Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i odbacivanju neuredne ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovan deo žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, jer je dužina ostavinskog postupka uslovljena trajanjem povezane parnice. Ostatak žalbe, protiv više sudskih akata, odbacuje se kao neuredan jer podnosilac nije otklonio nedostatke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sabo Đerđei Tibora iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sabo Đerđei Tibora izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Senti u predmetu O. 172/09.

2. Odbacuje se ustavna žalba Sabo Đerđei Tibora izjavljena protiv „sudskih predmeta: O. 340/01 od 20. decembra 2002. godine, O. 163/03 od 5. maja 2003. godine, Opštinskog suda u Senti, Gž. 368/03 od 31. marta 2003. godine, Gž. 1240/03 od 23. decembra 2003. godine Okružnog suda u Subotici, kao i protiv parničnih predmeta P. 162/03, P. 113/04, P. II 186/05 i P. II 186/05 Opštinskog suda u Senti i Gž. 1105/06 Okružnog suda u Subotici.“

O b r a z l o ž e nj e

1. Sabo Đerđei Tibor iz Subotice je 25. aprila 2009. godine podneo ustavnu žalbu, sa zahtevom da Ustavni sud oceni zakonitost i ustavnost rada Opštinskog suda u Senti i Okružnog suda u Subotici u ostavinskom postupku koji se vodio u predmetu navedenog opštinskog suda „O. 340/01 od 27. juna 2001. godine.“

Podnosilac je naveo da su za vreme trajanja navedenog postupka više puta grubo povređene odredbe Zakona o parničnom postupku i Zakona o vanparničnom postupku, i to tako što Okružni sud u Subotici nije postupio u skladu sa dispozitivom svog rešenja Gž. 368/03 od 31. marta 2003. godine i vratio predmet na ponovni postupak Opštinskom sudu u Senti, već je 13. marta 2003. godine „primio tužbu od zakonskih naslednika i uputio ih na parnicu, čime je ostavinski-vanparnični postupak nezakonito preveo u parnični postupak sa osnovnim ciljem da se testament broj 54/02 proglasi ništavim“. Dalje je naveo da je takvo ponašanje sudova uslovilo da parnični postupak bude potpuno nezakonit i falsifikovan čime su narušili Ustavom i zakonom utvrđen pravni poredak. Podnosilac takođe smatra da mu je povređeno pravo na žalbu, jer je „drugostepeni sud direktno primio tužbu od tužilaca, čime žalba gubi svaki smisao“.

Dopunom ustavne žalbe od 29. septembra 2009. godine podnosilac je osporio i „sudske predmete: O. 340/01 od 20. decembra 2002. godine, O. 163/03 od 5. maja 2003. godine, Opštinskog suda u Senti, Gž. 368/03 od 31. marta 2003. godine, Gž. 1240/03 od 23. decembra 2003. godine Okružnog suda u Subotici, kao i parnične predmete P. 162/03, P. 113/04, P. II 186/05 i P. II 186/05 Opštinskog suda u Senti i Gž. 1105/06 Okružnog suda u Subotici“. Predložio je da Ustavni sud izvrši uvid u spise navedenih predmeta i „da utvrdi da li je došlo do povrede nekog člana Ustava.“ Takođe je istakao i da „ostavinski postupak Opštinskog suda u Senti O. 340/01 od 27. juna 2001. godine“ neprimereno dugo traje. Podnosilac ustavne žalbe je naveo i to da mu je povređeno pravo na dostupnost informacija, jer mu nije omogućen uvid u sudske spise, iako je više puta zahtevao da mu se dozvoli uvid.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Senti O. 179/09 i P. 186/05, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. novembra 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Senti predlog za pokretanje ostavinskog postupka, radi raspravljanja zaostavštine iza njegovog pokojnog oca Sabo Đeređei Lajoša. Nakon odloženog ročišta, 9. maja 2002. godine podnosilac ustavne žalbe je sudu predao testament Sabo Đeređei Lajoša, sačinjen pred svedocima 11. jula 1983. godine, koji je proglašen na istom ročištu. Sledeće ročište je bilo zakazano za 12. jun 2002. godine, ali je odloženo na zahtev Sabo Đeređei Atile i Zaboš Žužane radi „konsultacija“, da bi 19. juna 2002. godine navedeni naslednici – učesnici u postupku, podneskom istakli da ne priznaju proglašeni testament. Nakon još jednog održanog ročišta 8. oktobra 2002. godine, Opštinski sud u Senti je doneo rešenje O. 340/2001 kojim je prekinuo raspravljanje zaostavštine iza pok. Sabo Đeređei Lajoša, i uputio na parnicu Sabo Đeređei Atilu i Zaboš Žužanu da dokazuju nepunovažnost pismenog testamenta od 11. jula 1983. godine. Opštinski sud u Senti je zatim 20. decembra 2002. godine doneo rešenje O. 340/2001 kojim je utvrđeno da zaostavštinu iza pok. Sabo Đeređei Lajoša čini nepokretnost koja se nalazi u zemljišnoknjižnom ulošku 1367 KO Senta, katastarska parcela broj 692, kao i porodična zgrada na istoj parceli sa ¼ dela, u ulici Beogradska 94, te da na osnovu pismenog testamenta zaostavštinu nasleđuje ovde podnosilac ustavne žalbe. Protiv navedenog rešenja učesnici su izjavile žalbe.

Postupajući po izjavljenim žalbama Okružni sud u Subotici je 31. marta 2003. godine doneo rešenje Gž. 368/03 kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Senti O. 340/2001 od 20. decembra 2002. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Senti je 6. juna 2003. godine doneo rešenje O. 163/03 kojim je prekinuo raspravljanje zaostavštine do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka P. 162/03 koji se vodio pred istim sudom radi poništaja testamenta, da bi u postupku po žalbi, Okružni sud u Subotici 23. decembra 2003. godine doneo rešenje Gž. 1249/03 kojim je odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe, a prvostepeno rešenje potvrdio.

Sabo Đeređei Atila i Zaboš Žužana su 13. mart 2003. godine Opštinskom sudu u Senti podneli tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđivanja ništavosti testamenta Sabo Đerđei Lajoša, sačinjenog pred svedocima 11. jula 1983. godine. Formiran je predmet pod brojem P. 162/03. Na peto po redu ročište za glavnu raspravu - 29. septembra 2004. godine stranke nisu pristupile, iako su bile uredno pozvane, pa je sud doneo rešenje kojim je odredio mirovanje postupka, da bi rešenjem od 3. februara 2005. godine konstatovao da je tužba povučena, jer stranke do 29. januara 2005. godine nisu podnele predlog za nastavak postupka. U postupku po žalbi tužilje, Okružni sud u Subotici je doneo rešenje Gž. 447/05 od 27. maja 2005. godine kojim je istu usvojio, i prvostepeno rešenje od 3. februara 2005. godine u odnosu na tužilju ukinuo, a predmet vratio na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je prvostepenim rešenjem tužilja pogrešno poučena o svojim pravima.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Senti je na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. septembra 2005. godine doneo rešenje o nastavku postupka. Nakon pet zakazanih ročišta, od kojih dva nisu održana zbog nepristupanja veštaka i tuženog, Opštinski sud u Senti je 24. maja 2006. godine doneo presudu P. 186/05 kojom je u celini usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je ništav pismeni testament Sabo Đerđei Lajoša sačinjen pred svedocima 11. jula 1983. godine i da ne proizvodi pravno dejstvo.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Subotici je 26. oktobra 2007. godine doneo presudu Gž. 1105/06, kojom je žalbu tuženog odbio kao neosnovanu i pobijanu presudu Opštinskog suda u Senti potvrdio.

Nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, tuženi je 11. decembra 2007. godine lično izjavio reviziju, da bi 7. februara 2008. godine Vrhovni sud Srbije doneo rešenje Rev. 304/08 kojim je reviziju odbacio kao nedozvoljenu, uz obrazloženje da lično izjavljivanje revizije nije dozvoljeno.

Nakon pravnosnažnog okončanja parnice u predmetu P. 186/05 Opštinskog suda u Senti, isti sud je zakazao ročište za 23. septembar 2008. godine u predmetu O. 163/03, koje nije održano, jer učesnici nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani. Prvostepeni sud je istog dana doneo rešenje o nasleđivanju O. 163/03 kojim su sva tri naslednika – ovde podnosilac ustavne žalbe, Sabo Đeređei Atila i Zaboš Žužana, nasledila po 1/3 zaostavštine pok. Sabo Đeređei Lajoša. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je Opštinski sud u Senti doneo presudu P. 186/05 od 24. maja 2006. godine kojom je utvrdio da je pismeni testament pok. Sabo Đeređei Lajoša od 11. jula 1983. godine, proglašen 9. maja 2002. godine ništavim, da je navedena presuda potvrđena presudom Okružnog suda u Subotici u predmetu Gž. 1105/06, kao i da je podnosilac ustavne žalbe izjavio reviziju koja je odbačena kao nedozvoljena „rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 304/08“. Prvostepeni sud je svoju odluku zasnovao na odredbama člana 212. Zakona o nasleđivanju.

Postupajući po žalbi podnosioca ustavne žalbe od 25. septembra 2008. godine, Okružni sud u Subotici je doneo rešenje Gž. 1240/08 od 8. maja 2009. godine kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Senti O. 163/03 od 23. septembra 2008. godine i predmet vratio na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud propustio da pre donošenja pobijanog rešenja postupi u skladu sa članom 117. Zakona o vanparničnom postupku i da raspravi sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu - da raspravi pitanja o pravu na nasleđe, kao i o veličini nasleđenog dela. Navedeno je da je to bitno, jer naslednici Sabo Đeređei Atila i Zaboš Žužana osporavaju prijavljenu ostavinsku masu, a ističu i da je podnosilac ustavne žalbe nedostojan za nasleđivanje.

U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta 7. jula (na koje podnosilac ustavne žalbe nije pristupio „zbog toga što nije zadovoljan radom sudova u tom postupku“) i 1. septembra 2009. godine na kome je Zaboš Žužana, koja je dala izjavu da podnosilac ustavne žalbe nije dostojan za nasleđivanje, jer je sudu predao falsifikovan testament, a takođe je navela da su nepokretnost koja predstavlja zaostavštinu - Sabo Đeređei Atila, ona i njihova majka potpuno ponovo izgradili i na taj način povećali vrednost nepokretnosti, Opštinski sud u Senti je 3. septembra 2009. godine doneo rešenje O. 172/09 kojim je prekinuo raspravljanje zaostavštine iza pok. Sabo Đeređei Lajoša, a Zaboš Žužanu uputio na parnicu da dokaže njen doprinos u povećanju vrednosti predmetne zaostavštine.

Protiv navedenog rešenja 26. oktobra 2009. godine Zaboš Žužana je izjavila žalbu, da bi u sud 12. novembra 2009. godine prispeo dopis Okružnog javnog tužilaštva u Subotici kojim su traženi spisi predmeta na uvid. Dan kasnije, spisi predmeta su dostavljeni Okružnom javnom tužilaštvu u Subotici. Više javno tužilaštvu u Subotici je 6. avgusta 2010. godine spise predmeta vratilo sada Osnovnom sudu u Subotici – Sudskoj jedinici u Senti, da bi isti sud 31. avgusta 2010. godine spise dostavio Višem sudu u Subotici radi odlučivanja o žalbi.

4. Zakonom o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik SRS'', br. 46/95 i 18/05) je propisano: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da ako su među učesnicima sporne činjenice važne za rešenje prethodnog pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu ili postupak pred upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa (član 23. stav 1.); da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, kao i da ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno na postupak pred upravnim organom (član 24.); da u postupku za raspravljanje zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima (član 87.); da će u postupku za raspravljanje zaostavštine sud raspraviti sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, a naročito o pravu na nasleđe, o veličini nasleđenog dela i o pravu na legat, kao i da o ovim pravima odlučuje sud, po pravilu, pošto od zainteresovanih lica uzme potrebne izjave (član 117. st. 1. i 2.); da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo, kao i da će sud tako postupiti ako su sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, a naročito punovažnost ili sadržina testamenta ili odnos naslednika i ostavioca na osnovu koga se po zakonu nasleđuje; činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva nadživelog bračnog druga i potomaka ostaviočevih koji su živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu da im se iz zaostavštine izdvoje predmeti domaćinstva, koji služe za zadovoljavanje svakodnevnih potreba; činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela, naročito uračunavanje u nasledni deo; činjenice od kojih zavisi osnovanost isključenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga za nedostojnost; činjenica o tome da li se neko lice odreklo od nasleđa (član 119. st. 1. i 2.); da ako se naslednici spore bilo o činjenicama bilo o primeni prava, sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da povedu parnicu ili postupak pred upravnim organom u slučajevima - ako između naslednika postoji spor o tome da li neka imovina ulazi u zaostavštinu, ako između naslednika postoji spor povodom zahteva potomaka ostaviočevih koji su sa njim živeli u zajednici da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji odgovara njihovom doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine (član 121.).

Odredbama Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da mirovanje postupka nastupa ako se obe stranke pre zaključenja glavne rasprave o tome sporazumeju, ili kad obe stranke izostanu sa pripremnog ročišta ili ročišta za glavnu raspravu, odnosno kad prisutne stranke na ročištu neće da raspravljaju, kao i kad jedna stranka koja je uredno pozvana izostane, a druga predloži mirovanje, ili kad na ročište dođe samo tužilac, pa ne predloži donošenje presude zbog izostanka (član 216. stav 1.); da u slučaju mirovanja postupka nastupaju iste pravne posledice kao i kod prekida postupka, osim što rokovi određeni zakonom ne prestaju teći, da postupak miruje dok jedna stranka ne predloži da se postupak nastavi i da se ovakav predlog ne može staviti pre nego što proteknu tri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka, a ako ni jedna stranka u roku od četiri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka ne stavi predlog za nastavljanje postupka, smatra se da je tužba povučena, te da će se u rešenju kojim se utvrđuje mirovanje postupka naznačiti od kog dana postupak miruje i upozoriće se stranke na pravne posledice iz st. 1. do 3. ovog člana (član 217.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da postupak raspravljanja zaostavštine (vanparnični - ostavinski postupak) po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro pet godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 27. novembra 2001. godine kada je podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Senti predlog za pokretanje ostavinskog postupka, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao osam godina i šest meseci, ali da još uvek nije okončan.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost ostavinskog (vanparničnog) postupka koji se u mnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, u postupku raspravljanja zaostavštine (ostavinskom postupku) sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima i drugim licima. Dakle, radi o postupku u kome se mogu pojaviti brojna sporna pravna i činjeničnih pitanja. Tako, kada se u vanparničnom postupku postavi prethodno pitanje, ono u suštini ima ista obeležja kao prethodno pitanje u parničnom postupku. Međutim, vanparnični sud nema ovlašćenja da sam rešava prethodno pitanje ako su sporne činjenice od značaja za rešavanje tog pitanja, već tada vanparnični sud učesnike u postupku upućuje da u određenom roku pokrenu parnicu radi rešavanja prethodnog pitanja. Taj rok nije prekluzivan, iz čega proizlazi da ga učesnik može pokrenuti do okončanja vanparničnog postupka. Nakon okončanja parnice, meritorna odluka doneta u parničnom postupku predstavlja osnov za rešavanje spornog prava u ostavinskom postupku.

Dakle, u ovom slučaju, predmetni ostavinski postupak (koji je prekinut nakon godinu i po dana) se ne može posmatrati odvojeno od parničnog postupka koji su pokrenuli učesnici u vanparničnom (ostavinskom) postupku radi rešavanja prethodnog pravnog pitanja – punovažnosti testamenta ostavioca. Dakle, donošenje odluke u ovom vanparničnom predmetu bilo je uslovljeno prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnice. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenja u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Senti u predmetu P. 186/05, u kome je odlučivano o ništavosti spornog testamenta Sabo Đerđei Lajoša, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon četiri godine i šest meseci, što ukazuje da je okončan u razumnom roku.

Opštinski sud u Senti je, zbog prirode postavljenog tužbenog zahteva i potrebe da na pravilan i zakonit način donese odluku, tokom postupka izvršio uvid u pismenu dokumentaciju, saslušao svedoke i izveo dokaz grafološkim veštačenjem, što je uslovilo da postupak pred prvostepenim sudom traje nešto duže od tri godine.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe koji je imao procesnu ulogu tuženog, nije bio zainteresovan da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku. Štaviše, on je svojim ponašanjem doprineo odugovlačenju parničnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, nije pristupio ni na jedno ročište za glavnu raspravu, smatrajući da je ceo parnični postupak „nezakonit, jer je zasnovan na nedopuštenoj i neblagovremenoj tužbi“. Takvo ponašanje podnosioca je uslovilo da sud na ročištu za glavnu raspravu održanom 29. septembra 2004. godine donese rešenje kojim je odredio mirovanje postupka, jer ni tužioci ni tuženi nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani. Sud je zatim 3. februara 2005. godine doneo rešenje kojim je konstatovao da je tužba povučena, jer do 29. januara 2005. godine stranke nisu podnele predlog za nastavak postupka. Nakon istaknutog predloga za povraćaj u pređašnje stanje i podnete žalbe od strane tužene, te odlučivanja drugostepenog suda o žalbi, parnični postupak je nastavljen tek nakon godinu dana - 15. septembra 2005. godine. U vezi sa navedenim, Ustavni sud napominje da je stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku dužna da pokaže ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju relevantne, te da se uzdrži od drugih radnji koje mogu dovesti do odugovlačenja postupka. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je svojim pasivnim ponašanjem – nedolaskom na zakazana ročišta za glavnu raspravu, uzrokovao mirovanje parničnog postupka (videti odluku o dopuštenosti Evropskog suda od 18. septembra 2007. godine u predmetu Skočajić i Bjelić protiv Srbije, aplikacija broj 9460/05). Istina, deo odgovornosti za neaktivnost delimično snosi Opštinski sud u Senti koji je u svom rešenju kojim je odredio mirovanje postupka pogrešno uputio i poučio stranku o njenim pravima propisanim zakonom, čime je i sam doprineo odugovlačenju postupka.

Ipak, nakon analize iznetih okolnosti, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka ukazuje da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava da se o istaknutom tužbenom zahtevu u parničnom postupku vođenim pred Opštinskim sudom u Senti u predmetu P. 186/05 odluči u razumnom roku.

Nakon pravnosnažnog okončanja pomenute parnice, kao sporno pitanje u vanparničnom postupku se pojavilo i pitanje doprinosa učesnika - Sabo Đeređei Atile i Zaboš Žužane u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine koja je predmet zaostavštine, pa je sud doneo novo rešenje kojim je uputio učesnike na pokretanje nove parnice. Dakle, okončanje predmetnog vanparničnog postupka je nerazdvojno vezano za okončanje parničnih postupaka u kojima se rešavaju sporna prethodna pitanja, i na njihov tok ostavinski sud ne može uticati.

Ustavni sud ocenjuje da, u konkretnom slučaju, zbog specifičnosti postupka raspravljanja zaostavštine, njegove složenosti, nemogućnosti vanparničnog suda da odlučuje o spornim činjenicama, te posebno ponašanja podnosioca ustavne žalbe u pravnosnažno okončanom parničnom postupku, nije došlo do povrede prava na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv „sudskih predmeta: O. 340/01 od 20. decembra 2002. godine, O. 163/03 od 5. maja 2003. godine, Opštinskog suda u Senti, Gž. 368/03 od 31. marta 2003. godine, Gž. 1240/03 od 23. decembra 2003. godine Okružnog suda u Subotici, kao i protiv parničnih predmeta P. 162/03, P. 113/04, P. II 186/05 i P. II 186/05 Opštinskog suda u Senti i Gž. 1105/06 Okružnog suda u Subotici“, Ustavni sud je u postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni svi podaci neophodni za postupanje Suda, propisani odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu, jer ne sadrži naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, kao i razloge na kojima se žalba zasniva.

Na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 23. septembra 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je obavešten o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po podnetoj žalbi i naloženo mu je da u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uredi ustavnu žalbu tako što će, pored ostalog, naznačiti ljudsko ili manjinsko pravo koje mu je povređeno ili uskraćeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo jemči, razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje, zahtev o kome Ustavni sud treba odluči, kao i prepise osporenih akata. Podnosilac je upozoren da će ustavna žalba biti odbačena, ako u ostavljenom roku ne otkloni nedostatak koji onemogućava postupanje Suda po njoj.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. septembra 2009. godine, postupajući po nalogu Suda, podneskom naslovljenim kao „dopunjena i uređena ustavna žalba“ osporio i „sudske predmete: O. 340/01 od 20. decembra 2002. godine, O. 163/03 od 5. maja 2003. godine, Opštinskog suda u Senti, Gž. 368/03 od 31. marta 2003. godine, Gž. 1240/03 od 23. decembra 2003. godine Okružnog suda u Subotici, kao i parnične predmete P. 162/03, P. 113/04, P. II 186/05 i P. II 186/05 Opštinskog suda u Senti i Gž. 1105/06 Okružnog suda u Subotici“. Predložio je da Ustavni sud izvrši uvid u spise navedenih predmeta i „da utvrdi da li je došlo do povrede nekog člana Ustava.“ Takođe je istakao i da „ostavinski postupak Opštinskog suda u Senti O. 340/01 od 27. juna 2001. godine“ neprimereno dugo traje. Podnosilac ustavne žalbe je naveo i to da mu je povređeno pravo na dostupnost informacija, jer mu nije omogućen uvid u sudske spise, iako je više puta zahtevao da mu se dozvoli uvid. U preostalom delu podnesak se sadržinski ne razlikuje od inicijalnog akta od 25. aprila 2009. godine, a da pri tom nisu navedeni ustavnopravni razlozi na kojima se zasniva ustavna žalba, već se samo navodi da je predmetni parnični postupak koji je proistekao iz ostavinskog postupka „nezakonit, falsifikovan i nametnut“. Podnosilac je uz podnesak od 29. septembra 2009. godine dostavio: rešenje o nasleđivanju Opštinskog suda u Senti O. 340/2001 od 20. decembra 2002. godine, rešenje Okružnog suda u Subotici Gž. 368/03 od 31. marta 2003. godine i presudu Okružnog suda u Subotici Gž. 1105/06 od 26. oktobra 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 8. decembra 2009. godine, obavestio Ustavni sud, da mu je preko Poverenika za informacije od javnog značaja dostavljena tražena sudska dokumentacija koju je osam godina bezuspešno potraživao od sudova.

7. Imajući u vidu da se u podnetoj žalbi i njenoj dopuni ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, već se od Ustavnog suda traži da izvrši uvid u spise navedenih predmeta i „utvrdi da li je došlo do povrede nekog člana Ustava“, odnosno da oceni zakonitost i ustavnost rada Opštinskog suda u Senti i Okružnog suda u Subotici, Ustavni sud je, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije postupio po nalogu iz dopisa Suda kojim je traženo da ustavnu žalbu uredi, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje Suda, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud je zaključio da ovu odluku zbog njenog značaja za zaštitu ljudskih prava zajemčenih Ustavom, objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i odbacivanju neuredne ustavne žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti