Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Sud je istakao da tako dugo trajanje postupka samo po sebi ukazuje na povredu, bez obzira na složenost predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri , dr Goran P. Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Spice Jusufa iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Spice Jusufa i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 698/94, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 200/11, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jusuf Spica iz Novog Pazara je 5. decembra 2011. godine podneo, preko punomoćnika Ramize Paljevac Emrović, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 698/94, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 200/11, kao i protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 200/11 od 10. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2598/11 od 21. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano da je činjenično stanje u osporenim presudama nepravilno utvrđeno, što je dovelo i do pogrešne primene materijalnog prava od strane parničnih sudova, kao i to da je parnični postupak trajao 17 godina. Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene sudske presude, dok naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 200/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Hajrija Spica, pravni prethodnik ovde podnosioca ustavne žalbe Jusufa Spice, je 9. septembra 1994. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv Opštine Novi Pazar i drugih tuženih, radi utvrđivanja prava korišćenja gradskog građevinskog zemljišta i njene predaje u državinu tužilji. Predmet je formiran pod brojem P. 698/94.

Nakon uspostavljenja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 446/10.

Na ročištu od 3. decembra 2010. godine rešenjem je utvrđen prekid postupka, zbog smrti tužilje.

Spica Jusuf, ovde podnosilac ustavne žalbe, je kao pravni sledbenik tužilje podneskom od 29. decembra 2010. godine tražio nastavak parničnog postupka.

Osnovni sud u Novom Pazaru je rešenjem P. 446/10 od 20. januara 2011. godine nastavio parnični postupak, označavajući podnosioca ustavne žalbe kao tužioca u ovom sporu. Predmet je dobio novi broj P. 200/11.

U toku parničnog postupka tužilja, odnosno pravni sledbenik tužilje, su povlačili tužbe prema ostalim tuženima, tako da je tužba na kraju bila usmerena isključivo prema gradu Novi Pazar.

Osnovni sud u Novom Pazaru je osporenom presudom P. 200/11 od 10. maja 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi prema tuženom gradu Novi Pazar pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta bliže opisanog u izreci presude, te da je tužena dužna da trpi i prizna navedeno pravo tužioca i preda nepokretnost u njegovoj državini.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2598/11 od 21. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu.

U ovom parničnom postupku zakazano je 27 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 16 ročišta nije održano (dva ročišta nisu održan a na predlog tužilje, dva ročišta ni su održan a na zajednički predlog tužilje i tuženih radi postizanja sporazuma o mirnom rešavanju spora, dok ostala ročišta nisu održana iz razloga vezanih za sam sud). Zbog pokušaja parničnih stranaka da spor reše mirnim putem, o čemu su obavestili sud, sud nije preduzimao bilo kakve radnje u postupku u vremenskom periodu od pet godina. Kada je tužilja obavestila sud da nije postignut sporazum o mirnom rešavanju spora, sud je počeo da preduzima zakonom propisane radnje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe pokrenula predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je ceo protekli period, od kada je pravn a prethodni ca podnosioca ustavne žalbe podnela tužb u Opštinskom sudu u Novom Pazaru (9. septembra 1994. godine), do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2598/11 od 21. oktobra 2011. godine , kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 17 godina.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo po sebi ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku (a njegov doprinos odnosno doprinos njegovog pravnog prethodnika u dužini trajanja postupka postoji, pokušaj mirnog rešavanja spora sa tuženima je trajao više od pet godina), postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, navedeno trajanje parničnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 698/94, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 200/11, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke ove odluke.

6. S obzirom na to da podnosi lac ni je istaka o zahtev za naknadu nematerijalne štete, niti je predložio neki drugi način ostvarenja pravičnog zadovoljenja zbog pretrpljene povrede ustavnog prava , Ustavni sud nalazi da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 200/11 od 10. maja 2011. godine i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2598/11 od 21. oktobra 2011. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja podnosiočeve žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj, a posebno u pogledu toga da podnosilac tužbenim zahtevom traži, u suštini , da mu tuženi vrati u državinu nepokretnost koja je trenutno pod parkingom, trotoarom i ulicom, odnosno predmetna nepokretnost se koristi kao javna površina. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice koju je vodio, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine ovog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke ove odluke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić