Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Sud je dodelio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, dok je žalbu na meritum odbacio.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8821/01, a zatim pod brojem P. 9221/09 , povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. S . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 862/13 od 12. marta 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda je, 2 3. jula 2014. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 862/13 od 12. marta 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9221/09.

Podnositeljka ustavne žalbe je veoma detaljno obrazložila činjenično stanje, tog predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku, navodeći: da je tužilac „G.“ iz Atine podneo tužbu protiv podnositeljke radi duga i da su joj osporenom presud om povređena označena ustavna prava jer je tokom postupka pogrešno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno su cenjeni izvedeni dokazi i proizvoljan je zaključak revizijskog suda da je tužilac bio zabludi sa kim je zaključio ugovor i koji subjekat je mogao da se pojavljuje kao ugovorna strana a time i kao eventualni dužnik; da je postupak trajao 13 godina te joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8821/01, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće „G.“ iz Atine je 6. novembra 2001. godine podnelo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv podnositeljke ustavne žalbe , radi duga. Predmet je dobio broj P. 8821/01. Podnositeljka je 12. decembra 2001. godine dostavila odgovor na tužbu.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano sedam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i izveštaje Opštinske uprave opštine Vračar – Odeljenja za privredu i društven e delatnosti i Agencije za privredne registre, saslušani su svedoci, dok osam ročišta nije bilo održano, i to šest zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Uvidom u spise je utvrđeno da u periodima od 22. novembra 2002. do 7. maja 2004. godine i od 28. marta 2005. do 16. decembra 2005. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Tužbeni zahtev je preciziran 12. decembra 2002. i 16. marta 2005. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 276/04 od 4. aprila 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, a u stavu drug om izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 160.000,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 16093/07 od 13. maja 2009. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 276/04 od 4. aprila 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9221/09 od 19. novembra 2009. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu isplati na ime duga iznos od 223.125 DEM, što iznosi 113.090 eura, sve u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom, i da nakn adi troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke konstatuje se da je povučen predlog za određivanje privremene mere kojim je tužilac tražio da se zabrani pravo raspolaganja kućom tužene do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka; u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 185.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11431/10 od 8. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9221/09 od 19. novembra 2009. godine, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 109.500 evra , sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 1. januara 2002. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate ; u stavu drugom izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka pa je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove celog postupka u iznosu od 634.000,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 862/13 od 12. marta 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11431/10 od 8. februara 2013. godine.

U obrazloženju presude je navedeno: da su tužilac i preduzeće „T.“ DOO, sa sedištem u Beogradu, čiji je osnivač i direktor bila tužena, 5. jula 1995. godine zaključili ugovor o zakupu studija i apartmana u Grčkoj sa fiksnom cenom zakupa sa ugovoreni period korišćenja od 3. juna do 1. oktobra 1995. godine, pri čemu je tužilac bio zakupodavac, a navedeno preduzeće zakupac i plaćanje zakupa je ugovoreno u ratama zaključno sa 15. septembrom 1995. godine; da je u isto vreme postojala i turistička agencija „T. A .“, čiji je osnivač takođe bila tužena; da preduzeće „T.“, nije popunilo sve zakupljene apartmane u označenom periodu, a obavezu plaćanja ugovorene zakupnine izvršilo je samo delimično, te je od ukupno ugovorenog iznosa zakupa od 327.500 DEM ostao dug od 109.500 evra; da zaključeni ugovor sa fiksnom cenom zakupa nije prerastao u ugovor o alotmanu, te da postoji obaveza isplate zakupa u punom iznosu, bez obzira što su kapaciteti bili samo delimično popunjeni; da je nad preduzećem „T.“ zaključen stečaj i t užilac u postupku stečaja nije prijavio svoje potraživanje, a nalazio se na spisku poverilaca tog preduzeća; da je t uristička agencija „T. A .“ prestala da radi i trajno je odjavljena 12. decembra 1997. godine; da su i preduzeće i agencija osnovani za obavljanje turističke delatnosti, sedište im je bilo na istoj adresi, imali su suštinski isti logotip i identične podatke na memorandumu ; da je tužena sa tužiocem poslovala preko oba ova pravna lica, potpisujući se ličnim imenom i bez označenja svojstva u kojem to čini, kao i bez pečata preduzeća ; da je tužena preko preduzeća „T.“ i agencije „T. A .“ delimično izvršavala obaveze prema tužiocu iz zaključenog ugovora, izdavala ugovore o putovanjima i naplaćivala usluge smeštaja u zakupljenim studijama i apartmanima; da je odredbom člana 140a Zakona o preduzećima („Službeni list SFRJ, broj 77/88 … i „Službeni list SRJ“, broj 24/94), koji je važio u vreme zaključenja ugovora između tužioca i preduzeća „T.“, propisano da ako jedini vlasnik privatnog preduzeća svojim radnjama ili mešanjem svoje imovine i imovine preduzeća stvara kod drugih privid privrednog identiteta sa preduzećem, odgovara poveriocima za obaveze p reduzeća neograničeno solidarno; da prema članu 3. tada važećeg Zakona o privatnim preduzetnicima („Službeni glasnik SRS“, br. 54/89 i 9/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 19/91 … 101/05), za obavljanje samostalne delatnosti preduzetnik osniva radnju, odnosno odgovarajući oblike poslovanja, gde spada i agencija, a prema članu 7. istog zakona, za obaveze koje proisteknu u obavljanju delatnosti radnje, osnivač odgo vara celokupnom svojom imovinom; da je postupanjem u poslovanju sa tužiocem i mešanjem imovine svoje radnje (agencije) i imovine svog preduzeća, tužena stvarala privid privrednog identiteta sa preduzećem, pa zato za obaveze preduzeća prema tužiocu odgovara solidarno i neograničeno, odnosno celokupnom svojom imovinom, kako je to pravilno našao drugostepeni sud; da je stoga osnovano tužena obavezana da tužiocu isplati preostali dug njenog preduzeća po zaključenom ugovoru od 5. jula 1995. godine u utvrđenom iznosu preračunatom u evre i sa pripadajućom kamatom od 1. januara 2002. godine, kada je izvršena zamena DEM sa evrom, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate; da iz izloženog proizlazi da navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnositeljke – 6. novembra 2001. godine, odnosno od davanja odgovora na tužbu – 12. decembra 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnositeljku, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Ustavnog suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od 12 godina i četiri meseca se ne može opravdati, te navedena dužina postupka, koja u značajnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku, predstavlja nerazumno trajanje postupka, kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni su, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procenih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon pet i po godina od podnete tužbe i tokom tog perioda sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od godinu i po dana (od 22. novembra 2002. do 7. maja 2004. godine) i drugi period u trajanju od devet meseci (od 28. marta 2005. do 16. decembra 2005. godine). Dalje, šest ročišta u tom periodu nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Takođe, odgovornost snosi i drugostepeni sud jer je drugi žalbeni postupak trajao tri godine i tri meseca.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da je prisustvovala svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud nalazi da ni činjenična ni pravna složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od skoro 12 i po godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9221/09 (ranije pod brojem P. 8821/01), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 862/13 od 12. marta 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao viši parnični sud i da još jednom oceni zakonitost osporene revizijske presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnositeljke iz revizije protiv drugostepene presude o kojoj se revizijski sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je revizijski sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnositeljke ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je taj sud dovoljno jasno i argumentovano obrazložio svoju odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ustavni sud ukazuje da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenoj presud i i učinjeno.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčene odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u celu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 862/13 od 12. marta 2014. godine , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti