Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak ponavljanja je trajao dve godine i deset meseci, što je ocenjeno kao razuman rok. Žalba protiv presuda je odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6208/2011
03.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. N . iz K , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. N . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen po predlogu za ponavljanje postupka pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 1411/10.

2. Odbacuje se ustavna žalba Danijele Nešović izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3258/10 od 9. marta 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 636/11 od 22. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N . iz K . je 5. decembra 2011. godine , preko punomoćnika P . M, advokata iz K , podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3258/10 od 9. marta 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 636/11 od 22. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje i tok predmetnog parničnog postupka, navodeći: da su u osporenoj drugostepenoj i revizijskoj presud i Apelacioni sud u Kragujevcu i Vrhovni kasacioni sud pogrešno utvrdili da je podnositeljki ugovor o radu kod tuženog otkazan zbog postojanja otkaznog razloga predviđenog odredbom člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu , a ne na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 5) istog zakona , jer razlog za otkaz u konkretnoj stvari nije postojanje pravnosnažne presude kojom je utvrđena njena krivična odgovornost u vezi krivičnog dela iz predmetnog događaja , već njeno ponašanje koje je kritičnom prilikom bilo takvo da nije više mogla da nastavi rad kod poslodavca imajući u vidu da je uzela novac ostavljajući svoj nalog koji nije mogao biti realizovan; da je očigledno da se radi o nezakonitim odlukama Apelacionog suda u Kragujevcu i Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu, jer su pogrešno primenili materijalno pravo na njenu štetu.

Podnositeljka je navela i da joj je u predmetnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 1411/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je podnositeljka osporila drugostepenu i revizijsku presudu koje su donete u postupku koji je vođen po njenom predlogu za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka, a takođe je navela da joj je u istom postupku, po njenom predlogu za ponavljanje postupka, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku .

Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1411/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Postupak koji je prethodio osporenom postupku započeo je podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe Opštinskom sudu u Kraljevu 13. maja 2002. godine protiv tuženog Javnog preduzeća P. s. „S.“, B, R. j . „K .“ iz K, radi poništ aja rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu. Navedeni postupak je okončan donošenjem revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1424/05 od 9. novembra 2005. godine, dakle pre Ustava od 8. novembra 2006. godine.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je u navedenom postupku, presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 19. septembra 2003. godine , poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji broj 2002-25704/5 od 10. aprila 2002. godine kao nezakonito, utvrđeno je da se tužilja od 30. aprila 2002. godine i nadalje nalazi u radnom odnosu kod tuženog i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad, kao i da joj plati troškove spora u iznosu od 18.400,00 dinara. Presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 207/04 od 28. juna 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 19. septembra 2003. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1424/05 od 9. novembra 2005. godine, po reviziji tuženog, preinačen e su presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 207/04 od 28. juna 2005. godine i presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 19. septembra 2003. godine i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji 2002-25704/5 od 10. aprila 2002. godine kao nezakonito, da se utvrdi da se tužilja od 30. aprila 2002. godine nalazi u radnom odnosu kod tuženog i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka. Dakle, navedeni postupak koji i nije osporen ustavnom žalbom, a koji je prethodio osporenom postupku, okončan je pre donošenja Ustava.

U vezi osporenog postupka koji je vođen po predlogu podnositeljke za ponavljanje postupka, utvrđeno je sledeće:

Podnositeljka je 3. novembra 2008. godine podnela Opštinskom sudu u Kraljevu predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 o d 3. novembra 2008. godine. Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 3428/08 od 13. februara 2009. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 3. novembra 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 8. juna 2009. godine dozvoljeno ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari. Dopunskim rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 8. septembra 2009. godine ukinuta je presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1424/05 od 9. novembra 2005, presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 207/04 od 28. juna 2005. godine i presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 19. septembra 2003. godine. Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2548/09 od 16. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i rešenje Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 8. juna 2009. godine je potvrđeno, a u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i dopunsko rešenje Opštinskog suda u Kraljevu P. 249/02 od 8. septembra 2009. godine je takođe potvrđeno.

Zatim je predmet dobio broj P. 1979/09 i pred prvostepenim sudom su održana tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, pročitani su spisi predmeta i izvršen je uvid u celokupnu dokumentaciju ove pravne stvari. Od 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Osnovnog suda u Kraljevu gde se vodi o pod brojem P1. 1411/10.

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1411/10 od 9. jula 2010. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji broj 2002-25704/5 od 10. aprila 2002. godine kao nezakonito, utvrđeno je da se tužilja od 30. aprila 2002. godine pa nadalje nalazi u radnom odnosu kod tuženog i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad , a u stavu drugom izreke obavez an je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 75.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3258/10 od 9. marta 2011. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1411/10 od 9. jula 2010. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji broj 2002-257 04/5 od 10. aprila 2002. godine kao nezakonito, da se utvrdi da se tužilja od 30. aprila 2002. godine pa nadalje nalazi u radnom odnosu kod tuženog , da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 75.000,00 dinara, te je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

U obrazloženju presude je navedeno: da Apelacioni sud ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da radnja tužilje – neovlašćeno uzimanje novca za lične potrebe, koji joj je poveren , ne predstavlja takvo ponašanje zaposlenog usled koga ne mož e da nastavi rad kod poslodavca; da radnja zaposlenog može da predstavlja povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu, a istovremeno da predstavlja i takvo ponašanje da ne može da nastavi rad kod poslodavca i zakonski razl og za otkaz ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o radu i pored toga što po oceni kr ivičnog suda nije krivično delo; da pogrešno prvostepeni sud zaključuje da se otkaz ugovora o radu na osnovu odred be člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, može dati zaposlenom samo za povrede koje su utvrđene ugovorom o radu, jer je tužilji otkazan ugovor o radu na osnovu otkaznog razloga iz člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu , prema kome poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca; da tužilji nije otkazan ugovor o radu primenom odredbe člana 101. stav 1. tačka 5) Zakona o radu koj a ovlašćuje poslodavca da zaposlenom otkaže ugovor o radu, ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 636/11 od 22. septembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3258/10 od 9. marta 2011. godine.

U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje; da su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom na to da je tužilji ugovor o radu otkazan zbog postojanja otkaznog razloga predviđenog odredbom člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, a ne na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 5) ovog zakona; da razlog za otkaz nije postojanje pravnosnažne presude kojom je utvrđena krivična odgovornost tužilje u vezi krivičnog dela iz predmetnog događaja, već ponašanje tužilje, koje je kritičnom prilikom bilo takvo, da ne može da nastavi rad kod poslodavca, imajući u vidu da je uzela novac, ostavljajući svoj nalog, koji nije mogao biti r ealizovan, jer je bila u minusu, dakle, što se prema poverenim sredstvima od strane tuženog, kao zaposlena kod njega, nije odnosila sa posebnom pažnjom u skladu sa svojim obavezama.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 60. Ustava jemči se pravo na rad.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na p otrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama člana 101. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01), pored ostalog, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca ( tačka 4.) kao i ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom ( tačka 5.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi u konkretnom slučaju ažurno i primereno postupali i ovaj parnični postupak koji ima za predmet radni spor okončali u razumnom roku.

Naime, podnositeljka je 3. novembra 2008. godine podnela predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Prvostepeni sud je istog dana odbio njen zahtev za ponavljanje postupka, a drugostepeni sud je posle tri meseca ukinuo navedenu prvostepenu odluku i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak . Prvostepeni sud je nakon četiri meseca dozvolio ponavljanje postupka. Drugostepeni sud je posle četiri meseca potvrdio navedeno rešenje kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka. P rvostepena meritorna odluka je doneta posle godinu dana i osam meseci, a drugostepena nakon osam meseci , dok je revizijski sud odlučio posle šest meseci. Dakle, osporeni postupak koji je vođen po predlogu podnositeljke za ponavljanje postupka je okončan za dve godine i deset meseci, i to pred tri sudske instance, što znači da su nadležni sudovi delotvorno i efikasno postupali i predmetni postupak okončali u razumnom roku .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 1411/10, po predlogu podnositeljke za ponavljanje postupka, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1.izreke.

6. U vezi osporavanja presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3258/10 od 9. marta 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 636/11 od 22. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe , nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, koji je vođen po njenom predlogu za ponavljanje postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilnim tumačenjem i pogrešnom primenom materijalnog prava od strane postupajućih sudova.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne pr imene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključ aka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitr erne primene materijalnog prava. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti pravilnost primene materijalnog prava, već je nadležan da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda.

Ustavni sud je ocenio da su Apelacioni sud u Kragujevcu i Vrhovni kasacioni sud dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tuž beni zahtev podnositeljke. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnositeljki ugovor o radu otkazan zbog postojanja otkaznog razloga predviđenog odredbom člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, jer je razlog za otkaz ponašanje tužilje, koje je kritičnom prilikom bilo takvo da više nije mogla da nastavi rad kao zaposlena kod poslodavca, iz razloga što se prema poverenim novčanim sredstvima nije odnosila sa posebnom pažnjom u skladu sa svojim obavezama.

U vezi navoda podnositeljke da joj je osporenim sudskim odlukama povređeno i pravo na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoju tvrdnju o povredi ovog prava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje, to samim tim ne postoje pretpostavke ni za utvrđivanje postojanja povrede prava na rad.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3258/10 od 9. marta 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 636/11 od 22. septembra 2011. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti