Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Stambene zadruge i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2677/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 29. jula 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2677/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje sedamnaest godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2677/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 21. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – M. Ć. iz Odžaka, D. Ć. iz Bačkog Gračca i Lj. B. iz Vrbasa, radi isplate iznosa od 14.388,34 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Novom Sadu je nakon dva održana ročišta, rešenjem P. 4799/96 od 23. marta 1999. godine, konstatovao da je tužba tužioca povučena u odnosu na drugotuženog i trećetuženog.

Nakon jednog održanog ročišta i donošenja rešenja P. 4799/96 od 16. novembra 1999. godine kojim je određeno izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem, Opštinski sud u Novom Sadu P. 4799/96 je rešenjem od 30. septembra 2002. godine prekinuo postupak u ovoj parnici, jer nijedna od stranaka u dužem vremenskom periodu nije predložila nove dokazne predloge, a sudski veštak nije pristupio veštačenju, jer tužilac nije uplatio predujam na ime troškova veštačenja.

Osnovni sud u Novom Sadu je, postupajući po predlogu punomoćnika tužioca iz podneska od 14. septembra 2010. godine, rešenjem P. 4799/96 od 13. oktobra 2010. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Imajući u vidu da je punomoćnik tužioca podneskom od 6. decembra 2010. godine obavestio sud da je nad tužiocem otvoren stečajni postupak, Osnovni sud u Novom Sadu je, na ročištu od 7. decembra 2010. godine, prekinuo postupak u ovoj parnici zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Podneskom od 12. jula 2011. godine, punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka, a rešenjem sa ročišta od 10. novembra 2011. godine je nastavljen postupak u ovoj parnici i isti je ponovo prekinut zbog smrti tuženog.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 17. novembra 2011. godine imenovao naslednike tuženog i predložio nastavak postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem od 24. decembra 2012. godine nastavio postupak u ovoj parnici, dozvolio označavanje tuženih kao naslednika pok. tuženog i odredio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem.

Nakon jednog održanog ročišta, Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 1826/12 od 17. maja 2012. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja, spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalje postupanje.

Odlučujući o žalbi tuženih, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2509/12 od 4. oktobra 2012. godine potvrdio prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1826/12 od 17. maja 2012. godine.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je nakon tri održana ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2677/12 od 13. juna 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca za iznos od 6.686,01 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine, kao i u delu kamate na iznos od 382.523,65 dinara počev od 2. maja 2012. do 12. juna 2013. godine. Stavom drugim izreke presude obavezane su tužene da tužiocu solidarno isplate iznos od 382.523,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. juna 2013. godine do isplate, te sa troškovima parničnog postupka u iznosu od 178.551,42 dinara, dok je stavom trećim izreke odbijen zahtev u delu kamate na dosuđene troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 7090/13 od 7. novembra 2013. godine potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2677/12 od 13. juna 2013. godine u stavu prvom njene izreke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 21. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7090/13 od 7. novembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i tri meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, postupak pred Opštinskim sudom u Novom Sadu bio je u prekidu od 30. septembra 2002. do 13. oktobra 2010. godine, jer nijedna parnična stranka nije predložila dokazne predloge, a tužilac nije predujmio troškove veštačenja, čime je doprineo dužem trajanju parničnog postupka za period od osam godina i jednog meseca.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak bio u prekidu zbog pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem, a potom i zbog smrti tuženog. Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala kako u periodu od otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka, odnosno preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, tako i za period usled smrti tuženog do preuzimanja parnice od strane njegovih naslednika, odnosno za vreme od nepune dve godine. Nakon oglašavanja Osnovnog suda u Novom Sadu stvarno nenadležnim za dalje postupanje i dostavljanja spisa predmeta Privrednom sudu u Novom Sadu odlučeno je o tužbenom zahtevu tužioca, a u postupku po žalbi potvrđena je prvostepena presuda.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti