom opštinskom sud u u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužen og AD "S. N. Š." iz Beograda, radi činidbe. U tužbi je navedeno da je Odlukom Upravnog odbora tuženog od 15. jula 2004. godine odobreno generalnom direktoru da izuzetno može dodeliti zajam za rešavanje stambenog pitanja zaposlenom, mimo člana 15. Pravilnika s o rešavanju stambenih pitanja zaposlenih, i to do 50.000 evra godišnje iz sredstava razvoja privrednog društva za tekuću godinu, a na osnovu ove odluke je generalni direktor 17. decembra 2004. doneo odluku kojom sredstva, odobrena po navedenoj Odluci UO, usmerava za rešavanje stambenog pitanja tužioca, raspoređenog na mesto savetnika generalnog direktora. Kako do realizacije ovih odluka nije došlo, tužilac traži da sud usvoji njegov tužbeni zahtev i obaveže tuženog da sa njim zaključi ugovor o zajmu za iznos od 50.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan ispalte, sa rokom otplate od 20 godina u jednakim mesečnim ratama sa kamatom od 0,5% godišnje bez revalorizacije, ili ukoliko tuženi to ne učini, da ova presuda zamenjuje takav ugovor i da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate u roku od osam dana od pravosnažnosti presude. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 1136/07, ali je presigniran, te je kao radni spor dobio broj P1. 271/07.

Tužba tužioca je uručena tuženom 6. decembra 2007. godine, posle dve neuspele dostave, te dopisa Opštinskog suda od 5. oktobra iste godine, kojim je bilo naloženo tuženom da se izjasni kada je primio tužbu. U ovom delu postupka tužilac je dva puta urgirao za zakazivanje ročišta. Tuženi je u svom odgovoru od 30. oktobra 2007. godine naveo da tužbu nije primio i dostavio dokaze o tome, a odgovor na tužbu je dao 3. januara 2008. godine.

Do donošenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu od 1. oktobra 2010. godine, bilo je zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet nije održano. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu. Na održanim ročištima saslušani su tužilac u svojstvu parnične stranke i svedok na okolnost da li se odluke tuženog odnose na iznos odobrenih sredstava do 50.000 evra ili od 50.000 evra, te pročitani broji pismeni dokazi, pre svega opšti akti tuženog, odluke tuženog ali i ugovor o prestanku radnog odnosa tužiocu broj 14654 od 20. aprila 2006. godine. Razlozi za pet neodržanih ročišta bili su sledeći: punomoćnik tužioca je, i pored dovoljno vremena za blagovremene odgovore na podneske suprotne strane, tri puta svoje odgovore - podneske dostavljao neposredno pred ročište, što je iziskivalo ostavljanje roka za izjašnjenje suprotnoj strani. Takođe, jednom nije bilo mogućnosti za postupanje sudije u predmetu, a jednom nije bilo uredne dostave za tuženog.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu od P1. 9112/10 od 1. oktobra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tu žbeni zahtev tužioca u celini, te tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka. Punomoćniku tužioca je presuda uručena 26. januara 2011. godine, nakon jedne neuspele dostave, jer je punomoćnik bio na odmoru. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 4. februara 2011. godine, a tuženom je žalba dostavljena na odgovor 21. marta 2011. godine, te je 12. aprila 2011. godine data naredba za dostavljanje spisa drugostepenom sudu.

Navodi tužioca iz žalbe 4. februara 2011. godine, izjavljene protiv prvostepene presude, su identični navodima ustavne žalbe, koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2255/11 od 6. novembra 20 12. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9112/10 od 1. oktobra 2010. godine, te odbijen zahtev tužioca da mu se naknade troškovi po žalbi. Ova presuda je primljena u prvostepeni sud 30. novembra 2012. godine, a uručena je punomoćniku tužioca 24. decembra 2012. godine.

4. Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 16. aprila 2 007. godine , podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu, te da je pravnosnažno okončan 6. novembra 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2255/11, koja je dostavljena punomoćniku tužioca 24. decembra 2012. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak, gledajući od dana podnošenja tužbe do dana uručenja drugostepene presude, ukupno trajao pet godina, osam meseci i osam dana.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka i prihvaćenih standarda za rešavanje u dve sudske instance. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak nije bio pravno i činjenično složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosica ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik, nisu imali proaktivan stav u postupku, niti pokazali interesovanje da se hitno razreše sporna pitanja. Iako je punomoćnik tužioca, pre uručenja tužbe tuženom dva puta urgirao da se zakaže ročište, prvo zakazano ročište nije održano jer je, upravo, on neposredno pred ročište dostavio podnesak (izjašnjenje povodom odgovora na tužbu tuženog, iako mu je odgovor tuženog dostavljen mesec dan pre zakazanog ročišta), štoje uslovilo ostavljanje roka tuženom za izjašnjenje. Takođe, još dva ročišta nisu održana iz istog razloga: na jednom je ponovo ostavljen rok tuženom za izjašnjenje, a na jednom je upravo punomoćniku tužioca ostavljen rok za izjašnjenje, jer je podnesak tuženog predat neposredno pred ročište. Međutim, razlog za tako kasno izjašnjenje tuženog, bilo je to što je punomoćnik tužioca svoje izjašnjenje na podnesak tuženog, koji mu je uručen 3. juna 2008. godine, dostavio sudu posle skoro dva meseca i to neposredno pred ročište. Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tužilac u ovom parničnom postupku, nije ponašao u skladu sa svojom procesnim ulogom, te da je ponašanjem svog punomoćnika u izvesnj meri uticao na dužinu trajanja postupka.

Razmatrajući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni prvostepeni sudovi, koji su odlučili u ovoj pravnoj stvari u prvom stepenu u roku od tri godine i nepunih šest meseci, u okolnostima kada tri ročišta nisu održana zbog propusta punomoćnika podnosioca da se blagovremeno izjasni na navode druge strane, a ne neposredno pred ročište, nisu imali presudan značaj za dužinu trajanja postupka. Takođe, ni na strani drugostepenog suda, koji je o žalbi tuženog odlučio za godinu i nepunih sedam meseci od dostavljanja spisa u žalbenom postupku, nema doprinosa dužem trajanju postupka. Ustavni sud pri tome ukazuje da rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora, na koji se poziva podnosilac ustavne žalbe, predstavlja instrukcioni rok u ovoj vrsti parnica, jer je nesporno da postupak neće biti obustavljen ukoliko ne bude pravnosnažno okončan u roku od šest meseci. a što bi bila pravna posledica da je reč o prekluzivnom roku.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9112/10 (inicijalno predmet P1. 271/07 ranijeg Petog opštinskog sud a u Beogradu) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe da je podnosiocu osporenom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, kojom su ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već podnosilac, nezadovoljan ishodom spora koji je vodio radi činidbe, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Međutim, kako ustavna žalb a sadrži samo uopštene navode o osporavanju drugostepene presude, i to u pogledu primene materijalnog prava, bez konkretnih navoda o povredi kojeg materijalnog propisa se radi, osim izražavanja nezadovoljstava ishodom spora, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva o na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, osporenom odlukom, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kom e zasniva svoje tvrdnje.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke, odbacio ustavnu žalbu povodom istaknute povrede prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti