Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu stambene zadruge zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 17 godina. Iako je podnosilac doprineo dužini, Sud je utvrdio odgovornost sudova i dosudio naknadu štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Us tava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2420/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 2 9. jula 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2420/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje sedamnaest godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2420/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 23. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – M. N, A. N. i D. P, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 8.251,31 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjima P. 4864/96 od 30. oktobra i 6. novembra 1996. i 15. aprila 1997. godine nalagao punomoćniku tužioca da dostavi tačne adrese tuženih, radi dostavljanja tužbe na odgovor.

Nakon jednog održanog ročišta, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4864/96 od 23. aprila 1999. godine je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženu.

Do prekida postupka određenog rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4864/96 od 20. aprila 2004. godine, održana su tri ročišta, dok tri ročišta nisu održana (jedno zbog izostanka punomoćnik tuženog, jedno zbog izostanka punomoćnika parničnih stranaka, a jedno na predlog punomoćnika tužioca zbog ostavljanja roka za dostavljanje tačne adrese tuženog).

Postupajući po predlogu punomoćnika tužioca od 3. septembra 2010. godine za nastavak postupka, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 11659/10 od 29. novembra 2010. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Nakon jednog neodržanog ročišta, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 58609/10 od 1. decembra 2010. godine prekinuo postupak u ovoj parnici zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 28. februara 2011. godine obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu, a rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58609/10 od 4. aprila 2011. godine je nastavljen postupak.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 3133/11 od 18. aprila 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim i po pravnosnažnosti ovog rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno nadležnom sudu, na dalje postupanje.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je nakon dva održana ročišta i izvedenog dokaza ekonomskim veštačenjem, na ročištu od 19. juna 2012. godine, na predlog punomoćnika parničnih stranaka, prekinut parnični postupak radi odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti.

Postupajući po predlogu punomoćnika tužioca iz podneska od 16. oktobra 2012. godine za nastavak postupka, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1216/11 od 1. novembra 2012. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Nakon dva održana ročišta i izvedenog dokaza saslušanjem sudskog veštaka, glavna rasprava zaključena 17. aprila 2013. godine ponovo je otvorena rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 2420/12 od 17. maja 2013. godine, radi dopune postupka. Na ročištu održanom 17. maja 2013. godine ponovo je zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2420/12 od 17. maja 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 1.270,97 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 71.862,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. maja 2013. godine do isplate , te sa troškovima parničnog postupka u iznosu od 170.831,72 dinara, dok je stavom trećim izreke odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu kamate na iznos od 71.862,00 dinara počev od 14. marta 2013. do 16. maja 2013. godine.

Odlučujući o žalbama, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 7144/13 od 19. septembra 2013. godine preinačio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2420/12 od 17. maja 2013. godine, tako što je obavezano tuženog da tužiocu isplati iznos od 1.270,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 109.900,00 dinara i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 15.800,00 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 23. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7144/13 od 19. septembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i jedan mesec , što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, Ustavni sud primećuje da je u toku postupka sud više puta nalagao punomoćniku tužioca da dostavi tačne adrese tuženih, radi dostavljanja tužbe na odgovor, a da je tužilac nakon jednog održanog ročišta, tužbu povukao u odnosu na drugotuženog i trećetuženu, čime je znatno doprineo dužini trajanja postupka. Osim toga, dva ročišta nisu održana (25. maja i 20. decembra 2000. godine), zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca i na njegov predlog radi ostavljanja roka za dostavljanje tačne adrese tuženog, što je produžilo postupak za jednu godinu i sedam meseci. Na predlog punomoćnika tužioca parnični postupak je prekinut 20. aprila 2004. godine, a zahtev za nastavak postupka tužilac je istakao 3. septembra 2010. godine, nakon šest godina i pet meseci.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da Opštinski, kasnije Osnovni sud u Novom Sadu do oglašavanja stvarno nenadležnim nije odlučio o tužbenom zahtevu tužioca. Naime, parnični postupak je u periodu od 20. aprila 2004. do 29. novembra 2010. godine bio u prekidu, a iz rešenja kojim je određen prekid postupka nije naveden razlog zbog koga je sud isti prekinuo. Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala samo za period od 1. decembra 2010. godine zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, do odlučivanja suda o predlogu tužioca za nastavak postupka, odnosno do preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, za vreme od četiri meseca. Pored navedenog, Ustavni sud primećuje, da je nakon odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti, u nastavku postupka prvi put doneta presuda nakon nepunih sedamnaest godina, koja je u postupku po žalbi preinačena i time konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti