Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro 13 godina i okončan zastarelošću. Kao glavni razlog za dugo trajanje postupka navedena je neefikasnost suda.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živorada Vujčića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Živorada Vujčića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1958/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčen odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
O b r a z l o ž e nj e
1. Živorad Vujčić iz Beograd a je, 28. oktobra 201 3. godine, preko punomoćnika Đorđa Kalanja, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja , iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1958/10).
Podnosilac u ustavnoj žalbi iznos i tok krivičnog postupka koji je protiv njega vođen i zaključuje da su mu povređena označena Ustavom zajemčena prava, jer postupak traje „već 13 godina“. Podnosilac posebno ističe da je predmetom bilo zaduženo čak pet sudija kao predsednika veća.
Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i prava na naknadu nematerijalne štete , te da Odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/13-240 , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim (ranije pred Okružnim i Vojnim) sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.
Krivični postupak je pokrenut 21. aprila 2001. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Vojnog suda u Beogradu Ki. 55/01 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 179. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: KZ SRJ), u sticaju sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja iz člana 174. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ SRJ.
Tokom trajanja istražnog postupka doneta su dva rešenja o proširenju istrage (Ki. 55/01 od 18. maja 2001. godine i Ki. 55/01 od 28. maja 2001. godine) kojima je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju, a kojima su obuhvaćena i još dva lica.
Nakon sprovedene istrage Vojni tužilac u Beogradu je 26. oktobra 2001. godine protiv podnosioca ustavne žalbe (i još dva lica) podigao optužnicu .
Vojni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 4. aprila 2002. godine, doneo presudu K. 230/01, kojom je podnosica ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 174. stav 1. KZ SRJ i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, dok ga je oslobodio od optužbe za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 174. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ SRJ i za krivično delo primanje mita u produženom trajanju iz člana 179. stav 1. KZ SRJ. Istom presudom oglašen je krivim M.K. za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju pomaganjem iz člana 174. stav 1. u vezi sa članom 24. KZ SRJ i oslobođen od optužbe za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 174. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ SRJ, dok je okrivljeni D.O. oslobođen od optužbe za krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 182. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ SRJ.
Vrhovni vojni sud je 6. decembra 2002. godine doneo presudu Kž. I 168/02, kojom je presudu Vojnog suda u Beogradu K. 230/01 od 4. aprila 2002. godine, u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe i na M.K. ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u delu koji se odnosi na D.O. prvostepenu presudu potvrdio.
U ponovnom postupku je Vojni sud u Beogradu, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 2. decembra 2003. godine, doneo presudu K. 230/01, kojom je podnosica ustavne žalbe ponovo oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 174. stav 1. KZ SRJ i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, dok ga je oslobodio od optužbe za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 174. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ SRJ i za krivično delo primanje mita u produženom trajanju iz člana 179. stav 1. KZ SRJ. Istom presudom M.K. je oslobođen od optužbe za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju pomaganjem iz člana 174. stav 1. u vezi sa članom 24. KZ SRJ i za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 174. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ SRJ.
Vrhovni vojni sud je 6. marta 200 6. godine doneo rešenje Kž. I V.P. 2819/05 kojim je ukinuo presudu Vojnog suda u Beogradu K. 230/01 od 2. decembra 200 3. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Okružno tužilaštvo u Beogradu, koje je preuzelo nadležnost Vojnog tužioca u Beogradu, obavestilo je 25. decembra 2007. godine Okružni sud u Beogradu – Vojno odeljenje, da ostaje kod podnete optužnice Vojnog tužioca u Beogradu od 26. oktobra 2001. godine.
Okružni sud u Beogradu – Vojno odeljenje je u periodu od 25. decembra 2007. do 31. decembra 2009. godine zakazao glavni pretres šest puta, a održao ga je dva puta. Glavni pretres dva puta nije održan zbog sprečenosti postupajućeg predsednika veća, jedanput zbog bolesti podnosioca ustavne žalbe koji je sudu dostavio medicinsku dokumentaciju i jedanput na zahtev tužilaštva koje je tražilo spise predmeta na razmatranje.
Od 1. januara 2010. godine krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe nastavljen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1958/10.
Glavni pretres je pred Višim sudom u Beogradu zakazan 11 puta, a održan je jedanput. Glavni pretres nije održan deset puta, i to: tri puta jer nije obezbeđen član sudećeg veća; dva puta zbog promene predsednika sudećeg veća; po jedanput, jer je tužištvo tražilo spise predmeta na razmatranje, jer tužilac nije pristupio po pozivu, jer je sud u isto vreme zakazao dva predmeta, jer nije pristupio veštak i jer je branilac podnosioca ustavne žalbe predložio novo ekonomsko-finansijsko veštačenje (sa kojim predlogom su se saglasili tužilac i branilac drugookrivljenog ).
Rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 1958/10 od 10. marta 201 4. godine je obustavljen krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i protiv M.K, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.
4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 21. aprila 2001. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 10. marta 201 4. godine, kada je Viši sud u Beogradu doneo rešenje K. 1958/10 kojim je postupak pravnosnažno okončan.
U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao skoro 13 godina, što , samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Naime, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose prvostepeni redovni sudovi koji su vodili postupak, jer su u periodu od 25. decembra 2007. godine (kada je Okružno javno tužilatvo u Beogradu prihvatilo optužnicu Vojnog tužioca u Beogradu) do 10. marta 2012. godine (kada je osporeni krivični postupak obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja) održa li glavni pretres samo tri puta. Ustavni sud posebno naglašava da glavni pretres čak osam (od ukupno četrnaest) puta nije održan „krivicom“ suda, zato što nisu bili obezbeđeni članovi veća, zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili zbog promene predsednika veća. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako se osporeni krivični postupak vodio prvobitno protiv tri, a od 6. decembra 2002. godine protiv dva lica, i to zbog tri krivična dela zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju i krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju, što ukazuje na složenost predmeta, navedena činjenica u okolnostima konkretnog slučaja nikako ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke. Stoga Sud nije posebno ocenjivao istaknutu povredu prava na suđenje bez odugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava.
5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.
6. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić