Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neadekvatnog obrazloženja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Drugostepeni sud nije dao adekvatne i jasne razloge o ključnim navodima tužilaca u vezi sa ništavošću ugovora zbog toga što je prividan, čime je povređeno pravo na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. T. i Z. T, oboje iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. T. i Z. T. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7226/10 od 19. oktobra 201 1. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7226/10 od 19. oktobra 201 1. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o žalbi tužen ih izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P. 1553/07 od 29. aprila 20 09. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. T. i Z. T, oboje iz P, preko punomoćnika P. B, advokata iz P, podneli su 31. decembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 25. septembra 2012. godine, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7226/10 od 19. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije dao razloge za iznet stav da se, u konkretnom slučaju, ne radi o prividnom ugovoru, te da je „ostavio bez odgovora“ pitanja: da li je prodavac raspolagao sa više prava nego što sam ima; šta je bio predmet kupoprodajnog ugovora i šta je sa prinudom koju je jedna ugovorna strana ispoljila prema drugoj ugovornoj strani. Prema navodima ustavne žalbe, redovni sudovi su u identičnoj pravnoj situaciji donosili odluke kojima su utvrđivali ništavost poslova koji su prividni, a uz ustavnu žalbu je dostavljeno više presuda u prilog ove tvrdnje. Podnosioci su istakli i povredu prava na suđenje u razumnom roku u drugostepenom postupku, navodeći da je taj postupak trajao više od dve godine od dostavljanja spisa, iako postupak nije bio složen. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi da su podnosiocima povređena označena ustavna prava, kao i da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Pančevu P. 1553/07 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P. 1553/07 od 29. aprila 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, te je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji stambene zgrade u ulici P. broj 59, sagrađene na parceli top. br. 2451/69 u P. i upisane u zk.ul. br. 3454 KO P, sa pravom korišćenja parcele top. br. 2451/69 površine 03,74 ara, koji je zaključen 27. jula 2002. godine između tuženih D.R. i S.T, kao i da taj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, a nadležnom organu je naloženo da izvrši brisanje ovog upisa i uspostavi pređašnje zemljišno-knjižno stanje.

U obrazloženju označene presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je deda drugotuženog, kao vlasnik zgrade u ulici P. broj 59 u P, poklonio 1992. godine 1/3 idealnih delova te zgrade svojoj ćerki, a ona svom sinu, drugotuženom, kako bi drugotuženi dobio stambeni kredit, od koga je u dvorištu navedene zgrade izgradio porodičnu kuću u kojoj je živeo sa suprugom i ćerkom sve do 2001. godine kada je otišao iz P. Dalje je navedeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Pančevu od 13. februara 2002. godine utvrđeno da je V.T, bivša supruga drugotuženog S.T, po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa S.T, stekla pravo svojine na ½ idealnih delova navedene neuknjižene dvorišne porodične kuće, izgrađene na parceli top.br. 2451/69 KO P. U toku prvostepenog postupka utvrđeno je i da je tuženi S.T, kao prodavac, zaključio 27. jula 2001. godine ugovor o prodaji nepokretnosti sa prvotuženim D.R, kao kupcem, prema kojem prodavac večito, besteretno i neopozivo prodaje kupcu stambenu zgradu koja se nalazi u ulici P. broj 59, sagrađenu na parceli top. br. 2451/69 KO P, sa pravom korišćenja parcele na kojoj se ta zgrada nalazi, a kupac isplaćuje cenu u iznosu od 1.500.000,00 dinara i saglasan je da prodavac u narednih 90 dana isprazni kuću od lica i stvari i preda mu je u posed, dok je prodavac saglasan da se kupac upiše u zemljišne knjige kao vlasnik, odnosno korisnik navedenih nepokretnosti. Prvotuženi je, kako se navodi, platio porez na prenos apsolutnih prava, a na osnovu spornog ugovora se upisao u zemljišne knjige kao vlasnik 1/3 idealnih delova stambene zgrade u ulici P. broj 59 (vlasnik 2/3 idealnih delova navedene zgrade je deda prodavca), odnosno kao korisnik parcele na kojoj se ta zgrada nalazi. Takođe, utvrđeno je da je drugotuženi izjavio svojoj majci da je zaključio ugovor o kupoprodaji porodične kuće sa prvotuženim, ali da je to učinio pod pretnjom, kao i da taj ugovor, zapravo, predstavlja sredstvo obezbeđenja za zajam koji je uzeo od prvotuženog. Prvostepeni sud je utvrdio i da su tužioci, koji su inače kumovi drugotuženog, pozajmili iznos od 25.000 DEM drugotuženom, koji im nije nikada vraćen.

Obrazlažući svoju odluku prvostepeni sud je naveo da je na osnovu izvedenih dokaza ocenio da predmetni ugovor ne predstavlja pravu volju ugovornih strana, već da je u pitanju fiktivan ugovor koji prikriva neku vrstu obezbeđenja zajma ili duga drugotuženog prema prvotuženom, kao i da je predmet kupoprodajnog ugovora uknjižena ulična kuća, a ugovor se, zapravo, odnosio na neuknjiženu dvorišnu kuću, u kojoj, kao suvlasnik, živi bivša supruga drugotuženog sa njihovim zajedničkim detetom.

Protiv označene prvostepene presude tuženi su 22. i 23. decembra 2009. godine izjavili žalbe, a spisi predmeta dostavljeni su 16. januara 2010. godine Apelacionom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o izjavljenim žalbama.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7226/10 od 19. oktobra 2011. godine, između ostalog, preinačena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 1553/07 od 29. aprila 2009. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da, prema oceni Apelacionog suda u Novom Sadu, u toku prvostepenog postupka nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, drugostepeni sud je ocenio da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je sporni kupoprodajni ugovor ništav, a ovo stoga jer iz sadržine ugovora proizlazi da je predmet tog ugovora određena nepokretnost, iz čega se vidi da osnov ugovora nije prikriven, što je od značaja za ocenu njegove dopuštenosti. Prema navodima obrazloženja, osnov ugovora predstavlja osnovni element ugovora i u slučaju njegovog nepostojanja ili njegove nedopuštenosti, ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. U obrazloženju osporene presude navedeno je i da, kako predmetni ugovor ima moguć, dopušten i određen predmet (1/3 idealnih delova nepokretnosti upisane u zemljišne knjige na parceli 2451/69), kao i dopušten osnov, to on proizvodi pravno dejstvo. Prema iznetoj oceni drugostepenog suda, tužioci kao poverioci drugotuženog imaju pravni interes da se utvrdi da predmetni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, ali nisu dostavili odgovarajuće dokaze koji bi upućivali na ništavost tog ugovora u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) propisano je: da kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav (član 47.); da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 49.); da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav (član 52.); da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali da ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. st. 1. i 2.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.) .

5. Ispitujući osnovanost navoda podnosilaca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i okolnosti konkretnog slučaja , a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na taj način što će navesti jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava "Ruiz Torija protiv Španije", od 9. decembra 1994. godine , broj predstavke 18390/91). Evropski sud za ljudska prava je u svojim odlukama ukazao i na to da domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (videti presudu "Kuznetsov i drugi protiv Rusije", od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02).

U predmetnom parničnom postupku tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, tražili su da se utvrdi da je sporni ugovor o prodaji određene nepokretnosti ništav, jer taj ugovor prikriva ugovor o namirenju ili ugovor o zalozi (obezbeđenju potraživanja). Takođe, tužioci su isticali da je predmet spornog ugovora uknjižena stambena zgrada u ulici P. broj 59 u P, dok su ugovorne strane, zapravo, htele da predmet ugovora bude neuknjižena nova dvorišna porodična kuća koja se nalazi na istoj adresi. Prvostepeni sud je u toku postupka utvrdio, između ostalog, da je drugotuženi izjavio da predmetni ugovor nije ugovor o prodaji, već o obezbeđenju zajma, Imajući u vidu ovu činjenicu, kao i ostale utvrđene činjenice za koje je našao da potkrepljuju iznete tvrdnje tužilaca, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, dajući obrazloženje za izneti stav. Drugostepeni sud je, ne nalazeći da činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, odbio tužbeni zahtev ovde podnosilaca ustavne žalbe, uz obrazloženje da predmetni ugovor nije ništav jer ima moguć, dopušten i određen predmet, kao i da nije prividan (a time i ništav) jer ima određen predmet, iz čega se „vidi“ da osnov ugovora nije prikriven.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje da je prividan ugovor onaj ugovor koji sadrži sve bitne elemente ugovora, ali čije zaključenje ugovorne strane nisu htele, već su ga zaključile da bi njim prikrile neki drugi ugovor čije su zaključenje želele. Stoga prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama, jer one nisu ni izjavile volju da ga zaključe. U takvim slučajevima među ugovornim stranama će važiti prikriveni ugovor, ukoliko ispunjava uslove za pravnu valjanost.

S druge strane, drugostepeni sud je ocenio da predmetni ugovor nije ništav jer ima moguć, dopušten i određen predmet. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu nije imao u vidu da su podnosioci valjanost predmetnog ugovora osporili ne usled nedostataka koji se odnose na mogućnost, dopuštenost ili određenost njegovog predmeta, već s obzirom na to da smatraju da je u pitanju prividan pravni posao, odnosno da ugovorne strane nisu htele da zaključe ugovor o prodaji, već o obezbeđenju zajma, te da je zaključen, kao i da predmet ugovora nije, zapravo, bila uknjižena, već nova neuknjižena porodična zgrada.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da izostanak u osporenoj presudi ocene navoda podnosilaca koji mogu biti od značaja za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva i za koje je prvostepeni sud našao da su potkrepljeni izvedenim dokazima, posebno pri činjenici da drugostepeni sud nije našao da je činjenično stanje nepravilno ili pogrešno utvrđeno, te jasnih i argumentovanih razloga o tome zašto se smatra da podnosioci nisu pružili odgovarajuće dokaze koji bi upućivali na ništavost predmetnog ugovora, čine obrazloženje osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu proizvoljnim i arbitrernim.

S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ukazuje da obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu se izrazio i Evropski sud za ljudska prava: videti presudu u predmetu "Van de Hurk protiv Holandije", 19. april 1994. godine, stav 61 .), ali da je neophodno da je sud, pa i sud pravnog leka , ispitao odlučna pitanja vezana za primenjeno merodavno pravo i utvrđene činjenice .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je iz navedenih razloga utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode ustavne žalbe o povredi označenog ustavnog prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7226/10 od 19. oktobra 2011. godine i odredio da nadležni sud ponovo odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P. 1553/07 od 29. aprila 200 9. godine.

6. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, Ustavni sud, najpre, konstatuje da podnosioci smatraju da je do povrede označenog prava došlo jer je drugostepeni postupak trajao više od dve godine od dostavljanja spisa radi odlučivanja o izjavljenim žalbama.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu 16. januara 2010. godine, koji je doneo osporenu presudu 19. oktobra 2011. godine, odnosno nakon jedne godine i devet meseci.

Prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje drugostepenog postupka, u kome je trebalo doneti odluku u činjenično i pravno složenom predmetu, ne može se, objektivno, smatrati nerazumno dugim rokom za odlučivanje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neadekvatnog obrazloženja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti